Drugo veče EXIT Tribe-a u znaku metala, (t)repa i panka
Helly Cherry
Pored bogatog elektronskog, i gitarski program druge večeri ovogodišnjeg Exit-a je obilovao značajnim svetskim i domaćim imenima. Phil Anselmo na Main-u, Whitechapel na Explosive bini, Atheist Rap na Fusion-u su samo neka od njih. Poštovaoci rep muzike, staroškolskog i nešto novijeg zvuka su takođe mogli uživati u brojnim nastupima koji su se na raznim binama odigrali sinoć, 5. jula na Petrovaradinskoj tvrđavi.
Prvi koncert koji sam druge večeri stigao ispratiti bio je onaj Phil Anselma, nekadašnjeg vokaliste kultnog sastava Pantera, zatim Super Joint Ritual-a i aktivnog Down-a. Ovaj kontroverzni pevač je za publiku Exit-a, sa svojim pratećim bendom The Illegals, napravio set listu koja se sastojala isključivo od Panterinih hitova što se ispostavilo kao pun pogodak.
Pred fanove su se ukazali tačno na vreme - u 21h, te u narednih sat vremena, koliko su imali na raspolaganju, odsvirali 10-ak numera. Gromki pozdrav Anselma Srbiji i okupljenima je odmah na početku nalio ulje na uzavrelu vatru, da ne kažem masu i sa Mouth for War otvorio pandorinu kutiju. Nije se skoro dogodilo da jedan bend tvrđeg gitarskog zvuka privuče ovoliki narod na glavnu binu Exit-a. Prostor je bio valjano ispunjen i što je po atmosferu najbitnije, svi su pružili svoj energetski maksimum i pevali barabar sa Anselmom od prve do poslednje reči. Što će reći da je Pantera zaista, i na kontu od sinoć priloženog, jedan od najslušanijih ovdašnjih metal sastava.
Mene njihova muzika nekako nikada nije privlačila, a bogami ni estetika. Južnjačke zastave, odnosno Konfederativnih Američkih Država i ostala konzervativna ikonografija su daleko od onoga što pronalazim prikladnim, posebno kada je reč o sastavu koji je stekao internacionalnu slavu. Isto tako i Phil Anselmo je pre par godina imao izlet sa nacističkim salutiranjem i rasističkim uzvikom ,,white power’’ na sred nastupa što je dovelo dotle da su im i neki nedavni koncerti otkazani. On je taj postupak pravdao pijanstvom i neslanim humorom, pa se čak i izvnio zbog toga, međutim, izgleda da izvinjenje nije svugde prihvaćeno. No, iako su ove informacije relevantne, ovo nije kolumna o njemu i Panteri već izveštaj, pa ćemo se vratiti na taj kolosek.
Dakle, publika je bila u transu. Svaka pesma se znala, svaka pesma je otpevana. Prvo gromoglasno, horsko pojanje se dogodilo već na drugoj numeri – Becoming. Pred narednu – Yesterday Don’t Mean Shit Anselmo je iskazao poštovanje i podsetio na preminule, nekadašnje Panterine članove, Dimebag Darrell-a i Vinnie Paul-a, što je propraćeno velikim aplauzom. Dalje se išlo sa I’m Broken, zatim This Love i lagano stiglo do momenta kada je usledio najveći haos. U pitanju je bila izvedba trake Walk kada je ceo Main podivljao. RE – SPECT grmelo je Petrovaradinom ko da sutra ne dolazi.
I tako kroz Anselmov sirov i prozaičan pristup, sa povremenim podrigivanjem i učestalim psovkama, stigosmo do kraja. Za njega su sačuvali A New Level koja je napisana pre blizu 30 godina i koja, prema pevačevim rečima, tekstualno i dalje aktuelna. Sa obe pesnice u vazduhu ispraćen je završetak numere, a on se još jednom najsrdačnije zahvalio na prijemu uz reči da je neverovatno ono što su u Novom Sadu doživeli.
Programa Explosive stage-a nije bilo tokom muziciranja Phila i ekipe, a nastavak je usledio odmah potom i to svirkom benda Whitechapel, jednog od najpopularnijih deathcore sastava današnjice. Radi se o američkom, odnosno kako je Phil Bozeman, vokalista grupe sinoć naglasio, severnoameričkom bendu koji je u svojih, blizu 15 godina karijere doživeo velike uspehe i stekao veliki broj fanova. U prilog toj tezi govori dobrano ispunjen prostor ispred bine.
