Za nama je još jedan Wrong festival, nastao u Bugarskoj, ove godine realizovan u Srbiji i to u Pančevu. Proteklog vikenda, od 19. do 21. jula, na čak tri stejdža raštrkana po centru grada, nastupio je veliki broj žanrovski raznolikih bendova i izvođača. Uzevši u obzir sve okolnosti, događaj je uspešno realizovan, međutim ima puno prostora za popravku pojedinosti, te ako se i iduće godine organizacija opredeli za isto mesto, nadamo se njihovoj regulaciji.

I VEČE


Čast da otvori ovogodišnji Wrong pripala je domaćinima, pan(k)čevačkom nu metal/crossover sastavu Iskaz. Na tzv. Right stage-u, u dvorištu Doma omladine sa zakašnjenjem od jednog školskog časa Kiza i ekipa krenuše u svoju kratkotrajnu avanturu. Svirali su oko 30 minuta, a stvari koje su naišle na najbolju reakciju bejahu one najpoznatije poput Grizi gazi, Bomba i Furija. Publike je bilo veoma malo, ali su momci na bini izrokali kao da je bilo krcato. To je na neki način i zaštitni znak ovog benda, pored kostimografije i odličnih i originalnih vizuelnih rešenja. Dakle, energije na pretek, kao i letova po pozornici, skakutanja i hajpovanja. Bitno je napomenuti i izuzetnu uvežbanost koja je do izražaja uspela doći tek nakon par pesama kada je tonac vokale podesio kako treba. Ceo nastup ispratio je i jedan dron, a na njegov račun je bilo i opaski poput one da se čuje kao najezda skakavaca. Inače, frontmen ansambla Zoran Kiza Stefanov je takoreći lokalni organizator događaja, odnosno koordinator, pa je nekako logičan sled bio da upravo njegova grupa otvori srpsku ediciju ovog festivala.

The Virginmarys, foto: Jovan Mihajlović
Posle domaćina na binu izlaze Britanci – The Virginmarys. Prvi put su nastupali u Srbiji i bilo je evidentno da su poprilično uzbuđeni zbog toga. Dvorište Doma omladine je i dalje delovalo pusto, ali se ova trojka sa ostrva i sa tim ,,problemom’’ dostojanstveno izborila. Ako bih morao da biram, bubnjara bih izdvojio kao najekplozivnijeg člana posade, ali mu je debelo parirao i basista, koji se bez trzalice držao zadatog ritma. Na njihovom indie/garage rock repertoaru našle su se neke novije stvari poput Eye for an Eye, ali i stariji hitovi kao na primer Just A Ride.  Svirali su 40-ak minuta i štafetu predali dalje.

A dalje - Severna Makedonija, odnosno njihov najpoznatiji i najstariji ska sastav – Superhiks. Četvrt veka postojanja nije mala stvar zaista, posebno ako se uzmu u obzir sve moguće okolnosti i (ne)daće našeg regiona. Upravo svemu tome odoleše iz original postave samo glavni vokalista i basista Petar Mladenovski i gitarista Boris Minov, no to ih nimalo nije omelo radu, niti u tome da su prve festivalske večeri definitivno, ako ne najpokretniji, onda najhumorističniji bend bili.

I oni kao i kolege iz Iskaza imaju svoje uniforme za nastupe, a bogami kod pojedinih pesama i koreografiju. Prvu videsmo tokom izvedbe hita Rade, kada su se nakratko ,,zamrznuli’’, a onda vratili u akciju. Animiranje malobrojne publike išlo je od poziva na ritmički aplauz, preko vickaste verbalne, do same neverbalne komunikacije. Vrlo osmišljna i interesantna predstava. Moja omiljena Glupavi pesni je bila uvod u Škembe čobra, a ova u Pauzu, numeru, ne onu za odmor.

Skopljanci nisu ostali zarobljeni u vremenu kada su nastali, a muzički ni u onom na koje su se bazično oslonili, već su progresivno u sastav pored saksofona, truba i sintisajzera ubacili i skreč mašinu i DJ-ja. Upravo je ovaj korpulentni momak, DJ Goce Lalkovski, imao svojih pet minuta slave tokom izvođenja numere Shaban Shaolin, gde je svoj pult zamenio mikrofonom. Kada je završio sa svojim reperskim bravurama stomačnim udarom je patosirao vođu družine Petra. Sve u službu dobre zabave.

