Drugog dana festivala brutalci trče najširi krug dok svira Anthrax, Sick Of It All, Meshuggah...
Helly Cherry
Alekandar Vuksanović bi rekao da posle kiše dođe duga, što u četvrtak,
8. avgusta, drugog dana Brutal Assault-a nije bio slučaj. Iako duge bilo
nije, Sunce se konačno promolilo kroz oblake nad Češkom, tako da smo
kabanice i cokule mogli ostaviti u kampu i po lepom vremenu se uputiti
ka Jozefov tvrđavi. Ovaj dan je definitivno protekao u znaku thrash
metala, ali se našlo još štošta za hardcore, d-beat, death metal i
sličnih pravaca sladokusce. Pa da krenemo.
Plan je bio da se već
oko podneva nađemo među zidinama kaštela, međutim, kako to po smotrama
ovog tipa ide, uvek se nešto izjalovi, te ne stigosmo tada već par sati
kasnije. To bi u praksi značilo na nekoliko minuta do 15 časova kada su
se na Jägermeister bini pozicionirali meni izuzetno dragi američki
trešeri Sacred Reich. Naslovna numera novog izdanja Awakening koje izlazi, gle ekskluzive, 23. avgusta nas je dočekala. Ubrzo nakon nje je usledila Who’s To Blame, direktno na liniji Institutionalized legendarne
crossover grupe Suicidal Tendencies, a možda bi se moglo reći i da je
ona svojevrsni omaž njima ili makar toj pesmi. Sve u svemu, dodatno je
podgrejala atmosferu koja je svoj zenit dosegla tokom Divide & Conquer i American Way.
Thrash je uvek bio pankerski pravac u metalu, te pored muzičkog žanrovskog koketiranja i stavom i lirički mu je i te kako blizak. Sacred Reich je jedan od bendova koji je sve ove parametre obuhvatio, a ako je za priču bitno i pevač/basista Fil Rind je Corrosion of Conformity majicu nosio, hehe. Hajmo konkretniji primer, onaj kome sam takođe prisustvovao. Pre nego što će izvesti numeru Manifest Reality Fil je održao kratak govor u kojem je govoreći o njihovim turnejama i putovanjima svuda po svetu apostrofirao da su političari ,,shit“, a ljudi ,,cool“. Malo je patetično dodao da je najbitnije menjati sebe iznutra, a onda pozvao fanove da se međusobno izgrle, tj. parovi, jedni drugima najbliži. Ja u skladu sa pozivom prvo izgrlih moju lepšu polovinu i moju saborkinju u Brutal Assault misiji, a onda nekog burazera koga sam tada video i verovatno nikad više. Gledajući u dva navrata uživo Anti-Flag imao sam prilike sa ovakim gestom da se susretnem, ali prvi put kod nekog metal sastava. Pozdravljam i podržavam!
Približavali smo se kraju kada je pevač Fil pozdravio povratak bubnjara Dejv Meklejna u grupu, lika koji isuviše liči na filozofa Mišel Fukoa, i mlađanog Džoj Radživila novog ritam gitaristu, bar duplo mlađeg od svojih vremešnih kolega. Surf Nicaragua je bila traka za doviđenja. Naravno, najveći hit, zahtevao je najveći circle pit. Fenomenalan način da pečatiraš odličnu svirku i oprostiš se od ljudi.
Decapitated je naredni zasvirao na Sea Shepherd stejdžu. Samo jednu pesmu ovog notornog death metal sastava smo odslušali, a potom otišli pod obližnju tendu da odmorimo. Nije da sam neki preveliki fan stvaralaštva ove grupe dok bi drugi razlog odsustva bio onaj koji ću objasniti u sledećih par rečenica. Na festivalu ovakvog kalibra gde svirka traje od jutra do sutra, a line-up je do te mere napucan da ne znaš kuda ćeš pre i uz to se satnice preklapaju, javlja se trostruka dilema. Da li gledati bend na glavnim binama, da li otići na treći najudaljeniji gde takođe nastupaju ,,ale“ ekstremne muzike ili pak bataliti i sesti u neki čil kutak i skupljati snagu i energiju za ,,obavezne“ koncerte. Te slatke muke su nas morile od prvog dana, tako da smo nešto bili prinuđeni žrtvovati da ne bi pali u nesvest, odnosno da bi ostali pri čistoj svesti i poneli najlepše uspomene sa ovog velelepnog događaja. Na uštrb pojedinih nastupa, pošlo nam je za rukom.
