Tusta dobio mural i prolaz u Staroj Pazovi
Helly Cherry
Sinoć je u centru Stare Pazove završen mural Branku Črncu Tusti, legendarnom pevaču pulske grupe KUD Idijoti
“Pored Tustinog lika i naziva benda na muralu je ispisan datum 11.04.1991. dan kad je održan prvi koncert ovog benda u Staroj Pazovi, koji sam organizovao. Prvi koncert u ovom mestu i poslednji njihov u Srbiji pred rat i raspad bivše države. Na muralu piše i još: “Ja sjećam se”. Stih iz pesme Idijota, koji volimo… I ja, danas, sećam se…”, napisao je u uvodu uz objavu na svom Facebook profilu Miodrag Jakšić.
Jakšić se u nastavku osvrnuo na celi taj događaj i njegove impresije u nastavku prenosimo u celosti:
“Svirao sam tih godina, sa Bakarom, Pegom i drugim ortacima, pravio radio emisije o rokenrolu, organizovao Nezavisnu rok scenu u bašti već pokojnog hotela Srem, svirke u Wiskey baru, dovodio bendove, pisao manifeste, bio buntovnik, željan slobode sa rok muzikom u nedrima. Rat sam želeo da sprečim svirkom, rok muzikom, aktivizmom uperenim ka normalnosti. Hteo sam to sa KUD Idijotima. Zvao sam Saleta Verudu, njihovog gitaristu, ideologa i menadžera da pokušamo… Dolazimo, rekao mi je. Naša cena je 1.500 nemačkih maraka, u šta je uključen i trošak prevoza iz Pule, dodao je. Pristao sam, ne računajući da li to mogu da ispunim, pristao je ne razmišljajući da im je to poslednja svirka u Srbiji i kakve ih nelagodnosti i barikade čekaju na već uzburkanom i miniranom auto putu “bratstva i jedinstva”.
Stigli su tog 11. aprila 1991. godine iz Pule u Staru Pazovu svojim svetlo zelenkastim Renoom 4, nešto posle 15 sati i došli pravo u prodavnicu ploča i kaseta koju je držao legendarni pazovački roker Ljaska u Dositejevoj ulici, da se druže sa fanovima i potpisuju svoja izdanja. Poveo sam ih posle na ćevape, pa na tonsku probu… Uzeo sam piće iz podruma Micka Verića, našeg, sada već pokojnog, druga. Da organizujem taj koncert, imao svih prethodnih dana velike probleme. Niko nije imao razumevanja za to, mada sam izlepio plakate i podigao marketing na nivo Radija B92 i drugih alternativnih, tada jedino slobodnih i nama dragih glasila. Kažem niko, a mislim skoro niko, jer je tu uz mene i tada i mnogo puta pre i posle toga, bio Ćira Tatalović, direktor Pozorišne sale, koji mi je ustupio prostor za svirku, za beznačajnu nadoknadu znajući da postupa protiv normi tadašnjeg sistema.
KUD IDIJOTI u Pozorišnoj sali? I meni samome je bilo čudno i gotovo iracionalno. Pank i šutka u sali sa sedištima? Nemam drugo rešenje, razmišljao sam, siguran da činim pravu stvar.
Svirka je bila odlična, kako to uvek biva kad legendarni Puljani praše. Bacali smo se sa bine, policija je dva puta prekidala koncert, Ćira je čupao već proređenu kosu, Dragan Kremer se osmehivao sa dna bine, publika je udisala slobodu i pevala sa Idijotima o Maji, Parama, Bandera rosi, a ja sam želeo da to veče potraje večno i da ono što smo znali da dolazi, ipak ne naiđe. Publike je bilo dovoljno da isplatim bend, razglas, salu i da se počastimo picom u ponoć u piceriji u Dositejevoj, kod autobuske stanice i odemo kod našeg brata Dragana Miškovića – Miška metalca, mog dobrog školskog druga da se bend smesti i u njegovoj velikoj kući prespava.
Posle je došao rat. I dok je trajao, čuvao sam naš rokenrol kroz prvu nezavisnu diskografsku kuću u Srbiji, Carlo records, i sa mojim bratom Peđom objavio 16 LP ploča, najboljim našim bendovima tog vremena Direktorima, Dža ili Bu, Evi Braun i drugima, kada su sve državne kuće, institucije i mediji rokenrol otpisali i izbrisali. Sreo sam Saleta Verudu na centralnom pulskom trgu pre pet godina, u aprilu mesecu, dok je prodavao LP ploče i setili smo se svega ovoga. KUD IDIJOTI već odavno nisu postojali, Tusta je umro i dobio svoje stepenište – stubište kraj legendarnog rock kluba Uljanik u Puli, a ja sam već dugi niz godina organizivao Dane srpske kulture u Istri, sa Županijskim vijećem srpske nacionalne manjine.
Prošle godine, baš tokom ove manifestacije u Puli, napravio sam intervju za moju misiju Nova scena na Studiju B, sa basistom KUD Idijota, Dr Fricom i u dobrom delu tog razgovora prisetili smo se koncerta u Staroj Pazovi od 11.aprila-travnja 1991.
Dr. Fric je objavio knjigu, koju će promovisati u Staroj Pazovi 16. juna, kada će biti zvanično otvoren i ovaj Tustin mural i Tustin prolaz i kada će Lutke na koncu, za sve nas opet zasvirati Idijote.
Hvala Bata Raki i svoj dobroj deci Stare Pazove (izvinite prijatelji, deca ste za čika Miću) na ideji, želji i izdvojenom novcu da se uradi ovaj mural i da kroz Tustin lik istinski rokenrol živi u Staroj Pazovi. Da se sećamo i da se svi sećaju i nauče.