Pesma sa kojom su započeli koncert bila je Brimestone. Videlo se da je u pitanju jedna skladna celina, koja je doduše na trenutke bila toliko usklađena da sam posumnjao da sviraju na plejbek, što se inače dešava u death/metalcore svetu.
Jedan od boljih delova svirke mi je bio tokom izvođenja pesme Elitist Ones, a ona iduća – Make It Bleed je proizvela najveću šutku. Među masom je bilo nekoliko ekstremnih fanova, onih koji su na svaki mogući način pokazivali ljubav prema bendu. Jedan momak je recimo par pesama proveo stojeći na zaštitnoj ogradi, gde je uz pomoć prijatelja, doslovno u vertikalnom položaju pratio nastup svojih miljenika.
Nakon sat vremena muziciranja, došlo je vreme da se opraštamo. Za tu priliku su ostavili Our Endless War, usled koje se dogodio najveći circle pit večeri. Na kratko su napustili stejdž, ali su se brzo vratili da odsviraju, kako rekoše – pesmu koju su zaboravili odsvirati – The Saw Is the Law. Sve u svemu, vrlo interesantno.
A onda koncert koji je po mom skromnom mišljenju obeležio, ako ne i čitavo, onda makar veče na Fusion stage-u. Proslava 30 rođendana novosadske punk rock grupe Atheist Rap. I to ne na bilo koji način, već povratkom vokaliste Pećinka posle dužeg vremena i emitovanjem uživo na drugom kanalu RTS-a.
,,Zbor radni ljudi’’ pozdravila nas je sa razglasa Reč dve o biznisu i na stejdž izvela Raduleta, Dr. Popa, Zokija, Acketa i Pećinka. Dohvatiše gitare, palice i mikrofone i krenuše u proslavu i to ne bilo kakvom numerom, već Felićitom.
Publika je bila izuzetno vesela i entuzijastična, do te mere da su sve vreme kroz vazduh letele čaše i limenke, pa smo umesto tuširanja kišom od prvog dana, dobili kupanje pivom uz po neki headshot. Sve u službi dobre zabave i rođendana dinamike.
Prva masovnija šutka se desila već na drugoj pesmi – Tetoviranje, nakon koje su usledile Spritzerboys! i moja omiljena Štrikanje. Ipak, pogo koji je zahvatio najveći broj ljudi izazvala je numera Godina kulture. U tekstu kažu da su iz repertoara izbacili sudije i snajku, ali ne leži vraže, eto Snayke i Pomoćni đubre - integrisani i odsvirani.
Setom su dosta šarali, pa se Pećinko čas sklanjao, čas penjao na binu – što će reći, malo starog, malo (relativno) novijeg materijala. Jedna od tih, uslovno rečeno, novijih bila je i najangažovanija numera sastava nazvana Drugo pakovanje. Vidno izrevoltiran, Radule je stvar najavio pokličnom ,,smrt fašizmu, smrt kapitalizmu’’. No, angažovanim momentima koncerta tu nije bio kraj. Na DJ pultu, koji će nešto kasnije poslužiti svrsi, bila je okačena majica Združene akcije Krov nad glavom, organizacije koja okuplja aktiviste i aktivistkinje koje se bore protiv iseljavanja ljudi čije su nepokretnosti došle na udar izvršitelja. Ovim činom Ateisti su pokazali i dokazali ono o čemu sam govorio u izveštaju sa prvog dana, a to je da pank nije samo muzika, već i glas (mahom) obespravljenih, materijalno inferiornih i diskriminisanih, i(li) stav koji se tiče istih tih socijalnih slojeva ili mora koje ih more. To je pank, a Ateisti su pank.
Hitovi su se nizali, a svaki je nekakvom reakcijom propraćen. Pevanje, skakanje, aplauz. Doslovno je svega bilo, pa i stagediving-a. Od starih pesama su odsvirali Ora je..., Car core (sa Blue trabant završetkom), Wartburg limuzina, Hor/Atheist Rap II, Letnji hit, Fatamorgana i mnoge, mnoge druge. Rođendan nije prošao ni bez video čestitki. U njima su učestvovali Goblini, Hladno Pivo, Dubioza Kolektiv, glumci ,,Državnog posla’’ i drugi. Negde pri kraju im se na bini pridružio i DJ Z iz kultnog novosadskog techno dua Noise Destruction ne bi li svojim skreč majstorijama upotpunio užitak kod numere Pećinko. Inače, prema rečima članova benda, upravo je Atheist Rap bio prvi sastav koji je upotrebio ovu tehniku ,,sviranja pločom’’ još 30.12.1989. u Inđiji. Eto malo i istorijskih činjenica za sladokusce.