Povratak na Jägermeister značio je i izlazak nemačkog metal/hardkor benda Walls of Jericho pred okupljene. U pitanju jedan od vodećih evropskih sastava ovog muzičkog žanra koji prevodi moćnog i gromkog vokala pevačica Kendis Kučlen. Nešto više od pola sata im je dato na raspolaganje da masi prikažu ono čime su za 20 godina postojanja ovladali. Nastup je bio dobar i energičan, ali je nekako publika bila spremna da reaguje tek kada bi dobila poziv sa bine. To se najbolje dalo primetiti tokom izvedbe A Little Piece of Me. Nešto bolja situacija je zadesila The American Dream, pre koje je Kendis pozvala na ujedinjene hardkoraša, metalaca, pankera i krastera, kao i da se u skladu sa tekstom ove numere u zrak podigne srednji prst. Za kraj seta su odabrali stvar Revival Never Goes Out Of Style gde je u pomoć uskočio auditorijum horski pevajući bekove iz refrena. Kendis i basistu Arona Rubija je ponela atmosfera, pa su se spustili do ograde gde su sa fanovima do rastanka ostali. Veoma lepa slika za oproštaj.
Tokom nastupa Nemice i Nemaca u publici se nalazio
braćala sa velikim vazdušnim čekićem koji je u svakoj prilici koristio
da tupne po glavi kraudsurfere. Nije bio jedini sa takvim pomagalima.
Generalno si za vreme festivala mogao videti ljude sa gitarama na
naduvavanje, zatim kojekakvim trozubcima, nekim nedefinisanim
sunđerastim predmetima, a bogami i burazera sa dildom u rukama. Ipak,
ta pomagala su bila u drugom planu u trenutku kada naiđe osoba koja je
svoju odoru prilagodila Brutal Assault-u. Obećao sam u izveštaju od
prethodnog dana da ću malo i o tim posetiocima i posetiteljkama, te ovom
prilikom obećanje ispunjavam.
Stvarno je bilo raznih
festivalskih kostima, ali meni je za oko posebno zapala satanistička
opatica. Sitnog rasta, od glave do pete obučena u rimokatoličku časnu
sestru, ali sa detaljima koji upućuju na jeres, poput obrnutog krsta i
crne suzne šminke oko očiju. Devojka se nije libila ni barabar sa muškim
kolegama u krug da trči kada je ponese melodija dragog joj benda. Na
samom vrhu najoriginalnijih se nalazi i mali korpulentni metalac sa
korom od lubenice na glavi, koga smo od milošte nazvali ,,metalski Lou
Benny“. U stopu ga prati brat sa redenicima preko golog torzoa i RKL
kapicom sa propelerom, a tu je i poglavica koji svoju perjanicu ni u
jeku circle pita nije skidao. Ne bi trebalo zaboraviti ni devojku koja
se svojski potrudila da ljude oko sebe ostavi bez daha, šminkom i
kostimom identičnim onima što na sebi ima Boni Arons u filmovima
,,Prizivanje zla 2“ i ,,Opatica iz pakla“. Fudbalski klub Atletik Bilbao
je isto tako imao svoje reprezente, petoricu momaka u njegovim
dresovima. Na kraju bih još pomenuo jednog momka koji se dosetio da svoj
teksas prsluk učini autentičnim tako što je na isti ušio sve moguće
platnene narukvice festivala koje je posetio. U inat prišivcima, uprkos
modi!
Sledeći bend koji smo na Sea Shepherd bini pogledali bio je američki thrash/power ansambl Metal Church. Moram priznati da su oni bili najnezanimljiviji, da se eufemistički izrazim, sastav drugog festivalskog dana. Pevač Majk Hau, sa sve naočarima za sunce, stilski i ponašanjem na pozornici neodoljivo je podsetio na Bono Voksa, dok skakutanjem unaokolo nije ni neku preteranu pažnju publike zavredio. Ipak jeste u trenutku kada je u sred nastupa skoknuo do prvih redova da se pozdravi i izgrli. Tu je i mene malo kupio. No, generalno je svirka bila izuzetno monotona i neuzbudljiva i verovatno jedina hedlajnera sa odsustvom prepoznatljivog circle pita, stagedivinga i ostalih egzibicija.
Došlo je vreme da se malo noge odmore i uštede za ludila u najavi. Predah smo uzeli u press centru, koji je kao što rekoh nadomak ,,meet & greet“ zone, i to onda kada je Testament drugovao sa fanovima. Inače je ovaj punkt radio po ceo dan jer je spisak dostupnih za čašicu razgovora sa svojim slušaocima i slušateljkama bio predugačak. I lepo je što postoji jer je to nekada jedinstvena prilika da se susretneš sa svojim muzičkim herojima.
Sea Shepherd ponovo zove sa sve lektirama nemačkog thrash metala, grupom Sodom. Uželeo sam ih se pravo da vam kažem. Prvi put sam ih gledao još 2012. godine na Exit festivalu, a istini za volju najdraži su mi unutar famozne nemačke velike thrash metal četvorke. Novina u odnosu na tad ima, a to su pre svega dve gitare, pa je zvuk sada potpuniji, iako realno ni kao trojka nisu zvučali loše.
Malo smo zakasnili na nastup, te stigli tačno pred The Saw Is the Law, nakon koje je usledila jedna od mojih najdražih – Outbreak of Evil.