U finiš se ušlo sa Ace of Spades od Motorhead-a i pesmom Na luta rana. Kod ove potonje Goce je opet uzurpirao mikrofon, a duvačka sekcija dohvatila bubanj, odnosno tarabuku te u Sepultura maniru izvela ovu stvar. Tako su nakon sat vremena i svoje prvo gostovanje Pančevu Superhiksi priveli kraju. Vesela uvertira za poslasticu koja je naišla potom.

Dope D.O.D., foto: Jovan Mihajlović
Nedostatak publike je definitivno obeležio prvo veče. Za nijasu je stanje popravljeno u danima koji su usledili, ali je generalno broj bio daleko manji od očekivanog. Međutim, ni jedan bend sa Right stage-a na otvaranju takva situacija nije demoralisala i svi su pružili svoj maksimum. U to ime moram posebno pohvaliti idući, pankerski rep/dubstep sastav – Dope D.O.D. Momci su jednostavno pokidali i sa toliko srca ušli u priču da sam se zapitao da li se možda ipak nalazim među 10.000 ljudi na nekoj od bina najvećih svetskih festivala. Realnost je nažalost bila drugačija, dok pristup i odnos prema fanovima, samo izvođenje i unos sopstva ovih Holađana zaslužuju najvišu ocenu i sam vrh ovogodišnje Wrong planine, gde su i ostali do kraja manifestacije.

Na stejdž se prvi popeo DJ i pustio intro koji je pred okupljene prvo dozvao Jay Reaper-a, a zatim i Skits Vicious-a, sa sve čarapom na glavi. Odlete ona u zrak već tokom prve pesme jer mu je evidentno smetala kod emitovanja energije i sejanja haosa koji je ubrzo metastazirao prostorom.U svojoj bogatog i plodonosnoj karijeri sarađivali su sa mnogim eminentnim rep izvođačima, te se nisu libili da neke od tih kolaboracija i uživo prikažu pnačevačkoj publici. Na najbolji prijem naišle su Smash i Don’t Sleep. Prva nastala u kooperaciji sa DJ Paul-om iz Three 6 Mafia, a druga sa moćnim Onyx-om.

Skits i Jay su pričom bili i te kako aktivni između pesama i taj međuprostor koristili za ,,shout-out’’ seriju. Poštovanje je iskazano devojkama u prvim redovima, izvođačima sa kojima su radili i specijalno Keith Flintu (RIP) iz The Prodigy-ja. Prošlo je sat vremena kada su došli do jedne od njihovih najpoznatijih numera Dirt Dogs sa čijim finalnim zvucima su se nakratko povukli sa bine. Pošto su se vratili palo je obećanje da sledi prelazak na klasike iz bogatog autorskog kataloga grupe. Obistinilo se.

Ali, prvo igra! Podelili smo se u dve ekipe, na leve i desne. Leve je preuzeo Skits, a desne Jay, te smo se takmičili ko će biti glasniji. Posle par rundi oglasio se DJ koji je pozvao na ujedinjene, što je po njegovim rečima filozofija Dope D.O.D. sastava i čime je prizvao veličanstveni krik svih prisutnih. Ispržiše Rocket, a zatim još jedna igrica – ona sa čučanjem i skokom. U tekstu pesme iz prethodne rečenice pominje se moshpit. E ni njega nije manjkalo, uz naravno šutke, wall of death i ostale egzibicije.

Mic po mic, približili smo se kraju za koji su sačuvali njihovu najpoznatiju - What Happened. U odlasku su nam poručili da vole Srbiju i da je lepo biti ovde ponovo nakon četiri godine. Još jednom su odali počast preminulom Keith Flintu i njemu u čast pustili Smack My Bitch Up. Haos na bini, haos i u publici, za vedru, žovijalnu i pozitivnu sliku kojom okončasmo prvo festivalsko veče na Right stage-u.

