BOJ ZA OPSTANAK SVETA


“Proročanstvo Korota” Gorana Skrobonje (1962), renomiranog pisca žanrovske fantastičke književnosti (naučna fantastike, horor, epska fantastike) čine dva segmenta. Novela “Točak”objavljena je u časopisu “Alef” broj 16, davne 1989.g. (reprintovana u zbirci “Šilom u čelo”, 2000, i u antologiji “Trifid” 2001.g) dok je kratki roman “Vojnici Korota” (u punom naslovu “Ratnici Korota ili knjiga čuda”) štampan samo jednom: 1992.g. u “Emitoru” broj 111, glasilu beogradskog Društva ljubitelja naučne fantastike “Lazar Komarčić”.

“Točak” je u žižu interesovanja javnosti došao 2000. godine kada je osvojio prvi nagradu na međunarodnom strip konkursu (Skrobonja scenario, crtež Dražen Kovačević) poznate izdavačke kuće "Glénat", koja je potom originalno objavila ovaj album kao prvi deo sedmotomnog serijala.

“Točak” i “Ratnici Korota”, ipak, do sada se nisu našli u zasebnoj Skrobonjinoj knjizi jer su oba segmenta “čekala” ispisivanje trećeg kojim bi se zaokružila planirana “Velika knjiga o Arkamu”, što se, na žalost, još uvek nije desilo. Beogradski izdavač “Strahor”, uzdanica talasa domaće epske fantastike, koji se poslednjih godina izdigao na domaćoj književnoj sceni (u čemu veliku zaslugu - uredničku i savetodavnu - ima Aleksandar Tešić, i sam agilan autor ovog usmerenja), odlučila je da “Točak” i “Vojnike Korota” otrgne iz svojevrsnog (ekskluzivnog, tajanstvenog) kultnog statusa i predstavi novoj generaciji čitalaca otkrivajući, s jedne strane, korene domaće žanrovske epske fantastike a, s druge, potvrđujući širinu Skrobonjinog talenta odnosno širinu njegovih stvaralačkih interesovanja i traganja.

“Točak” započinje kao delo iz žanra naučne fantastike: u bogatom svetu 2098. godine zločin i dalje postoji - Alfred Čester, sportista i instruktor borilačkih veština, ubija suprugu i, po presudi, za kaznu biva izložen kovitlacu Toh-čestica “sve dok njegova svest ne napusti telo”. Hoće li se svest vratiti u telo ne može se predvideti; takođe se ne zna ni gde će svest otići. Kako god bilo, Čestera vezuju za mašinu-točak, uključuju je i on se budi u nepoznatom svetu i to u telu - devojke! Sakupljajući deliće informacija Čester saznaje da je on sada princeza Leone koju, okruženu malenom pratnjom, proganjaju ubice Sardona, uzurpatora prestola koji njoj pripada. U prvom susretu sa neprijateljom princeza koristi veštine koje je imala dok je bila Čester, pobeđuje nekoliko napadača i tako očigledno ispunjava hiljadugodišnje proročanstvo Korota o dolasku One-koja-pobeđuje, zvane još i Ona-koja-vodi-smrt-na-lancu i Plešuća smrt. Leone i njena družina nastavljaju put u nameri da spreče rasulo i povrate raniji red-vlast; istovremeno se, svakim novim postupkom ispunjavaju i reči starog proročanstva. Leone/Čester će, zahvaljujući svom znanju iz budućnosti (ili, tačnije, prošlosti), razrešiti zagonetku točka iz nekadašnjeg zabavnog parka a sada svetilišta i time obezbediti savezništvo slobodnih varvarskih plemena za odsudni boj u kome zadobija krunu, da bi se, u trenu kada nagon muškarca prevlada nad smernošću devojke i žestoko zagrli pratilju Anu, njegova svest vratila u svoj “stari” svet.

Skrobonja slobodno meša elemenate naučne i epske fantastike što, u vreme nastajanja novele, na ovim literarnim prostorima nije bilo uobičajeno pa se, iz perspektive razvoja žanrova, može govoriti o inovatorskom postupku. Autor se, pak, ne zaustavlja samo na ovim “novotarijama” jer u čitavu priču upliće i nekolika odstupanja od znanih žanrovskih obrazaca počev, naravno, od dvojnosti glavnog junaka-junakinje. Nepomirljivost muškog duha i ženskog tela pokazuje se kao podsticajna nit oko koje se grade psihološki profili kako Leone/Čestera tako i pratilje Ane. Muško/žensko dvojstvo koje se u boju čini vrlo poželjnim jer zbunjuje protivnika i usporava ga, u ljubavnim stvarima je popriličan problem pošto izaziva mnogo premišljanja i kolebanja obzirom da signali i osoba koja ih šalje nisu u skladu sa očekivanim (tradicionalnim buržoasko malograđanskim) modelima ponašanja. S druge strane, svet Arkane (koja možda ipak nije druga planeta već Zemlja u dalekoj budućnosti) funkcioniše po pravilima (pogodbenog) srednjeg veka, sa adekvatnom društveno-klasnom podelom, monarhističkim spletkama i sukobima uz jaku vezanost kako za magijsko tako i za mistično, posebno za predskazanja i neprestano iščekivanje ispunjenja nekih ranije započetih događanja - što otvara velika pitanja slobodne volje i usuda.

Osim opšteg epskofantastičnog okvira “Točak” je, ipak, umeren u korišćenju ikonografije tog žanra što, pak, u “Ratnicima Korota” nije slučaj; naime, iako se priča nastavlja na “Točak” ona je u potpunosti oslonjena na “model” epske fantastike počev od neminovne fatalne borbe dva principa (Dobra i Zla, Svetla i Tame), preko različitih vrsta/rasa koje postoje na Arkani (od ljudi, elflina, Gnauma do zmajeva) čiji se predstavnici, opet po starom predanju, sakupljaju u družinu koja će imati presudnu ulogu u budućem sukobu. Čitava priča “Ratnika...” uvod je u taj konačni boj koji je, očito, trebao biti opisan u završnom segmentu trilogije. Isprva međusobno nevezane priče koje se odvijaju u različitim sredinama i miljeima, sa raznorodnim junacima i svakovrsnim problemima, dozvolile su Skrobonji da ispisuje stilske žanrovske vežbe dodajući im svoj specifični izraz i pečat. Ovaj je zadatak pisac vrlo uspešno uradio oslikavajući sedam junaka koji, po prirodi stvari, istovremeno moraju biti i prepoznatljivi i samosvojni, egzotični kao i funkcionalni u okviru grupe. Kada se na kraju drugog dela nenadano pojavi/vrati i Alfred Čester družina je kompletirana i spremna za svakojaka iskušenja u izvršavanju zadatka od koga - prema najboljoj tradiciji žanra koji, u svojoj osnovi, baštini nasleđe mitologija i saga svih ljudskih civilizacija - zavisi opstanak čitavog sveta!

U sveukupnom sagledavanju “Proročanstvo Korota” predstavlja se kao uspešno žanrovsko delo kome istorijska distanca od tri decenije ni malo nije umanjila atraktivnost i zavodljivost te će u ovim delima radoznali čitalac svakako uživati da bi, pošto sklopi korice, poželeo da pisac ipak u velikom stilu trijumfalno završi ovu avanturu.

ILIJA BAKIĆ