Nedugo potom nas je Tomas ,,Angelripper“ Suk podsetio da ove godine
slave tri decenije od izlaska kultnog albuma ,,Agent Orange“, te nas
naslovnom numerom prisetio kakvo je to thrash remek delo u pitanju. Nisu
prezali ni neke od najnovijih stvari odsvirati poput Partisan sa aktuelnog, istoimenog EP izdanja, a za sam kraj su ostavili Bombenhagel.
Neposredno pre nego što su je izveli Angelripper nam je saopštio da
mrzi festivalska ograničenja satnicama i da bi najradije još dva sada
svirali. Kapiram da se na toj produženoj listi našla i moja omiljena Ausgebombt koje me nisu udostojili ovog puta.
S obzirom na to da je naredni bend na Jägermeisteru bio jedan od onih koji su mi bili pri vrhu festivalske liste prioriteta, nismo preterano zalazili u gužvu formiranu nastupom njihovih nemački kolega. Zato smo uspeli da se stacioniramo u blizini pozornice ne bi li uživali u performansu. Usledio je petominutni razmak i na stejdž doveo majku i ćerku. Majku kao tehničarku koja je podešavala gitaru, a ćerkicu u ulozi animatora publike. A onda su se povukle ne bi li tata, stric i još dva momka izašli na binu i krenuli u akciju. U redu, dosta čekanja, radi se o opštepoznatim predstavnicima njujorške hardkor škole – Sick Of It All.
Tata Pit Koler na gitari, brat mu Lu za mikrofonom, Krejg Setari na basu i za bubnjevima i sa dolarima pod bandanom - Armand Madžiri, ekipa nerazdvojna od početka 90-ih. Kako su se našli na stejdžu tako je startovalo ludilo, prvenstveno proizvedeno energičnim i skakutavim Pitom. Krenuli su sa Take the Night Off i Inner Vision i onda uleteli sa Injustice System sa prvog, meni najdražeg albuma ,,Blood, Sweat, and No Tears“ iz 1989. godine. Nešto kasnije su sa istog izdanja izrokali My Life koja me je tek razgalila. Nju su posvetili engleskom sastavu Discharge i pozvali narod da ih posle ponoći odgleda na Obscure bini uz poruku da će i oni biti tamo. Kod ove najave su iskoristili priliku da pozdrave i svoje sugrađane i kolege, Anthrax i Agnostic Front, koji će takođe nastupati na Brutal Assault-u.
Ćerka gitariste Pita koju sam već
pominjao je celu svirku svog tate propratila na stejdžu. Slušalice na
ušima, telefon u ruci i neizmerna potpora roditelju i drugarima mu.
Podršku iz publike je bend dobio od još jednog mališana. Njegov otac ga
je doveo na ramenima sve do prvih redova gde se u jednom trenutku momčić
izdigao iznad mase i, verovatno, doživeo svoj prvi stagediving.
Nezaboravno iskustvo i njemu, i nama koji smo prisustvovali sceni.
Narod se u jednom trenutku smirio do neprepoznatljivosti, pa je Lu morao da reaguje. Molitve su uslišene što je dovelo do najvećeg haosa do tada, izazvanog kompozicijom Good Looking Out. Nije bilo više takvih ,,incidenata“ do završetka nastupa. A kad smo već kod njega, njemu se u zagrljaj prihrlilo sa Scratch the Surface, sa tačkom ključanja ovaploćenom masovnim wall of death momentom, i Step Down. Onako kako treba za energično doviđenja. Uz zvuke muzičkog dela Glena Kembela - Rhinestone Cowboy lagano odšetaše sa bine. Usled različitih okolnosti i nepogodnosti ovo mi je bio prvi put da uživo gledam S.O.I.A čime sam zvanično upotpunio njujorški hc trougao u čijim su temenima oni, Madball i Agnostic Front. Radujem se budućem redefinisanju istog.
Noge su opet vapile za odmorom što je faktički značilo prinošenje nove žrtve programa, ali dobro, da će biti prilike za popravni – biće. Nakon pauze, Jägermeister je ponovo bio mesto soničnog zločina, a glavni osumnjičeni švedski muzički eklektičari Meshuggah. Jedni su od najuticajnijih živih bendova na svetu i tvorci progresiv metal podžanra poznatijeg kao djent. Na ovu činjenicu nisu nešto preterano ponosni iz meni nepoznatih razloga. Glavni i odgovorni za sva isporučena instrumentalna čudesa je Frederik Tordendal koga nažalost nismo videli te večeri jer od pre dve godine ne nastupa po turnejama. Njega na gitari dosta uverljivo menja Per Nilson, a tu su još i drugi gitarista Martin Hagstorm, bubnjar Tomas Hake, basista Dik Lovgren i pevač Jens Kidman.
