Glasovi iz Černobilja - Svetlana Aleksijevič, spisateljica iza najbolje TV serije ove godine
Helly Cherry
Beloruska spisateljica Svetlana Aleksijevič (1948) je svoj dokumentarni roman Černobiljska molitva napisala još 1997. ali je trebalo da dođe 2019. i doba zvano "Peak TV" (novo zlatno doba tj. vrhunac televizijske produkcije) da bi HBO producirao potresnu miniseriju Chernobyl i da bi se time u ovu spisateljicu - koja je inače 2015. dobila Nobelovu nagradu za književnost - zaista uprle oči celog sveta. Nešto pre toga, najverovatnije ni ne sluteći da u rukama imaju budući planetarni pop fenomen, srpski mainstream izdavač Laguna izdaje romane Svetlane Aleksijevič, ali najzanimljivija nam je ovde i sada pomenuta Černobiljska molitva, dokumentarni roman o černobiljskoj katastrofi.
Kako kaže vikipedija, Černobiljska katastrofa je termin koji označava nuklearnu nesreću koja se desila 26. aprila 1986. godine u tadašnjoj Sovjetskoj republici Ukrajini, tačnije u gradu Pripjat, na severu Ukrajine, uz samu ukrajinsko-belorusku granicu. Kombinacija nesigurnog dizajna sovjetskog nuklearnog reaktora i ljudske greške, uzrokovala je eksploziju koja je uništila jedan od četiri reaktora u Černobiljskoj nuklearnoj elektrani. Posledica eksplozije nije nalikovala eksploziji nuklearne bombe, ali je relativno manja eksplozija učinila štetu na reaktoru koji će potom otpustiti velike količine radioaktivne prašine, otprilike devet puta jače kontaminacije nego prilikom eksplodirane bombe u Hirošimi. Radioaktivnost raznošena vetrom potom je najviše pogodila zdravlje stanovnika susedne severne Belorusije, ali isto tako i krajnjih severnih prostora Ukrajine te jugozapadnih prostora Rusije, čija je granica takođe bila u neposrednoj blizini. Oblaci radioaktivne prašine zaustavili su se tek nad Skandinavijom u severnim delovima Evrope. Posledice radioaktivnog zračenja osetilo je čak 5 miliona ljudi a zdravstveni problemi kod velikog broja ljudi ostali su prisutni sve do danas, dok poseban problem predstavlja kvalitetno zbrinjavanje okoline u neposrednoj blizini nuklearne elektrane. Svetlana Aleksijevič je roman Černobiljska molitva pisala u periodu od deset godina. Kao za još jedan izdanak dokumentarne proze – “proze kojom se istražuju istorijski događaji i pojave društvenog života putem analize dokumentarnog materijala, navedenog u celini, delimično ili u prepričanom obliku” - autorka je za ovo delo imala čitav niz sagovornika, kako stanovnika Černobiljskog regiona tako i tzv. likvidatora, ljudi koji su u Černobilj došli iz raznih krajeva SSSR da bi pomogli otklanjanje posledica havarije. Radi se tzv. "romanu glasova" - Aleksijevičeva je zato i nazivana "piscem sa diktafonom", što je nesumljivo rezultat njenog prelaska iz novinarske u spisateljsku karijeru. Fanovi televzijske miniserije Chernobyl (HBO, 2019) će već u prvom delu knjige – čitajući potresnu ispovest Ljudmile Ignatenko - naći da je scenarista Craig Mazin prilično verno preneo njen sadržaj u onu jako upečatljivu prvu epizodu serije koja nas je sve tako lako kupila i naterala da sa nestrpljenjem čekamo sledeće nastavke.
Svetlana Aleksandrovna Aleksijevič (1948) je beloruska istraživačka novinarka i prozna spisateljica koja piše na ruskom jeziku. Dobitnica je Nobelove nagrade za književnost 2015. Rođena je u zapadnom ukrajinskom gradu Stanislavivu a odrasla je u Belorusiji. Nakon završetka škole radila je kao reporter u nekoliko lokalnih novina a diplomirala je 1972. na Beloruskom državnom univerzitetu. Prva knjiga joj je objavljena 1985. i radi se o romanu Rat nema žensko lice. Slede romani Limeni dečaci (1991), Očarani smrću (1993), Černobiljska molitva (1997), Poslednji svedoci (2004) i Vreme sekond-henda (2013).
Miniserija Chernobyl nesumnjivo spada u sam vrh svetske televizijske produkcije a ako uzmemo u obzir da je Craig Mazin scenario pisao verno se oslanjajući na knjigu Černobiljska molitva, jasno je da je Svetlana Aleksijevič spisateljica koja – možda pomalo i uprkos tome što je dobitnica Nobelove nagrade za književnost – svojom prozom ume da priđe prosečnom čitaocu, da mu se s lakoćom zavuče pod kožu i da tu ostane još dugo nakon odlaganja knjige na policu. Posle čitanja njenih knjiga u nama ostaje neka jeza, neka duboka i neduhvatljiva strepnja. U neku ruku ova serija bi trebalo da oživi interesovanje za vrhunsku literaturu, naročito zbog toga što se dosad nije često dešavalo da je “visoka književnost” ovoliko bliska prosečnom čitaocu. Naročito ako ste fan horora ili SF-a, čitajući Černobiljsku molitvu, osetićete koliko znači kada se strave i užasa dohvati jedan vrhunski autor, autor koji shvata da je polazište svake relevantne literature čovek kao mala i beznačajna jedinka - njegova sudbina, njegova stremljenja, ideje, zablude, njegove potrebe, težnje, njegove vrline i sve ono dobro u njemu, njegove manjkavosti i svo njegovo zlo, njegove nade i strepnje, kao i svi njegovi istinski strahovi.
