Ti, ja i Thievery korporacija – Beograd 2019
Helly Cherry
Počastvovani i u nas zaljubljeni, kako rekoše, Thievery Corporation su
sinoć, 26. jula, pred punim beogradskim stadionom Tašmajdan priredili
spektakl zanavek. U dva sata kvalitetnog muzičkog programa ova
mnogočlana ekipa predvođena Rob Graza-om izvela je preko 20 numera i oko
8.000 fanova zadivila i zvukom zabavila na najlepši mogući način.
Veče je počelo strogo na vreme, izlaskom Marka Louisa na stejdž u 20.30. U svom polučasovnom setu Marko je pružio jedan repertoarski miks pesama koje su ga do sada najbolje reprezentovale. Organizacija (Longplay) je napravila mudar i pravi izbor uvrstivši ovog umetnika u program. Njegova kombinacija domaćih melosnih tonova sa jazz, funk i soul melodijama pravi jedan odličan i original paket za slušanje i uživanje. Duvačka sekcija je poseban šmek davala čitavoj priči, a Marko se pored klavijatura u sedećem položaju, neretko nalazio i na nogama pokušavajući da animira publiku. Neke od stvari koje su izveli bejahu Euridika, Raj za avanturiste i za sam kraj Where Is Your Love.
Stadion se prvo lagano, a onda ubrzano punio, da bi naposletku parter bio krcat, a tribine skoro u potpunosti ispunjene ljudstvom. Taman kako treba i taman kada treba jer eto njih pred nama. Thievery Corporation, američki sastav koji načelno čini dvojac bez kormilara – Rob Garza i Eric Hilton. Eric-a retko fanovi mogu vidi na live nastupima, a još ređe na turnejama što je i ovde bio slučaj. Međutim, to nikako nije poremetilo predstavu, niti omelo njene protagoniste da budu na visini zadatka.
Svirka je otvorena kompozicijom Marching the Hate Machines.
Od prvog takta se moglo videti šta nam je činiti i šta očekivati. Na
momente nežni, često žovijalni, pa malo i setni zvuci širili su se
prostorom i pozivali ljude na ples, emitovanje emocija i difuziju
ljubavi. Ne preuveličavam, na terenu su tako stojale stvari. Prvo
,,ludilo’’ u publici napravila je Racquel Jones, jedna od gostujućih
vokalistkinja. Pesma je bila Letter To the Editor. Ništa manji haos nije proizvela ni numera Illumination
koju je inače energični i razigrani basista Ashish Vyas HASH proveo na
kutijama iza bubnjara nekoliko decimetara iznad njega, a Rob Myers
gitaru po prvi put zamenio sitarom pa nas nakratko sa Kariba
teleportovao u Indiju.
Inače, manir nastupa je bio da gorepomenuti žičani dvojac, uz kapetana posade Roba za DJ pultom, bubnjara Jeff Franca i timpanistu Frank Orrall-a, ne mrda sa startih pozicija dok je mikrofon poput štafete išao od jednog do drugog pevača, odnosno od jedne do druge pevačice. Za Until the Morning ga je preuzela Argentinka bajkovitog glasa - Natalia Clavier. Nije se pomerila sa bine ni za sledeću – Ghetto Matrix sa još uvek svežeg albuma ,,The Temple of I & I’’ iz 2017. godine, ali samo da bi pratećim vokalima pomogla svom bratu po pevanju – Mr. Lifu. Ovaj gospodin je inače bio pravi verbalni lider sastava i večeri. On je bio taj koji je pozivao na učešće u koreografijama, na viku i vrisak prisutnih i pre svega komunikaciju. Izuzetno harizmatičan i vrlo profesionalan u ulozi koja mu je dodeljena. Pored Mr. Lifa još jedan muški glas se čuo kroz razglas koncerta, a to je glas Christopher Smith-a, u svetu muzike poznatijeg kao Puma. Njegovih pet minuta je došlo kod Amerimacka i tu je pokidao.
Bližili smo se lagano finišu (prvog dela). ,,Batali timpane, daj da pokažem auditorijumu kako znam dobro i da zapevam’’, bi otprilike glasio tekst Frank Orrall-a da je u stripu i da su mu oni oblačići iscrtani iznad glave. Međutim, identičnu stvar nam je i realnost podarila. Zapevao čovek The Heart’s a Lonely Hunter i praktično pokazao još jedan talenat koji ga krasi. Za poslednje dve trake odabrali su Fight to Survive i Warning Shots.
Prošlo je tek sat i 10 minuta i masa je htela još. Molitve su uslišene i eto njih nazad. Ukoliko postoje čitaoci i čitateljke koji se do sada nisu upoznali sa radom ove nesvakidašnje američke grupe, valjalo bi objasniti da zvuk koji gaje jeste zapravo jedna eklektika – dub, reggae, jazz, trip hop, elektronica, chill, bossa nova, pa sve opet u krug. Egzemplar bi bio Medley kojim nas prvim počastiše na bisu, a onda nastavili još jedan školski čas dobre muzike. Radio Retaliation, Road Block i Revolution Solution bile su samo neke od pesama nakon povratka na binu, a neizostavna, predzadnja bila je i Lebanese Blonde.