Meshuggah je izuzetno popularan bend u Srbiji, a ni moj rodni grad ne kaska za tim. Meni međutim njihova muzika nikada u potpunosti nije legla. Ono što sam video u četvrtak uveče je zaista impozantno, do tančine uvežbano i vizuelno dakako moćno, ali ruku na srce, ni to me nije skroz kupilo. Publika se lepo provela i evidentno je bilo da su među njima tvrdog jezgra fanovi. Od plesnih bravura najviše je radila tzv. ,,vetrenjača“, odnosno headbanging, ali nije zaostajao ni stagediving. Atmosfera je u pojedinim trenucima poprimila epitet tribalne, a na ruku joj je išla i scenografija koja je delovala kao da si u prašumama Bornea. Moglo bi se reći da joj je takođe pogodovalo i osvetljenje sa otprilike ovakim sistemom – mrak, strob, plavo, strob, crveno, strob. Doduše malo im je ovakav ozbiljan koncept narušila lopta za plažu i njeno skakutanje po masi.
Jedine dve numere koje sam prepoznao bile su one kojima su finiširali – Bleed i Demiurge.
Na njih je narod najbolje reagovao, što je nekako i očekivano. Uz
zahvalnost pristunima i obećanje da se vidimo ponovo Šveđani napustiše
stejdž.
Sa poslednjim tonom jurnusmo ka Sea Shepherd-u da zauzmemo što lepše mesto sa što boljim pogledom na one kojima sam se takođe posebno radovao zbog činjenice da ću ih napokon gledati uživo. Uspeli smo u toj misiji, ali samo u prve tri sekunde koncerta jer se nakon toga formirao najveći circle pit koji je festival ove godine video i koji doslovno nije stao sve do samog kraja. Brutalci trče najširi krug, a nas, eto, isteraše sa početne pozicije, ali nedovoljno daleko, te ostasmo u centru zbivanja. Za sve ovo dugujemo zahvalnost momcima na bini, njujorškim trešerima, pripadnicima gorostasne ,,velike četvorke“ američkog treš metala i živim legendama – grupi Anthrax.
Uz zvuke pesme Number of the Beast Iron Maiden-a, lagano smo se pripremali za njihov izlazak koji se ubrzo dogodio. Tu su, eno ih! Prvoborci u formaciji: pevač Džoj Beladona, gitarista Skot Ijan, bubnjar Čarli Benante i basista Frenk Belo, a odmah za njima i najsvežiji član, gitarista Džonatan Donejs. Krenuli su žustro i beskompromismo numerom Caught In A Mosh, a nastavili veselom obradom Got the Time i jednom od najpoznatijih – Madhouse. Već sam pomenuo da je tokom njihove svirke kreiran najširi cirle pit festivala, e pa njegov najveći obim je definitivno zabeležen za, verovatli ili ne, I Am the Law koja potom usledila.
I oni
su kao i njihove kolege iz Parkway Drive-a imali dodatnu binsku tehniku,
odnosno scenografiju. Pored ogromne zastave koja se nalazila iza njih,
na stejdžu su bile još dve manje sa logotipom Monster energetskog pića i
dva izdignuta postolja gde su svoje mesto za intrumentalni izraz
pronalazili gitarista Džonatan i basista Frenk. U sklopu izvedbe momci
iz Njujorka su pokazali da ne zaboravljaju svoje muzičke uzore i
prijatelje, pa je Beladona odao pijetet Roni Džejms Diju i Dajmbeg
Darelu pred In the End. Nakon nje Skot se dohvatio mikrofona i najavio sledeću traku tako da sam u prvi mah pomislio ,,eto je, moja omiljena pesma Deathrider biće
upravo odsvirana“. Međutim, umesto prve numere sa prvog, dobio sam prvu
numeru, ali sa drugog - ,,Spreading the Disease“ albuma. Dakle – A.I.R.
Mic po mic i tu su poslednje dve stvari. Prva je bila obrada Antisocial tokom koje se Beladona malo dohvatio palica, te lupkao po činelama i za kraj, naravno, Indians, gde je perjanica krasila njegovu dugačku, glemersku, kosu. Kratko, veoma slatko i za sećanje permanentno!
Trebalo je nakon ove fantastične svirke vratiti se na susedni stejdž gde je isto tako trebalo da nastupi Deicide. Na žalost mnogih to se nije dogodilo jer su Amerikanci propustili let koji bi ih preko Atlantskog okeana doveo na vreme na festival. Umesto njih su po drugi put zasvirali oni što su drugi dan Brutal Assault-a otvorili, domaći Brutally Deceased. Ovo je na neki način bila olakšavajuća okolnost jer je to u našem slučaju značilo da ćemo stići baš kad treba na idući koncert koji smo isprva planirali.