Sledeća stanica bio je Wrong stage, udaljen nekih 15-ak minuta hoda od Doma omladine, stacioniran tik pored reke Tamiš. Stigao sam tek da čujem poslednji ton, sada već one-woman benda Bitipatibi zbog čega mi je izuzetno krivo jer jako cenim njen rad i hteo sam da vidim kako to sada izgleda i zvuči kada je celokupnu priču preuzela na sebe. Nije mi pošlo za rukom, kao što mi ni u narednim danima zbog preklapanja satnice nije pošlo za rukom da ispratim sve što sam želeo. Definitivno je i ovo jedna od zamerki na koju bih ukazao jer zaista nije bilo potrebe za drugom binom. Pored pomenute satnice i naroda koga nije bilo dovoljno, razlozi su još i udaljenost i na koncu organizacioni troškovi koji pak za sobom povlače i mnoge druge stvari (cenu karte, recimo).

The Underground Youth, foto: Jovan Mihajlović
No, šta je tu je, a tu je da zatvori Wrong (River) stage – The Underground Youth. U pitanju je četvoročlani shoegaze/noise/post-punk bend nastao u Velikoj Britaniji kao projekat gitariste i pevača Craig Dyer-a. U skladu sa tamom koja obgrljuje rifove ovog sastava i sam nastup beše tako koncipiran – iz pesme u pesmu, sa minimalnom dozom komunikacije. Takav manir je odgovarao, po svoj prilici svima, i njima na bini, i fanovima ispred nje. Ipak, nešto je u sred svirke zaškripalo kod protagonista, pa se basista pokupio sa stejdža i otišao sa instrumentom. Kratkoh daha je ovaj protest bio, te se na sledećoj numeri vratio.

Već sam opisao zvuk koji neguje ,,omladina podzemlja’’ i baš takav mi je nekako prikladan za katarzične, da ne kažem nirvanične, situacije. To bi u prevodu značilo da su mi više za neku osamu nego za kolektivno (live) uživanje. No, ima i onih koji su praktično pokazali da se ne slažu sa ovim mojim ispisanim redovima što se na terenu manifestovalom padanjem u sevdah i potpunom satisfakcijom.

Svirali su oko sat vremena kada su čuvari javnog reda i poretka došli i organizaciji saopštili da se koncert okonča jer je uveliko prošlo 2 časa do kada su imali dozvolu. S tim u vezi, bisa nije bilo, a basista nam je povodom toga sarkastično poručio da bismo mogli ,,započeti pobunu’’. Umor ju je nadvladao i spustio zavesu na prvo vreče pančevačkog izdanja Wrong festivala.

II VEČE


Drugo veče je, kao i prvo, za moju malenkost počelo na Right stage-u, u dvorištu Doma omladine izlaskom na binu australijskog hardcore sastava Deez Nuts. Prvi put sam ih gledao uživo krajem 2013. godine kada su u Novom Sadu svirali sa bendovima Madball, Your Demise i Nasty na tzv. ,,Enter NU Breed’’ turneji. Izveštavanjem sa ovog koncerta sam se i vratio među Helly Cherry familiju, ali to nije toliko ni bitno, koliko za ovaj raport jeste njihov progres od tada do danas. Postali su jedan od najpopularnijih hardcore orkestara današnjice i jedni od rado viđenih gostiju Srbije sa posebno posvećenom hc fan bazom u Beogradu. U prilog tome je govorila i situacija sa terena gde je većinska ekipa iz prvih redova i moshpit-a upravo iz prestonice Srbije bila.

Deez Nuts, foto: Jovan Mihajlović
Svirali su jedva 40 minuta, a repertoar je bio šarenolik, što bi rekla Sneki – malo levo, pa desno, za ovaj slučaj – malo staro, pa novo. Od starih, meni dragih, najbolje su prošle one sa prvog albuma, poput naslovne Stay True i I Hustle Everyday, a od novijih Commas & Zeros i Discord. Fanovi su bili poprilično aktivni i agilni, ali mi je nešto falilo u izražaju samih muzičara. Kao da su mi onda kada sam ih prvi put pre šest godina gledao imali više toga za reći, iako sada imaju i više materijala, iskustva i ljubitelja. Ko će ga znati. Ulazili smo u lagani finiš gde se atmosfera dodatno zagrevala, te dosegla svoj zenit. Uvod pesmom Band Of Brothers, razrada sa Face This On My Own i zaključak - Your Mother Should Have Swallowed You. Kratko, direktno i brzo.

