Novosadski bend „5 minuta slave“ nastao je 2014. godine kao rezultat zajedničkog odrastanja samih članova grupe. Muzički nedovoljno potkovani, u samom početku, svirali su obrade. Vremenom, sve više se okreću autorskim stvarima i svoj prvi demo album pod nazivom „5 minuta slave“ objavljuju početkom 2018. godine. Nastupima tokom iste, bend je aktivno promovisao svoj autorski rad na festivalima i klubskim svirkama. Zapaženije nastupe su imali sa svojim uzorima, Atheist Rap-om, Prljavim inspektorom Blažom i kljunovima, Love Hunters-ima, a svirali su i sa Ritmom nereda, Elvisom Jr Kurtovichem i mnogim drugima. Ušli su i u finale Bunt rok festivala koji im je omogućio da nastupaju na binama poput Rock Village Music Festivala u Banatskom Sokolcu i ovogodišnjem Beer Fest-u u Beogradu. Izdali su svoj prvi studijski album 1. septembra koji nosi naziv „PMS u kući“. Koncertna promocija je zakazana za 27. septembar u novosadskom „SoulPeddleru“. Svi su pozvani! O bendu govori Vid.

Kada ste napravili bend, koja je vaša želja bila i kakav smisao on ima? Šta to vama znači a šta bi trebalo slušaocima?

Kada smo napravili bend, bili smo jako mladi stvarno i jedina želja tada nam je bila da sviramo. Od malih nogu me je ćale „vukao“ na koncerte i ne sećam se perioda kad nisam bio zaljubljen u muziku. Često sam zamišljao da imam bend, želeo sam da sviram ali nisam želeo da to radim sam, kod kuće, u sobi. Hteo sam da imam i bubnjara i basistu i klavijaturistu,ma sve, što da ne?! Sa 15 mi se želja ostvarila. Smisao našeg benda je oduvek isti, da postojimo i sviramo. Nama puno znači, volimo to što radimo, stvaramo, volimo energiju koju posedujemo i inspiraciju koje, za sad, ne manjka. Slušaocima, do nedavno, ništa nije značio a koliko sam primetio u poslednje vreme, po svirkama, znači im sve više. I drago mi je zbog toga.

Motivi i filozofija benda...

Motivi su jasni, želimo da stvaramo, komponujemo, pišemo tekstove i sviramo. Takva nam je i filozofija. Okupili smo se zbog toga. U poslednje vreme nam je i sve važnije da pokažemo što većem broju ljudi sve ono na čemu smo radili.

U kojoj meri vam je ovaj bend nekakva spona sa društvom i način komunikacije sa istim, u kolikoj vaše lično ispucavanje energije i lično pražnjenje?

Poruka u našim tekstovima ima. Na taj način stvaramo sponu s društvom ili bar sa onim delom koji nam se ne sviđa. Na veliku žalost svih nas, sve je primetniji porast inspiracije za angažovanim tekstovima, jer, da ne bih vikao na sav glas po ulicama, kritikujući sve ono sa čime se kao društvo srećemo, sednem i pišem. To je sjajna stvar za pražnjenje energije, pretočim u tekst ono što me muči i o čemu razmišljam i bude mi lakše. Naravno, slagao bih kada bih rekao da je sve baš loše, i da je posredi samo negativna energija. Nekad i sa pozitivnom energijom ne znam šta ću, pa od sreće pišem.

Koliko je teško okupiti ljude i održati ih zajedno u jednoj ovakvoj priči?

Teško je ukoliko želju za bendom izražava samo pojedinac u bendu. S obzirom da smo sva četvorica zagriženi za ono što radimo, nije teško. Želja za svakodnevnim napretkom nas gura napred te i ukoliko postoje manje prepreke na tom putu, brzo ih savladavamo. A i činjenica da svi živimo na 500 metara jedni od drugih umnogome olakšava situaciju, bar što se probi tiče. Nekada od te probe ne bude ništa, sedimo, pričamo, jednom rečju, družimo se i tada više ličimo na 4 „blejača“ nego na bend. A nekada ne možemo da stanemo pa se i posle 3 sata sviranja ne umorimo, nego radimo dok ne popadamo. Sve je u iskrenoj želji. Dodao bih ovde još jedan faktor, možda i najbitniji kad smo mi u pitanju, a to je prijateljstvo. Mi smo pre svega prijatelji.

Problemi sa kojima se suočavate kao bend...

Najveći problem je što Milan neće da promeni žice na svojoj bas gitari. U suštini. I što Ivan i nakon godinu i po dana ne zna sam da namesti zvuk na svom pojačalu pa ja moram to da radim u sred svirke, bilo to na velikoj ili maloj bini. I ja sam problem. Često, u želji za improvizacijom na bini, omašim sopstveni tekst i onda ne znam kako da se vratim prvobitnom, a i Pera ponekad jednostavno ne zna gde koja pesma i kad kreće. Sva sreća pa su nam to jedini i najveći problemi.

Kome i u kojoj prilici biste pustili vaš bend?

Ako je pitanje kome bih prepustio, jer sam čitajući vaše prethodne intervjue naleteo i na takvo razumevanje ovog pitanja, odgovor je nikome. To je jednostavno naš bend, nas četvorica i mislim da bi se smisao PMS-a kao takvog, odlaskom bilo kog od članova, odnosno, u ovoj konkretnoj situaciji-mene, izgubio. S obzirom da sam ja ipak ovo pitanje shvatio kao „Kome bih pustio da presluša naše numere?“, moj odgovor je: „Svima!“ Pre svega tu mislim na kolege muzičare, kako bih čuo njihovo mišljenje,zatim prijateljima i porodici. Pod „svima“ ne mislim na nepoznate ljude na ulici, to nikada ne bih radio, bilo bi me malo sramota. Voleo bih da muzika koju stvaramo ipak sama nađe put do ljudi koji nas ne poznaju, na nekoj živoj svirci ili preko radio stanica.