Isplaniran je, od kako je najavljen i u satnicu unešen, nastup u 45 minuta iza ponoći na Obscure bini, legendarnih, meni u srednjoj školi najdražih – Discharge. Retki su sastavi koji se mogu pohvaliti da je po njima nazvan neki od muzičkih žanrova. E pa ovi Britanci to mogu i komotno mogu još da se hvale i time što su jedan od najuticajnijih gitarskih bendova ikada, posebno na one koji su svoj izražaj pronalazili u ekstremnim pravcima. Imao sam prilike već dva puta pre ovog da ih pogledam i oba su bila na Exit-u u Novom Sadu. Prvi put sa Retom iz The Varukers-a za mikrofonom, a drugi put sa mlađanim Džej Džejem u roli pevača. Taj drugi put mi je doneo i jedan informativni, ali kratki intervju na koji sam posebno kao novinar ponosan.
Dosta istorije, idemo na svirku koja se u velikoj meri repertoarom poklopila sa onim sa Exit-a iz 2017. godine. Počeli su sa The Blood Runs Red, pa nanizali Fightback, Hear Nothing, See Nothing, Say Nothing i The Nightmare Continues, baš kao i onomad. No, tinejdžerske emocije su se probudile, te i da milion puta odsviraju identičan set, ja se ne bih bunio. Možda i bi da ga muziciraju loše, ali to ovde nikako nije slučaj. Apsolutno su uvežbani, Džej Džej je poletan i energičan (podseća na čuvenog Kala) i izbor pesama je pun pogodak, jer je pun hitova. Publika je isto bila i te kako aktivna. Trčanje u krug i pogo ples nisu jenjavali ni za tren.
Gitarista Tez, u prvoj postavi bubnjar i katalizator d-beat bubnjarskog takta, je numeru A Look At Tomorrow posvetio Lemiju iz benda Motorhead i to je bilo poslednje obraćanje okupljenima, a da se nije ticalo imena pesama i po kojeg kliše pokliča. Od starijih pesama su svirali još Protest and Survive, Never Again, meni najdražu State Violence State Control i Decontrol, a od novijih New World Order i Hatebomb.
Završnica je pripala pesmama Accessories by Molotov i The Possibility of Life’s Destruction. Skoro sat vremena koncerta, brzog, beskompromisnog. Veoma dobro i istančano i nešto čemu ću se opet vratiti i verovatno opet, i opet, kad god mi se bude ukazala prilika. A da dodam još i ovo naposeltku. Kablove su sami posle svirke skupljali i pojačala isključivali, što je na ovom festivalu, pored svih roudija i tehničara, stvarno bilo ravno egzotici.
Ušli smo u jedanaesti sat bivstvovanja među zidinama Jozefov tvrđave. Pri putu ka izlazu iz festivalskog prostora skoknuli smo nakratko još jednom do epicentra gde je poslednju numeru na Sea Shephard-u izvodio francuski sint-pop trio Carpenter Brut. Obrada Majkl Sembela, pesma Maniac koja je i najtvrđe metalce nagnala na ples. Lep način da se okonča drugi, vrlo uzbudljivi dan 24. Brutal Assault izdanja.
Podsećanja radi – Anthrax je razvalio, Sick Of It All pokidao, Discharge probudio nostalgiju, a Meshuggah kvalitetno odsvirala. Idemo, opet, brutalno dalje.
Nemanja Mitrović Timočanin
 |
| foto: Milica Milošević |
Thrash je uvek bio pankerski pravac u metalu, te pored muzičkog žanrovskog koketiranja i stavom i lirički mu je i te kako blizak. Sacred Reich je jedan od bendova koji je sve ove parametre obuhvatio, a ako je za priču bitno i pevač/basista Fil Rind je Corrosion of Conformity majicu nosio, hehe. Hajmo konkretniji primer, onaj kome sam takođe prisustvovao. Pre nego što će izvesti numeru Manifest Reality Fil je održao kratak govor u kojem je govoreći o njihovim turnejama i putovanjima svuda po svetu apostrofirao da su političari ,,shit“, a ljudi ,,cool“. Malo je patetično dodao da je najbitnije menjati sebe iznutra, a onda pozvao fanove da se međusobno izgrle, tj. parovi, jedni drugima najbliži. Ja u skladu sa pozivom prvo izgrlih moju lepšu polovinu i moju saborkinju u Brutal Assault misiji, a onda nekog burazera koga sam tada video i verovatno nikad više. Gledajući u dva navrata uživo Anti-Flag imao sam prilike sa ovakim gestom da se susretnem, ali prvi put kod nekog metal sastava. Pozdravljam i podržavam!
Približavali smo se kraju kada je pevač Fil pozdravio povratak bubnjara Dejv Meklejna u grupu, lika koji isuviše liči na filozofa Mišel Fukoa, i mlađanog Džoj Radživila novog ritam gitaristu, bar duplo mlađeg od svojih vremešnih kolega. Surf Nicaragua je bila traka za doviđenja. Naravno, najveći hit, zahtevao je najveći circle pit. Fenomenalan način da pečatiraš odličnu svirku i oprostiš se od ljudi.