Australijanci su završili, a mi se načekasmo da idući sastav, onaj zbog koga su se mnogi te večeri našli u Pančevu, legendarni Dog Eat Dog, zauze startnu poziciju. Načekasmo, ali i dočekasmo - novi dan (00:10), a sa njim i John Connor-a i ekipu na bini. Krenuli su u akciju sa In The Doghouse sa kultnog prvenca ,,All Boro Kings’’ čijih 25 leta ove godine slave.

Ono što je po meni obeležilo veče jeste momenat sa samog početka njihovog seta. U prvom redu, tik uz zaštitnu ogradu nalazio se jedan mladić u invalidskim kolicima. I prethodni nastup je iz prvih redova ispratio, ali je bilo očigledno da se zapravo zbog svojih rapcore ljubimaca iz Amerike tu nalazio. John ga je odmah primetio i svoj kačekt trampio za njegov, te je na taj načih iskazao gest vredan pažnje i poštovanja zbog koga će ovaj momak, a bogami i ja, pamtiti ovaj koncert.

Dog Eat Dog, foto: Jovan Mihajlović
Repertoar koji su pripremili za Wrong festival sastojao se isključivo od hitova, pa su tako zaređali Pull My Finger, meni najdraži saksofonom obojeni Who’s The King, ISMS (sa sve donaldtrumpISM), Lumpy Dog itd. Prilikom izvedbe notornog hita Rocky, mikrofon je preuzeo basista Dave Neabore koji je sa sve bokserskim bade mantilom i pobedničkim pojasom otpevao pesmu. Rotacijima na mestu glavnog vokala tu ne beše kraj, već se i bubnjar Brandon Finley našao u toj ulozi ne bi li zapevao Step Right In.

Dog Eat Dog sam prvi put uživo gledao prošle godine na Exit-u i zamerka od onda, važi i sada. Preduge, nekonstruktivne pauze između pesama sa poprilično predvidivim i stereotipnim porukama. Na sve to matrice poznatih američkih hip hop izvođača kao podloga besedi. Rezultat je 10 traka u sat vremena nastupa, koji sam nažalost morao da napustim pre samog isteka jer sam hteo pogledati šta se dešava na drugom festivalskom stejdžu. Ono što sam poslednje uhvatio je takođe jedan trenutak vredan pažnje i (ponovo) poštovanja, kada je John na binu pozvao Kizu iz Iskaza da zajedno izvedu No Fronts. Kiza mu je prilikom prvog njihovog gostovanja u Srbiji rekao da je zahvaljujući ,,All Boro Kings’’ naučio engleski, pa je ovaj to zapamtio i izrazio zahvalnost na takvom posvećenom slušanju.

Sa Jump Around House Of Pain-a su me ispratili na put ka River, odnosno Wrong stage-u. Tamo su, na moju veliku žalost, svoj set uveliko privodili kraju Rolo Tomassi. Da se ne ponavljam previše, ali prava je šteta što se program u tolikoj meri poklapao da su ljudi morali da biraju između bendova koji im potpadaju pod muzički afinitet.

God Is An Astronaut, foto: Jovan Mihajlović
Propustio sam Britance, a stigao na drugu pesmu Iraca. Fenomenalni post-rock sastav God Is An Astronaut. Njihovo gostovanje u Beogradu od pre manje od godinu dana me je definitivno deganžiralo u svemir, tamo gde otprilike nekim hemijskih procesima i nastaju muzički derivati ove skupine. U prelepom ambijentu na obali Tamiša, pod okriljen noći i prijatne svežine, fanovi su mogli da uživaju u predstavi... koja je, doduše, trajala svega 50 minuta jer se morala okončati u 2 sata iza ponoći.