Ako vam se dopadne Černobiljska molitva, ne propustite ni Limene dečake, još jedno delo u kojem je do kostiju razotkrivena ljudska priroda, ovaj put ne u borbi sa radijacijom, nego u vrtlozima krvavog rata u Avganistanu …
Janko Takač
Kako kaže vikipedija, Černobiljska katastrofa je termin koji označava nuklearnu nesreću koja se desila 26. aprila 1986. godine u tadašnjoj Sovjetskoj republici Ukrajini, tačnije u gradu Pripjat, na severu Ukrajine, uz samu ukrajinsko-belorusku granicu. Kombinacija nesigurnog dizajna sovjetskog nuklearnog reaktora i ljudske greške, uzrokovala je eksploziju koja je uništila jedan od četiri reaktora u Černobiljskoj nuklearnoj elektrani. Posledica eksplozije nije nalikovala eksploziji nuklearne bombe, ali je relativno manja eksplozija učinila štetu na reaktoru koji će potom otpustiti velike količine radioaktivne prašine, otprilike devet puta jače kontaminacije nego prilikom eksplodirane bombe u Hirošimi. Radioaktivnost raznošena vetrom potom je najviše pogodila zdravlje stanovnika susedne severne Belorusije, ali isto tako i krajnjih severnih prostora Ukrajine te jugozapadnih prostora Rusije, čija je granica takođe bila u neposrednoj blizini. Oblaci radioaktivne prašine zaustavili su se tek nad Skandinavijom u severnim delovima Evrope. Posledice radioaktivnog zračenja osetilo je čak 5 miliona ljudi a zdravstveni problemi kod velikog broja ljudi ostali su prisutni sve do danas, dok poseban problem predstavlja kvalitetno zbrinjavanje okoline u neposrednoj blizini nuklearne elektrane. Svetlana Aleksijevič je roman Černobiljska molitva pisala u periodu od deset godina. Kao za još jedan izdanak dokumentarne proze – “proze kojom se istražuju istorijski događaji i pojave društvenog života putem analize dokumentarnog materijala, navedenog u celini, delimično ili u prepričanom obliku” - autorka je za ovo delo imala čitav niz sagovornika, kako stanovnika Černobiljskog regiona tako i tzv. likvidatora, ljudi koji su u Černobilj došli iz raznih krajeva SSSR da bi pomogli otklanjanje posledica havarije. Radi se tzv. "romanu glasova" - Aleksijevičeva je zato i nazivana "piscem sa diktafonom", što je nesumljivo rezultat njenog prelaska iz novinarske u spisateljsku karijeru. Fanovi televzijske miniserije Chernobyl (HBO, 2019) će već u prvom delu knjige – čitajući potresnu ispovest Ljudmile Ignatenko - naći da je scenarista Craig Mazin prilično verno preneo njen sadržaj u onu jako upečatljivu prvu epizodu serije koja nas je sve tako lako kupila i naterala da sa nestrpljenjem čekamo sledeće nastavke.
Svetlana Aleksandrovna Aleksijevič (1948) je beloruska istraživačka novinarka i prozna spisateljica koja piše na ruskom jeziku. Dobitnica je Nobelove nagrade za književnost 2015. Rođena je u zapadnom ukrajinskom gradu Stanislavivu a odrasla je u Belorusiji. Nakon završetka škole radila je kao reporter u nekoliko lokalnih novina a diplomirala je 1972. na Beloruskom državnom univerzitetu. Prva knjiga joj je objavljena 1985. i radi se o romanu Rat nema žensko lice. Slede romani Limeni dečaci (1991), Očarani smrću (1993), Černobiljska molitva (1997), Poslednji svedoci (2004) i Vreme sekond-henda (2013).
Miniserija Chernobyl nesumnjivo spada u sam vrh svetske televizijske produkcije a ako uzmemo u obzir da je Craig Mazin scenario pisao verno se oslanjajući na knjigu Černobiljska molitva, jasno je da je Svetlana Aleksijevič spisateljica koja – možda pomalo i uprkos tome što je dobitnica Nobelove nagrade za književnost – svojom prozom ume da priđe prosečnom čitaocu, da mu se s lakoćom zavuče pod kožu i da tu ostane još dugo nakon odlaganja knjige na policu. Posle čitanja njenih knjiga u nama ostaje neka jeza, neka duboka i neduhvatljiva strepnja. U neku ruku ova serija bi trebalo da oživi interesovanje za vrhunsku literaturu, naročito zbog toga što se dosad nije često dešavalo da je “visoka književnost” ovoliko bliska prosečnom čitaocu. Naročito ako ste fan horora ili SF-a, čitajući Černobiljsku molitvu, osetićete koliko znači kada se strave i užasa dohvati jedan vrhunski autor, autor koji shvata da je polazište svake relevantne literature čovek kao mala i beznačajna jedinka - njegova sudbina, njegova stremljenja, ideje, zablude, njegove potrebe, težnje, njegove vrline i sve ono dobro u njemu, njegove manjkavosti i svo njegovo zlo, njegove nade i strepnje, kao i svi njegovi istinski strahovi.
Ako vam se dopadne Černobiljska molitva, ne propustite ni Limene dečake, još jedno delo u kojem je do kostiju razotkrivena ljudska priroda, ovaj put ne u borbi sa radijacijom, nego u vrtlozima krvavog rata u Avganistanu …
Janko Takač