Decapitated je naredni zasvirao na Sea Shepherd stejdžu. Samo jednu pesmu ovog notornog death metal sastava smo odslušali, a potom otišli pod obližnju tendu da odmorimo. Nije da sam neki preveliki fan stvaralaštva ove grupe dok bi drugi razlog odsustva bio onaj koji ću objasniti u sledećih par rečenica. Na festivalu ovakvog kalibra gde svirka traje od jutra do sutra, a line-up je do te mere napucan da ne znaš kuda ćeš pre i uz to se satnice preklapaju, javlja se trostruka dilema. Da li gledati bend na glavnim binama, da li otići na treći najudaljeniji gde takođe nastupaju ,,ale“ ekstremne muzike ili pak bataliti i sesti u neki čil kutak i skupljati snagu i energiju za ,,obavezne“ koncerte. Te slatke muke su nas morile od prvog dana, tako da smo nešto bili prinuđeni žrtvovati da ne bi pali u nesvest, odnosno da bi ostali pri čistoj svesti i poneli najlepše uspomene sa ovog velelepnog događaja. Na uštrb pojedinih nastupa, pošlo nam je za rukom.
Povratak na Jägermeister značio je i izlazak nemačkog metal/hardkor benda Walls of Jericho pred okupljene. U pitanju jedan od vodećih evropskih sastava ovog muzičkog žanra koji prevodi moćnog i gromkog vokala pevačica Kendis Kučlen. Nešto više od pola sata im je dato na raspolaganje da masi prikažu ono čime su za 20 godina postojanja ovladali. Nastup je bio dobar i energičan, ali je nekako publika bila spremna da reaguje tek kada bi dobila poziv sa bine. To se najbolje dalo primetiti tokom izvedbe A Little Piece of Me. Nešto bolja situacija je zadesila The American Dream, pre koje je Kendis pozvala na ujedinjene hardkoraša, metalaca, pankera i krastera, kao i da se u skladu sa tekstom ove numere u zrak podigne srednji prst. Za kraj seta su odabrali stvar Revival Never Goes Out Of Style gde je u pomoć uskočio auditorijum horski pevajući bekove iz refrena. Kendis i basistu Arona Rubija je ponela atmosfera, pa su se spustili do ograde gde su sa fanovima do rastanka ostali. Veoma lepa slika za oproštaj.
 |
| foto: Milica Milošević |
 |
| foto: Milica Milošević |
Sledeći bend koji smo na Sea Shepherd bini pogledali bio je američki thrash/power ansambl Metal Church. Moram priznati da su oni bili najnezanimljiviji, da se eufemistički izrazim, sastav drugog festivalskog dana. Pevač Majk Hau, sa sve naočarima za sunce, stilski i ponašanjem na pozornici neodoljivo je podsetio na Bono Voksa, dok skakutanjem unaokolo nije ni neku preteranu pažnju publike zavredio. Ipak jeste u trenutku kada je u sred nastupa skoknuo do prvih redova da se pozdravi i izgrli. Tu je i mene malo kupio. No, generalno je svirka bila izuzetno monotona i neuzbudljiva i verovatno jedina hedlajnera sa odsustvom prepoznatljivog circle pita, stagedivinga i ostalih egzibicija.
Došlo je vreme da se malo noge odmore i uštede za ludila u najavi. Predah smo uzeli u press centru, koji je kao što rekoh nadomak ,,meet & greet“ zone, i to onda kada je Testament drugovao sa fanovima. Inače je ovaj punkt radio po ceo dan jer je spisak dostupnih za čašicu razgovora sa svojim slušaocima i slušateljkama bio predugačak. I lepo je što postoji jer je to nekada jedinstvena prilika da se susretneš sa svojim muzičkim herojima.
Sea Shepherd ponovo zove sa sve lektirama nemačkog thrash metala, grupom Sodom. Uželeo sam ih se pravo da vam kažem. Prvi put sam ih gledao još 2012. godine na Exit festivalu, a istini za volju najdraži su mi unutar famozne nemačke velike thrash metal četvorke. Novina u odnosu na tad ima, a to su pre svega dve gitare, pa je zvuk sada potpuniji, iako realno ni kao trojka nisu zvučali loše.
 |
| foto: Milica Milošević |
S obzirom na to da je naredni bend na Jägermeisteru bio jedan od onih koji su mi bili pri vrhu festivalske liste prioriteta, nismo preterano zalazili u gužvu formiranu nastupom njihovih nemački kolega. Zato smo uspeli da se stacioniramo u blizini pozornice ne bi li uživali u performansu. Usledio je petominutni razmak i na stejdž doveo majku i ćerku. Majku kao tehničarku koja je podešavala gitaru, a ćerkicu u ulozi animatora publike. A onda su se povukle ne bi li tata, stric i još dva momka izašli na binu i krenuli u akciju. U redu, dosta čekanja, radi se o opštepoznatim predstavnicima njujorške hardkor škole – Sick Of It All.