Pošto je ispoštovan Pećinko, red je bio da se ispoštuje i Radule sa U zmajevom gnezdu, pa i Dr. Pop istoimenom pesmom. I tako mic po mic, majk po majk dođosmo do dela kada smo jedni drugima rekli doviđenja. Nakon dva sata aktivne i super zabavne svirke sa preko 30 pesama koje su se našle na repertoaru, zavesa je navučena još jednom storytelling trakom – Grill 13.
Uz jedno ogromno hvala gostima, organizaciji i auditorijumu, a auditorijum aplauzom i vriskom hvala njima, oprostismo se jedni od drugih. Svi smo se potajno nadali da će biti i bisa, no ipak sve ostade ovako, netaknuto i za dugo sećanje.
To je bilo to što se tiče gitare druge festivalske večeri, bar u mom slučaju. Došlo je vreme da vidimo šta drugovi (t)reperi imaju za reći. Prva destinacija u tom smislu beše Cockta Beats, trep okupljalište Exit-a. Tamo su negde oko jedan iza ponoći počeli lokalci, koji su odavno prevazišli te okvire – Bekfleš. To su pokazali i prikazali svojim sinoćnjim nastupom. Šta ćeš više od punog prostora ispred bine (,,priđi bliže sine’’), sinhronog pevanja (skoro pa svake pesme), skakanja, guranja, polivanja...
Na stejdžu ih je bilo i više nego što je predviđeno, što je pa dodatno podgrevalo atmosferu. Maki kao kreativni genije grupe je bio faktor mira i stabilnosti, Kumela je komunicirao na engleskom i bacao skečeve, Baboon na visini zadatka za miksetom, a Volvox pored bekova, bacao i garderobu po bini. Na najbolju reakciju publike od najnovijih stvari naišla je Striptizeta, a od ranijih Ako humrem danas bebo. Za kraj su sačuvali 100% čovek kojom su položili trešnju na ovu izvanrednu muzičko-scensku predstavu koja je sve pristune zabavila, nasmejala i oznojila.
Pošto su probijeni svi termini, nismo dugo čekali na trep legendu grada Splita – Krešo Bengalku. Prošle godine je nastupao na Fusion-u i napravio odličan koncert, dok je ove pred nešto manjim, ali probranim i posvećenijim brojem ljudi zatrepovao na Cockta Beats-u.
Krenuo je žustro sa Sine, pa U glavu i Pobjeda, a nastavio sa Kalashnikov i El Comandate. Matrice mu je puštala Dj Niki Peducci, profesionalno i na visini zadatka. Inače, Krešo ima i diehard fan ekipu koja ga je dočekala u prvom redu sa sve zastavom sa njegovim logotipom.
Negde po sredini nastupa došao je trenutak i za numere Kiše Metaka, tako da su se izređale Komuna, Konan, Mejaši... A onda i za hitove koji su ga kao samostalnog artistu afirmisali poput Nokturno i Mrma drma. Kod ove prve je Krešo počastio publiku, na opštu radost iste, sa nekoliko svojih majica. Darežljiv i šmekerski potez.
Za poslednju stvar je ostavio Jim Morrison-a, kome je pre neki dan bila i godišnjica smrti. Tu je nastao totalni haos, a i sam Bengalka je sišao među narod da se pozdravi i izgrli. Na taj način se oprostio od nas, nakon sat vremena kvalitetne trepčine.
Cockta Beats trepčini, Fusion bina repčini i to onoj bumbapičnoj, staroškolskoj. A ko u Srbiji još uvek gaji takav stil i od toga ne odustaje, niti planira. Pa, Smoke Mardeljano. U trenutku kada sam stigo, Voždovčanin se već skinuo go do pojasa, a i odnos na relaciji on-publika je obećavao jer me je dočekao call’n’response, jedan od mnogih koji uslediše.
Deo repertoara koji sam ispratio činile su notorne Ja repujem, Cepaj pakle, Na mom životnom putu i Običan čovek. Sa temperamentom kakav ima, Smoke nije prezao da čuvarima javnog reda i poretka posveti po koju strofu i to uglavnom kroz freestyle formu, a ni da pozdravi borilački klub u kome trenira, da pohvali publiku i da joj se zahvali. Inače, matrice mu je puštao DJ Mrki.