Negde pri početku nastupa dali su nam do znanja koliko im svako gostovanje kod nas znači rečima da je ,,lepo biti u Srbiji ponovo’’ i da se ,,osećaju kao kod kuće’’. Nema boljeg komplimenta publici od ovoga, niti boljeg komplimenta grupi od ovakvog gostoprimstva auditorijuma. Da se tradicija ne pokvari i ovde je takav slučaj zadesio i jedne i druge. Bend je uživao svirajući, a fanovi uživali slušajući Forever Lost, Suicide by Star, From Dust to the Beyond i ostale izvedene numere.

Sat je otkucao svoje, pravila rekla svoje, a narod svojim putem pošao.

III VEČE


Treći, poslednji dan ovogodišnjeg Wrong festivala, prvi put održanog u Srbiji, odnosno u gradu Pančevu protekao je u znaku hip hopa, ali i jazz-a. Matrica se čula na Right stage-u u dvorištu Doma omladine, a Eyot, bend iz Niša sa svojim specijalnim performanskom, na bini u Narodnom muzeju, koji sam nažalost propustio zbog preklapanja satnice.

Kao i prethodnih večeri i ove je početak dobrano okasnio, te su umesto u 20 časova, pedeset minuta kasnije prvi izvođači izašli pred okupljene u dvorištu Doma omladine. Mikri Maus i Bvana Herbalajzer, dve drugara, dobra, stara i sa njima DJ Noki Nole, turntable maestro direktno iz Zagreb grada. Ova dva MC doajena srpskog, regionalnog, ma balkanskog repa već imaju dva zajednička izdanja - ,,50 evra micc’’ i ,,Ko me to tamo peva’’, pa su repertoar prilagodili tome. Krenuli su sa Poternicom, a već na drugoj - Reputaciji na bini im se pridružio Eufrat Kurajber. Đuture su još izrokali Na Adi i Na narko klinici. Vreme je odmicalo, a narod se primicao, da se izrazim u rimi, a to je značilo da će poklonika ovih tonova biti u nekoj zadovoljavajućoj brojci. Tako je i bilo, međutim sa poprilično mirnom atmosferom, iako je ekipa sa stejdža, standardno, odašiljala dobru energiju i humor u velikim količinama. Išlo se dalje sa Mi smo se oženili, Antihepi, Crno vs. belo, Haslujemo hasl i ostalim, dok za doviđenja ostaviše Afterparti i ležerno odoše.

Smoke Mardeljano, foto: Jovan Mihajlović
Nedugo potom na binu Right stage-a izlazi Smoke Mardeljano, jedan od nekolicine preostalih beogradskih apostola boom bap repčine. Nastup je otpočeo akapela diss-om i to posvećenom, ni manje, ni više, nego jednom od osnivača Bassivity Records-u i trenutno glavnom licu te izdavačke kuće Relji Milankoviću Reksoni. Nakon što je dao sebi oduška, krenuo je u isporuku rep prljavštine, one po kojoj je postao sinonim takvog zvuka u Srbiji, bivšoj Jugoslavniji, pa i šire.

Gledao sam ga nedavno na Exit-u i repertoar mu se dosta podudarao sa ovim sa Wrong-a. Što će reći - ređao je stvari sa već postojećih izdanja, ali se nije libio da odrepuje i par novih sa predstojećeg albuma ,,To je rep’’. Na osnovu tih noviteta može se naslutiti još veća rep prljavština i mrak od one postojeće, pređašnje. Prvi gosti su mu bili, kako ih je nazvao - ,,rep tate’’, Eufrat i Mikri. Naravno da su izveli Livin La Vida Loca. Drugi gost mu je bio još jedan od doslednih rep muzičara Mlata iz Sick Touch ekipe sa kojim je izveo Mi to dobro znamo i Masta plan.