Tata Pit Koler na gitari, brat mu Lu za mikrofonom, Krejg Setari na basu i za bubnjevima i sa dolarima pod bandanom - Armand Madžiri, ekipa nerazdvojna od početka 90-ih. Kako su se našli na stejdžu tako je startovalo ludilo, prvenstveno proizvedeno energičnim i skakutavim Pitom. Krenuli su sa Take the Night Off i Inner Vision i onda uleteli sa Injustice System sa prvog, meni najdražeg albuma ,,Blood, Sweat, and No Tears“ iz 1989. godine. Nešto kasnije su sa istog izdanja izrokali My Life koja me je tek razgalila. Nju su posvetili engleskom sastavu Discharge i pozvali narod da ih posle ponoći odgleda na Obscure bini uz poruku da će i oni biti tamo. Kod ove najave su iskoristili priliku da pozdrave i svoje sugrađane i kolege, Anthrax i Agnostic Front, koji će takođe nastupati na Brutal Assault-u.
 |
| foto: Milica Milošević |
Narod se u jednom trenutku smirio do neprepoznatljivosti, pa je Lu morao da reaguje. Molitve su uslišene što je dovelo do najvećeg haosa do tada, izazvanog kompozicijom Good Looking Out. Nije bilo više takvih ,,incidenata“ do završetka nastupa. A kad smo već kod njega, njemu se u zagrljaj prihrlilo sa Scratch the Surface, sa tačkom ključanja ovaploćenom masovnim wall of death momentom, i Step Down. Onako kako treba za energično doviđenja. Uz zvuke muzičkog dela Glena Kembela - Rhinestone Cowboy lagano odšetaše sa bine. Usled različitih okolnosti i nepogodnosti ovo mi je bio prvi put da uživo gledam S.O.I.A čime sam zvanično upotpunio njujorški hc trougao u čijim su temenima oni, Madball i Agnostic Front. Radujem se budućem redefinisanju istog.
Noge su opet vapile za odmorom što je faktički značilo prinošenje nove žrtve programa, ali dobro, da će biti prilike za popravni – biće. Nakon pauze, Jägermeister je ponovo bio mesto soničnog zločina, a glavni osumnjičeni švedski muzički eklektičari Meshuggah. Jedni su od najuticajnijih živih bendova na svetu i tvorci progresiv metal podžanra poznatijeg kao djent. Na ovu činjenicu nisu nešto preterano ponosni iz meni nepoznatih razloga. Glavni i odgovorni za sva isporučena instrumentalna čudesa je Frederik Tordendal koga nažalost nismo videli te večeri jer od pre dve godine ne nastupa po turnejama. Njega na gitari dosta uverljivo menja Per Nilson, a tu su još i drugi gitarista Martin Hagstorm, bubnjar Tomas Hake, basista Dik Lovgren i pevač Jens Kidman.
Meshuggah je izuzetno popularan bend u Srbiji, a ni moj rodni grad ne kaska za tim. Meni međutim njihova muzika nikada u potpunosti nije legla. Ono što sam video u četvrtak uveče je zaista impozantno, do tančine uvežbano i vizuelno dakako moćno, ali ruku na srce, ni to me nije skroz kupilo. Publika se lepo provela i evidentno je bilo da su među njima tvrdog jezgra fanovi. Od plesnih bravura najviše je radila tzv. ,,vetrenjača“, odnosno headbanging, ali nije zaostajao ni stagediving. Atmosfera je u pojedinim trenucima poprimila epitet tribalne, a na ruku joj je išla i scenografija koja je delovala kao da si u prašumama Bornea. Moglo bi se reći da joj je takođe pogodovalo i osvetljenje sa otprilike ovakim sistemom – mrak, strob, plavo, strob, crveno, strob. Doduše malo im je ovakav ozbiljan koncept narušila lopta za plažu i njeno skakutanje po masi.
 |
| foto: Milica Milošević |
Sa poslednjim tonom jurnusmo ka Sea Shepherd-u da zauzmemo što lepše mesto sa što boljim pogledom na one kojima sam se takođe posebno radovao zbog činjenice da ću ih napokon gledati uživo. Uspeli smo u toj misiji, ali samo u prve tri sekunde koncerta jer se nakon toga formirao najveći circle pit koji je festival ove godine video i koji doslovno nije stao sve do samog kraja. Brutalci trče najširi krug, a nas, eto, isteraše sa početne pozicije, ali nedovoljno daleko, te ostasmo u centru zbivanja. Za sve ovo dugujemo zahvalnost momcima na bini, njujorškim trešerima, pripadnicima gorostasne ,,velike četvorke“ američkog treš metala i živim legendama – grupi Anthrax.