Za rastanak je sačuvao najnoviju stvar, Hvala Hip Hop koja najavljuje budući album. Nakon nje, ne bi li se uslikali sa masom, na binu je pozvao ekipu sa kojom, kako reče, može i u vatru i koja trenutno čini kičmu beogradskog repa. Pošto su to obavili, povukli su se sa bine, a Smoke se još jednom najsrdačnije zahvalio na poseti i podršci.
Što bi rekli Ateisti – Motka... (uz galeriju) o(d)javljujem.
Nemanja Mitrović Timočanin
Prvi koncert koji sam druge večeri stigao ispratiti bio je onaj Phil Anselma, nekadašnjeg vokaliste kultnog sastava Pantera, zatim Super Joint Ritual-a i aktivnog Down-a. Ovaj kontroverzni pevač je za publiku Exit-a, sa svojim pratećim bendom The Illegals, napravio set listu koja se sastojala isključivo od Panterinih hitova što se ispostavilo kao pun pogodak.
Pred fanove su se ukazali tačno na vreme - u 21h, te u narednih sat vremena, koliko su imali na raspolaganju, odsvirali 10-ak numera. Gromki pozdrav Anselma Srbiji i okupljenima je odmah na početku nalio ulje na uzavrelu vatru, da ne kažem masu i sa Mouth for War otvorio pandorinu kutiju. Nije se skoro dogodilo da jedan bend tvrđeg gitarskog zvuka privuče ovoliki narod na glavnu binu Exit-a. Prostor je bio valjano ispunjen i što je po atmosferu najbitnije, svi su pružili svoj energetski maksimum i pevali barabar sa Anselmom od prve do poslednje reči. Što će reći da je Pantera zaista, i na kontu od sinoć priloženog, jedan od najslušanijih ovdašnjih metal sastava.
Mene njihova muzika nekako nikada nije privlačila, a bogami ni estetika. Južnjačke zastave, odnosno Konfederativnih Američkih Država i ostala konzervativna ikonografija su daleko od onoga što pronalazim prikladnim, posebno kada je reč o sastavu koji je stekao internacionalnu slavu. Isto tako i Phil Anselmo je pre par godina imao izlet sa nacističkim salutiranjem i rasističkim uzvikom ,,white power’’ na sred nastupa što je dovelo dotle da su im i neki nedavni koncerti otkazani. On je taj postupak pravdao pijanstvom i neslanim humorom, pa se čak i izvnio zbog toga, međutim, izgleda da izvinjenje nije svugde prihvaćeno. No, iako su ove informacije relevantne, ovo nije kolumna o njemu i Panteri već izveštaj, pa ćemo se vratiti na taj kolosek.
Dakle, publika je bila u transu. Svaka pesma se znala, svaka pesma je otpevana. Prvo gromoglasno, horsko pojanje se dogodilo već na drugoj numeri – Becoming. Pred narednu – Yesterday Don’t Mean Shit Anselmo je iskazao poštovanje i podsetio na preminule, nekadašnje Panterine članove, Dimebag Darrell-a i Vinnie Paul-a, što je propraćeno velikim aplauzom. Dalje se išlo sa I’m Broken, zatim This Love i lagano stiglo do momenta kada je usledio najveći haos. U pitanju je bila izvedba trake Walk kada je ceo Main podivljao. RE – SPECT grmelo je Petrovaradinom ko da sutra ne dolazi.
I tako kroz Anselmov sirov i prozaičan pristup, sa povremenim podrigivanjem i učestalim psovkama, stigosmo do kraja. Za njega su sačuvali A New Level koja je napisana pre blizu 30 godina i koja, prema pevačevim rečima, tekstualno i dalje aktuelna. Sa obe pesnice u vazduhu ispraćen je završetak numere, a on se još jednom najsrdačnije zahvalio na prijemu uz reči da je neverovatno ono što su u Novom Sadu doživeli.
Programa Explosive stage-a nije bilo tokom muziciranja Phila i ekipe, a nastavak je usledio odmah potom i to svirkom benda Whitechapel, jednog od najpopularnijih deathcore sastava današnjice. Radi se o američkom, odnosno kako je Phil Bozeman, vokalista grupe sinoć naglasio, severnoameričkom bendu koji je u svojih, blizu 15 godina karijere doživeo velike uspehe i stekao veliki broj fanova. U prilog toj tezi govori dobrano ispunjen prostor ispred bine.