Ja sjećam se…”
“Pored Tustinog lika i naziva benda na muralu je ispisan datum 11.04.1991. dan kad je održan prvi koncert ovog benda u Staroj Pazovi, koji sam organizovao. Prvi koncert u ovom mestu i poslednji njihov u Srbiji pred rat i raspad bivše države. Na muralu piše i još: “Ja sjećam se”. Stih iz pesme Idijota, koji volimo… I ja, danas, sećam se…”, napisao je u uvodu uz objavu na svom Facebook profilu Miodrag Jakšić.
Jakšić se u nastavku osvrnuo na celi taj događaj i njegove impresije u nastavku prenosimo u celosti:
“Svirao sam tih godina, sa Bakarom, Pegom i drugim ortacima, pravio radio emisije o rokenrolu, organizovao Nezavisnu rok scenu u bašti već pokojnog hotela Srem, svirke u Wiskey baru, dovodio bendove, pisao manifeste, bio buntovnik, željan slobode sa rok muzikom u nedrima. Rat sam želeo da sprečim svirkom, rok muzikom, aktivizmom uperenim ka normalnosti. Hteo sam to sa KUD Idijotima. Zvao sam Saleta Verudu, njihovog gitaristu, ideologa i menadžera da pokušamo… Dolazimo, rekao mi je. Naša cena je 1.500 nemačkih maraka, u šta je uključen i trošak prevoza iz Pule, dodao je. Pristao sam, ne računajući da li to mogu da ispunim, pristao je ne razmišljajući da im je to poslednja svirka u Srbiji i kakve ih nelagodnosti i barikade čekaju na već uzburkanom i miniranom auto putu “bratstva i jedinstva”.
Stigli su tog 11. aprila 1991. godine iz Pule u Staru Pazovu svojim svetlo zelenkastim Renoom 4, nešto posle 15 sati i došli pravo u prodavnicu ploča i kaseta koju je držao legendarni pazovački roker Ljaska u Dositejevoj ulici, da se druže sa fanovima i potpisuju svoja izdanja. Poveo sam ih posle na ćevape, pa na tonsku probu… Uzeo sam piće iz podruma Micka Verića, našeg, sada već pokojnog, druga. Da organizujem taj koncert, imao svih prethodnih dana velike probleme. Niko nije imao razumevanja za to, mada sam izlepio plakate i podigao marketing na nivo Radija B92 i drugih alternativnih, tada jedino slobodnih i nama dragih glasila. Kažem niko, a mislim skoro niko, jer je tu uz mene i tada i mnogo puta pre i posle toga, bio Ćira Tatalović, direktor Pozorišne sale, koji mi je ustupio prostor za svirku, za beznačajnu nadoknadu znajući da postupa protiv normi tadašnjeg sistema.
KUD IDIJOTI u Pozorišnoj sali? I meni samome je bilo čudno i gotovo iracionalno. Pank i šutka u sali sa sedištima? Nemam drugo rešenje, razmišljao sam, siguran da činim pravu stvar.
Svirka je bila odlična, kako to uvek biva kad legendarni Puljani praše. Bacali smo se sa bine, policija je dva puta prekidala koncert, Ćira je čupao već proređenu kosu, Dragan Kremer se osmehivao sa dna bine, publika je udisala slobodu i pevala sa Idijotima o Maji, Parama, Bandera rosi, a ja sam želeo da to veče potraje večno i da ono što smo znali da dolazi, ipak ne naiđe. Publike je bilo dovoljno da isplatim bend, razglas, salu i da se počastimo picom u ponoć u piceriji u Dositejevoj, kod autobuske stanice i odemo kod našeg brata Dragana Miškovića – Miška metalca, mog dobrog školskog druga da se bend smesti i u njegovoj velikoj kući prespava.
Posle je došao rat. I dok je trajao, čuvao sam naš rokenrol kroz prvu nezavisnu diskografsku kuću u Srbiji, Carlo records, i sa mojim bratom Peđom objavio 16 LP ploča, najboljim našim bendovima tog vremena Direktorima, Dža ili Bu, Evi Braun i drugima, kada su sve državne kuće, institucije i mediji rokenrol otpisali i izbrisali. Sreo sam Saleta Verudu na centralnom pulskom trgu pre pet godina, u aprilu mesecu, dok je prodavao LP ploče i setili smo se svega ovoga. KUD IDIJOTI već odavno nisu postojali, Tusta je umro i dobio svoje stepenište – stubište kraj legendarnog rock kluba Uljanik u Puli, a ja sam već dugi niz godina organizivao Dane srpske kulture u Istri, sa Županijskim vijećem srpske nacionalne manjine.
Prošle godine, baš tokom ove manifestacije u Puli, napravio sam intervju za moju misiju Nova scena na Studiju B, sa basistom KUD Idijota, Dr Fricom i u dobrom delu tog razgovora prisetili smo se koncerta u Staroj Pazovi od 11.aprila-travnja 1991.
Dr. Fric je objavio knjigu, koju će promovisati u Staroj Pazovi 16. juna, kada će biti zvanično otvoren i ovaj Tustin mural i Tustin prolaz i kada će Lutke na koncu, za sve nas opet zasvirati Idijote.
Hvala Bata Raki i svoj dobroj deci Stare Pazove (izvinite prijatelji, deca ste za čika Miću) na ideji, želji i izdvojenom novcu da se uradi ovaj mural i da kroz Tustin lik istinski rokenrol živi u Staroj Pazovi. Da se sećamo i da se svi sećaju i nauče.
Ja sjećam se…”