Uz zvuke pesme Number of the Beast Iron Maiden-a, lagano smo se pripremali za njihov izlazak koji se ubrzo dogodio. Tu su, eno ih! Prvoborci u formaciji: pevač Džoj Beladona, gitarista Skot Ijan, bubnjar Čarli Benante i basista Frenk Belo, a odmah za njima i najsvežiji član, gitarista Džonatan Donejs. Krenuli su žustro i beskompromismo numerom Caught In A Mosh, a nastavili veselom obradom Got the Time i jednom od najpoznatijih – Madhouse. Već sam pomenuo da je tokom njihove svirke kreiran najširi cirle pit festivala, e pa njegov najveći obim je definitivno zabeležen za, verovatli ili ne, I Am the Law koja potom usledila.
 |
| foto: Milica Milošević |
Mic po mic i tu su poslednje dve stvari. Prva je bila obrada Antisocial tokom koje se Beladona malo dohvatio palica, te lupkao po činelama i za kraj, naravno, Indians, gde je perjanica krasila njegovu dugačku, glemersku, kosu. Kratko, veoma slatko i za sećanje permanentno!
Trebalo je nakon ove fantastične svirke vratiti se na susedni stejdž gde je isto tako trebalo da nastupi Deicide. Na žalost mnogih to se nije dogodilo jer su Amerikanci propustili let koji bi ih preko Atlantskog okeana doveo na vreme na festival. Umesto njih su po drugi put zasvirali oni što su drugi dan Brutal Assault-a otvorili, domaći Brutally Deceased. Ovo je na neki način bila olakšavajuća okolnost jer je to u našem slučaju značilo da ćemo stići baš kad treba na idući koncert koji smo isprva planirali.
Isplaniran je, od kako je najavljen i u satnicu unešen, nastup u 45 minuta iza ponoći na Obscure bini, legendarnih, meni u srednjoj školi najdražih – Discharge. Retki su sastavi koji se mogu pohvaliti da je po njima nazvan neki od muzičkih žanrova. E pa ovi Britanci to mogu i komotno mogu još da se hvale i time što su jedan od najuticajnijih gitarskih bendova ikada, posebno na one koji su svoj izražaj pronalazili u ekstremnim pravcima. Imao sam prilike već dva puta pre ovog da ih pogledam i oba su bila na Exit-u u Novom Sadu. Prvi put sa Retom iz The Varukers-a za mikrofonom, a drugi put sa mlađanim Džej Džejem u roli pevača. Taj drugi put mi je doneo i jedan informativni, ali kratki intervju na koji sam posebno kao novinar ponosan.
Dosta istorije, idemo na svirku koja se u velikoj meri repertoarom poklopila sa onim sa Exit-a iz 2017. godine. Počeli su sa The Blood Runs Red, pa nanizali Fightback, Hear Nothing, See Nothing, Say Nothing i The Nightmare Continues, baš kao i onomad. No, tinejdžerske emocije su se probudile, te i da milion puta odsviraju identičan set, ja se ne bih bunio. Možda i bi da ga muziciraju loše, ali to ovde nikako nije slučaj. Apsolutno su uvežbani, Džej Džej je poletan i energičan (podseća na čuvenog Kala) i izbor pesama je pun pogodak, jer je pun hitova. Publika je isto bila i te kako aktivna. Trčanje u krug i pogo ples nisu jenjavali ni za tren.
Gitarista Tez, u prvoj postavi bubnjar i katalizator d-beat bubnjarskog takta, je numeru A Look At Tomorrow posvetio Lemiju iz benda Motorhead i to je bilo poslednje obraćanje okupljenima, a da se nije ticalo imena pesama i po kojeg kliše pokliča. Od starijih pesama su svirali još Protest and Survive, Never Again, meni najdražu State Violence State Control i Decontrol, a od novijih New World Order i Hatebomb.
Završnica je pripala pesmama Accessories by Molotov i The Possibility of Life’s Destruction. Skoro sat vremena koncerta, brzog, beskompromisnog. Veoma dobro i istančano i nešto čemu ću se opet vratiti i verovatno opet, i opet, kad god mi se bude ukazala prilika. A da dodam još i ovo naposeltku. Kablove su sami posle svirke skupljali i pojačala isključivali, što je na ovom festivalu, pored svih roudija i tehničara, stvarno bilo ravno egzotici.
Ušli smo u jedanaesti sat bivstvovanja među zidinama Jozefov tvrđave. Pri putu ka izlazu iz festivalskog prostora skoknuli smo nakratko još jednom do epicentra gde je poslednju numeru na Sea Shephard-u izvodio francuski sint-pop trio Carpenter Brut. Obrada Majkl Sembela, pesma Maniac koja je i najtvrđe metalce nagnala na ples. Lep način da se okonča drugi, vrlo uzbudljivi dan 24. Brutal Assault izdanja.
Podsećanja radi – Anthrax je razvalio, Sick Of It All pokidao, Discharge probudio nostalgiju, a Meshuggah kvalitetno odsvirala. Idemo, opet, brutalno dalje.
Nemanja Mitrović Timočanin