Pesma sa kojom su započeli koncert bila je Brimestone. Videlo se da je u pitanju jedna skladna celina, koja je doduše na trenutke bila toliko usklađena da sam posumnjao da sviraju na plejbek, što se inače dešava u death/metalcore svetu.
Jedan od boljih delova svirke mi je bio tokom izvođenja pesme Elitist Ones, a ona iduća – Make It Bleed je proizvela najveću šutku. Među masom je bilo nekoliko ekstremnih fanova, onih koji su na svaki mogući način pokazivali ljubav prema bendu. Jedan momak je recimo par pesama proveo stojeći na zaštitnoj ogradi, gde je uz pomoć prijatelja, doslovno u vertikalnom položaju pratio nastup svojih miljenika.
Nakon sat vremena muziciranja, došlo je vreme da se opraštamo. Za tu priliku su ostavili Our Endless War, usled koje se dogodio najveći circle pit večeri. Na kratko su napustili stejdž, ali su se brzo vratili da odsviraju, kako rekoše – pesmu koju su zaboravili odsvirati – The Saw Is the Law. Sve u svemu, vrlo interesantno.
A onda koncert koji je po mom skromnom mišljenju obeležio, ako ne i čitavo, onda makar veče na Fusion stage-u. Proslava 30 rođendana novosadske punk rock grupe Atheist Rap. I to ne na bilo koji način, već povratkom vokaliste Pećinka posle dužeg vremena i emitovanjem uživo na drugom kanalu RTS-a.
,,Zbor radni ljudi’’ pozdravila nas je sa razglasa Reč dve o biznisu i na stejdž izvela Raduleta, Dr. Popa, Zokija, Acketa i Pećinka. Dohvatiše gitare, palice i mikrofone i krenuše u proslavu i to ne bilo kakvom numerom, već Felićitom.
Publika je bila izuzetno vesela i entuzijastična, do te mere da su sve vreme kroz vazduh letele čaše i limenke, pa smo umesto tuširanja kišom od prvog dana, dobili kupanje pivom uz po neki headshot. Sve u službi dobre zabave i rođendana dinamike.
Prva masovnija šutka se desila već na drugoj pesmi – Tetoviranje, nakon koje su usledile Spritzerboys! i moja omiljena Štrikanje. Ipak, pogo koji je zahvatio najveći broj ljudi izazvala je numera Godina kulture. U tekstu kažu da su iz repertoara izbacili sudije i snajku, ali ne leži vraže, eto Snayke i Pomoćni đubre - integrisani i odsvirani.
Setom su dosta šarali, pa se Pećinko čas sklanjao, čas penjao na binu – što će reći, malo starog, malo (relativno) novijeg materijala. Jedna od tih, uslovno rečeno, novijih bila je i najangažovanija numera sastava nazvana Drugo pakovanje. Vidno izrevoltiran, Radule je stvar najavio pokličnom ,,smrt fašizmu, smrt kapitalizmu’’. No, angažovanim momentima koncerta tu nije bio kraj. Na DJ pultu, koji će nešto kasnije poslužiti svrsi, bila je okačena majica Združene akcije Krov nad glavom, organizacije koja okuplja aktiviste i aktivistkinje koje se bore protiv iseljavanja ljudi čije su nepokretnosti došle na udar izvršitelja. Ovim činom Ateisti su pokazali i dokazali ono o čemu sam govorio u izveštaju sa prvog dana, a to je da pank nije samo muzika, već i glas (mahom) obespravljenih, materijalno inferiornih i diskriminisanih, i(li) stav koji se tiče istih tih socijalnih slojeva ili mora koje ih more. To je pank, a Ateisti su pank.
Hitovi su se nizali, a svaki je nekakvom reakcijom propraćen. Pevanje, skakanje, aplauz. Doslovno je svega bilo, pa i stagediving-a. Od starih pesama su odsvirali Ora je..., Car core (sa Blue trabant završetkom), Wartburg limuzina, Hor/Atheist Rap II, Letnji hit, Fatamorgana i mnoge, mnoge druge. Rođendan nije prošao ni bez video čestitki. U njima su učestvovali Goblini, Hladno Pivo, Dubioza Kolektiv, glumci ,,Državnog posla’’ i drugi. Negde pri kraju im se na bini pridružio i DJ Z iz kultnog novosadskog techno dua Noise Destruction ne bi li svojim skreč majstorijama upotpunio užitak kod numere Pećinko. Inače, prema rečima članova benda, upravo je Atheist Rap bio prvi sastav koji je upotrebio ovu tehniku ,,sviranja pločom’’ još 30.12.1989. u Inđiji. Eto malo i istorijskih činjenica za sladokusce.