DJ Mrki ga je i ovog puta matricama i skrečevima pratio, a u pojedinim momentima i kamericom sa telefona. Prazan hod između pesama Smoke je popunjavao fristajlom, ne štedeći nikog, a posebno ne lica od autoriteta u plavim uniformama. Pri kraju je usledila i jedna mala igrica, koju je, kako reče, naučio od Cypress Hill-a. Podelio je masu ,,kao Mojsije more’’ na dva tabora, koji su se nadmetali u nadvikivanju ,,j*beš ova strana, j*ebe ona strana’’ i tako do nerešenog rezultata. Takođe nova, Hvala hip hop bila je ona kojom se oprostio od publike Wrong festivala (na neko vreme).

A sad jedan antrfile momenat. U susret festivalu dogodila se fejsbuk nagradna igra u kojoj se glasalo za najinteresantnije rešenje sledeće misterije – kako bi se zvao svetski bend da u njemu Lepa Brena peva. Pobedilo je Priti Bree Nee i u tu čast su štampane majice sa tim nazivom i motivom koji mu je odgovarao.

Festival se lagano bližio kraju, što je okupljenima ukazivalo na fakat da će na stejdž uskoro izleteti dva legendarna hip hop sastava iz 90-ih. Prvi behu Delinquent Habits, reprezenti zapadne obale, direktno iz Los Anđelesa. Ives Irie na jednom, Kemo The Blexican na drugom mikrofonu i DJ Invincible za gramofonima - tri delikventa gromoglasnim aplauzom dočekani u Pančevu.

Delinquent Habits, foto: Jovan Mihajlović
Krenuli su veselo i beskompromisno, a nisu prezali ni po koju suvislu poruku da upute, pa ni prisutne da počaste i to odmah na početku. Izvadili Habitsi nekoliko flaša tekile i plastične čašice i poslužili prve redove ovim meksičkim napitkom. Simpatična, ali u isto vreme i deprimirajuća bila je činjenica da je Ives Irie Pančevo zamenio Beogradom, te je bezmalo u dva navrata pomenuo kako mu je drago da su konačno u prestonici Srbije i kako je u njoj divno. Ako se ovaj ,,incident’’ ostavi po strani, Ivesova komunikacija i sam pristup su bili besprekorni. Nisam skoro video toliku pristojnost i velikodušnost, što je sa jedne strane bilo malo iznađujuće – s obzirom na to da se radi o rep glavama, a sa druge dodatno popravilo utisak koji je već bio visoko rangiran.

Smoke je za Prti defakto rekao da su mu uzori, a Ives i drugari su sličnim komplimentima nagradili Cypress Hill, u čiju čast su pustili skit sastavljen od njihovih numera Insane in the Brain, How I Could Just Kill a Man i Hand On The Pump. Tako nekako su nas uveli u ležerni finiš za koji su ostavili Here Come The Horns.

Ipak, nisu nas ostavili na cedilu i, uz Dope DOD, najbolji nastup na festivalu tek tako okončali. Vratili su se na binu i to sa Smoke Mardeljanom. Kemo mu je posudio svoj mikrofon, pa je krenuo naizmenični fristajal na liniji Ives – Mardeljano. Obojica su bili na visini zadatka i obojica su dobili gromoglasne ovacije. Ives je iskazao ogromno poštovanje prema svom daleko mlađem beogradskom kolegi, a ovaj pozvao publiku da ga nagradi najvećim hukom koji je Wrong festival do tada čuo. E da, matrica na koju su fristajlovali bila je Hip Hop od Dead Preza, što bih posebno pohvalio. Još jedna tura, plaćaju gosti! Tekila ponovo u prvim redovima, odmah po završetku pesme California.

Došli smo do konačnog rastanka. Ives je tom prilikom izgovorio jednu jako bitnu i poučnu rečenicu, a ona je glasila: ,,Hip hopu je potrebno više osmeha.’’ Čuli ste, zapamtite i primenite. Return of the Tres za kraj, totalni haos i doživotno sećanje. Ko je bio pamtiće i prepričavaće.

Dok smo čekali da poslednji bend zauzme svoje pozicije, Mardeljano se opet latio mikrofona i nekih 20-ak minuta bacao fristajl, što je osulo publiku po okolnim žardinjerama i travnatoj površini ne bi li se malo predahnulo. Doduše i dočekale zvezde festivala.