Pošto je ispoštovan Pećinko, red je bio da se ispoštuje i Radule sa U zmajevom gnezdu, pa i Dr. Pop istoimenom pesmom. I tako mic po mic, majk po majk dođosmo do dela kada smo jedni drugima rekli doviđenja. Nakon dva sata aktivne i super zabavne svirke sa preko 30 pesama koje su se našle na repertoaru, zavesa je navučena još jednom storytelling trakom – Grill 13.
Uz jedno ogromno hvala gostima, organizaciji i auditorijumu, a auditorijum aplauzom i vriskom hvala njima, oprostismo se jedni od drugih. Svi smo se potajno nadali da će biti i bisa, no ipak sve ostade ovako, netaknuto i za dugo sećanje.
 |
| Atheist Rap, foto: Exit |
Na stejdžu ih je bilo i više nego što je predviđeno, što je pa dodatno podgrevalo atmosferu. Maki kao kreativni genije grupe je bio faktor mira i stabilnosti, Kumela je komunicirao na engleskom i bacao skečeve, Baboon na visini zadatka za miksetom, a Volvox pored bekova, bacao i garderobu po bini. Na najbolju reakciju publike od najnovijih stvari naišla je Striptizeta, a od ranijih Ako humrem danas bebo. Za kraj su sačuvali 100% čovek kojom su položili trešnju na ovu izvanrednu muzičko-scensku predstavu koja je sve pristune zabavila, nasmejala i oznojila.
Pošto su probijeni svi termini, nismo dugo čekali na trep legendu grada Splita – Krešo Bengalku. Prošle godine je nastupao na Fusion-u i napravio odličan koncert, dok je ove pred nešto manjim, ali probranim i posvećenijim brojem ljudi zatrepovao na Cockta Beats-u.
Krenuo je žustro sa Sine, pa U glavu i Pobjeda, a nastavio sa Kalashnikov i El Comandate. Matrice mu je puštala Dj Niki Peducci, profesionalno i na visini zadatka. Inače, Krešo ima i diehard fan ekipu koja ga je dočekala u prvom redu sa sve zastavom sa njegovim logotipom.
Negde po sredini nastupa došao je trenutak i za numere Kiše Metaka, tako da su se izređale Komuna, Konan, Mejaši... A onda i za hitove koji su ga kao samostalnog artistu afirmisali poput Nokturno i Mrma drma. Kod ove prve je Krešo počastio publiku, na opštu radost iste, sa nekoliko svojih majica. Darežljiv i šmekerski potez.
Za poslednju stvar je ostavio Jim Morrison-a, kome je pre neki dan bila i godišnjica smrti. Tu je nastao totalni haos, a i sam Bengalka je sišao među narod da se pozdravi i izgrli. Na taj način se oprostio od nas, nakon sat vremena kvalitetne trepčine.
Cockta Beats trepčini, Fusion bina repčini i to onoj bumbapičnoj, staroškolskoj. A ko u Srbiji još uvek gaji takav stil i od toga ne odustaje, niti planira. Pa, Smoke Mardeljano. U trenutku kada sam stigo, Voždovčanin se već skinuo go do pojasa, a i odnos na relaciji on-publika je obećavao jer me je dočekao call’n’response, jedan od mnogih koji uslediše.
Deo repertoara koji sam ispratio činile su notorne Ja repujem, Cepaj pakle, Na mom životnom putu i Običan čovek. Sa temperamentom kakav ima, Smoke nije prezao da čuvarima javnog reda i poretka posveti po koju strofu i to uglavnom kroz freestyle formu, a ni da pozdravi borilački klub u kome trenira, da pohvali publiku i da joj se zahvali. Inače, matrice mu je puštao DJ Mrki.
Za rastanak je sačuvao najnoviju stvar, Hvala Hip Hop koja najavljuje budući album. Nakon nje, ne bi li se uslikali sa masom, na binu je pozvao ekipu sa kojom, kako reče, može i u vatru i koja trenutno čini kičmu beogradskog repa. Pošto su to obavili, povukli su se sa bine, a Smoke se još jednom najsrdačnije zahvalio na poseti i podršci.
Što bi rekli Ateisti – Motka... (uz galeriju) o(d)javljujem.
Nemanja Mitrović Timočanin