I eto ih, nakon nešto duže pauze, Fredro Starr i Sticky Fingaz iliti kolektivim imenom – Onyx. Predstavnici hardcore repčine, Njujorka i istočne obale i jedan od najcenjenijih sastava ovog tipa. Ovo im je treće gostovanje u Srbiji. Prvo sam nažalost propustio, ali je drugo pojavljivanje Helly Cherry potpuno medijski ispratio i podržao, a šlag na torti bio je i intervju sa ova dva hip hop gorostasa. Organizacija Wrong festivala ih je naknadno uvrstila u line-up, te ovdašnjoj publici priredila treći po redu dolazak legendi.

Onyx, foto: Jovan Mihajlović
Nastup je bio dobar i energije nikako nije manjkalo na bini, što je za posledicu imalo stalnu aktivnost mase, ali... Repertoar je bio identičan onom beogradskom iz Miksera 2016. godine, do te mere da su čak i rezovi bili na istim mestima. Pored toga, malo su na predstavu bacili senu stalnim evociranjem uspomena na preminule muzičare. To jeste zaista prelep gest i verovatno nema repera koji ne gotivi MCA-a, Guru-a, Jam Master Jay-a, 2Pac-a, Biggie Smalls-a i ostale kojima su dali poštovanje, ali kada se svaka priča između pesama oslanja na to, sam taj čin gubi smisao.

DJ Mrki im je pomogao puštajući matrice, a prvu koju je lansirao bila je Throw Ya Gunz. Za njom je naišla Onyx Is Here, pa Shiftee. Ponadao sam se da ću ovog puta čuti jednu od svojih najdražih pesama ikada – Judgement Night koju su davnih dana odradili sa hc ikonama Biohazard-om, no i ovog puta ,,moša’’. Kako god, najlepši trenutak nastupa usledio je potom – Slam i znoj u litrima, proizveden šutkama. Slična situacija se dogodila i za Shut ’Em Down, gde sam u moshpit-u uočio i Smoke Mardeljana.

Noviteti u odnosu na beogradski koncert od pre tri godine bili su bacanje garderobe publici i momak sa tetovažom njihovog logotipa koji je dobio poseban respekt. Emocije na videlo došle su kod izvedbe pesme Last Dayz gde su plamičci upaljača dodatno romantizovali atmosferu. Negde pri kraju sam uspeo jednu strofu i druge svoje omiljene numere Onyx-a da čujem, a to je ona uvodna za Walk In New York.

I tako korak po korak stigosmo do cilja. Gromoglasni call’n’response ,,peace’’, pa onda Fredro-Fingaz igrarija sa ,,we come in peace but we are prepare for war’’ i ćao. Publika je htela još, a oni se vratili sa Wakedafucup i Turndafucup i nakon jedva 50 minuta koncerta definitivno napustili stejdž.

Da parafraziram staru narodnu poslovicu i prilagodim je situaciji - ako se po broju posetilaca i posetiteljki budućnost festival poznaje onda mu se ne piše dobro. Gorak ukus je zbog toga ostao, a i zbog svakodnevnog kašnjenja, preklapanja satnica i, za festivalske uslove, nešto veće udaljenosti stejdževa. Ipak i puno toga lepog je doneo ovaj događaj, za početak samom Pančevu i meštanima koji uživaju u ovakvim zvucima. Tu je i line-up koji je bio izvanredan, sa pregršt jakih imena, kako starijih, kultnih, tako i savremenih. Same lokacije su takođe bile odlične, naročito Wrong stage pokraj Tamiša. Ton, rasveta i ostale tehnikalije koje veoma utiču na celokupni dojam su isto tako bile na zavidnom nivou. Ako bi se korigovali, na nekim mestima iznivelisali i dakako popravili pojedini propusti, sledeće godine bi to moglo biti daleko bolje. Naravno, ako organizacija reši da nastavi pančevačku Wrong avantura. Kiza Iskaz prve večeri reče: ,,Nadam se da će Pančevo biti ucrtano na mapi festivala ove zemlje.’’ Videćemo, ali svakako držimo fige.

Nemanja Mitrović Timočanin