Žurka međ’ narodom, ali i na pozornici. Dobar provod za instrumentaliste, tehničare, visokog momka u zelenoj majici koji je dotrčao iz mase... Visoki momak u zelenoj majici, šta? Pa da, na poslednjoj numeri seta The Richest Man in Babylon (koincidencije li) dogodila se nesvakidašnja i verovatno najinteresantnija situacija večeri. Momak iz publike, od sinoć sa titulom najvernijeg fana, uspeo je da se popne na binu i da zaigra sa svojim miljenicima. Tehničari su prvo probali da ga sklone, ali na insistiranje muzičara, car je ostao i ušao u legendu. Na prvu loptu se videlo da je pravi ljubitelj grupe, a ne pijani ekscentrik željan pažnje. Ni u jednom trenutku nije ugrozio svirku svojim ponašanjem, izgrlio se sa bendom, iskakao i kao gospodin nakon par minuta sišao sa stejdža. Obezbeđenje je htelo da ga izvede sa stadiona, ali je opet kolektiv reagovao, te su momka vratili u publiku.
Rob Garza i
ekipa su zaista bili oduševljeni. Zahvalili su se najsradačnije moguće i
nakon dva sata svirke povukli sa bine. Žal jedino ostaje za
kompletnijom postavom, u smislu da su falili duvači i još neki muzičari
čiji su zvuci reprodukovani putem matrica, ali mimo toga, sve ostalo je
bilo perfektno. Pristup, tačnost i uvežbanost, poruka, doživljaj, gromki
aplauzi i sreća na licima okupljenih, to je ono što opisuje sinoćnji
koncert. Zasigurno, jedan od boljih, ako ne i najbolji kojem sam u ovoj
godini prisustvovao. A čini mi se da bih pronašao istomišljenike.
Nemanja Mitrović Timočanin
Veče je počelo strogo na vreme, izlaskom Marka Louisa na stejdž u 20.30. U svom polučasovnom setu Marko je pružio jedan repertoarski miks pesama koje su ga do sada najbolje reprezentovale. Organizacija (Longplay) je napravila mudar i pravi izbor uvrstivši ovog umetnika u program. Njegova kombinacija domaćih melosnih tonova sa jazz, funk i soul melodijama pravi jedan odličan i original paket za slušanje i uživanje. Duvačka sekcija je poseban šmek davala čitavoj priči, a Marko se pored klavijatura u sedećem položaju, neretko nalazio i na nogama pokušavajući da animira publiku. Neke od stvari koje su izveli bejahu Euridika, Raj za avanturiste i za sam kraj Where Is Your Love.
Stadion se prvo lagano, a onda ubrzano punio, da bi naposletku parter bio krcat, a tribine skoro u potpunosti ispunjene ljudstvom. Taman kako treba i taman kada treba jer eto njih pred nama. Thievery Corporation, američki sastav koji načelno čini dvojac bez kormilara – Rob Garza i Eric Hilton. Eric-a retko fanovi mogu vidi na live nastupima, a još ređe na turnejama što je i ovde bio slučaj. Međutim, to nikako nije poremetilo predstavu, niti omelo njene protagoniste da budu na visini zadatka.
 |
| Foto: Zoran Lazarević Laki |
Inače, manir nastupa je bio da gorepomenuti žičani dvojac, uz kapetana posade Roba za DJ pultom, bubnjara Jeff Franca i timpanistu Frank Orrall-a, ne mrda sa startih pozicija dok je mikrofon poput štafete išao od jednog do drugog pevača, odnosno od jedne do druge pevačice. Za Until the Morning ga je preuzela Argentinka bajkovitog glasa - Natalia Clavier. Nije se pomerila sa bine ni za sledeću – Ghetto Matrix sa još uvek svežeg albuma ,,The Temple of I & I’’ iz 2017. godine, ali samo da bi pratećim vokalima pomogla svom bratu po pevanju – Mr. Lifu. Ovaj gospodin je inače bio pravi verbalni lider sastava i večeri. On je bio taj koji je pozivao na učešće u koreografijama, na viku i vrisak prisutnih i pre svega komunikaciju. Izuzetno harizmatičan i vrlo profesionalan u ulozi koja mu je dodeljena. Pored Mr. Lifa još jedan muški glas se čuo kroz razglas koncerta, a to je glas Christopher Smith-a, u svetu muzike poznatijeg kao Puma. Njegovih pet minuta je došlo kod Amerimacka i tu je pokidao.
Bližili smo se lagano finišu (prvog dela). ,,Batali timpane, daj da pokažem auditorijumu kako znam dobro i da zapevam’’, bi otprilike glasio tekst Frank Orrall-a da je u stripu i da su mu oni oblačići iscrtani iznad glave. Međutim, identičnu stvar nam je i realnost podarila. Zapevao čovek The Heart’s a Lonely Hunter i praktično pokazao još jedan talenat koji ga krasi. Za poslednje dve trake odabrali su Fight to Survive i Warning Shots.
Prošlo je tek sat i 10 minuta i masa je htela još. Molitve su uslišene i eto njih nazad. Ukoliko postoje čitaoci i čitateljke koji se do sada nisu upoznali sa radom ove nesvakidašnje američke grupe, valjalo bi objasniti da zvuk koji gaje jeste zapravo jedna eklektika – dub, reggae, jazz, trip hop, elektronica, chill, bossa nova, pa sve opet u krug. Egzemplar bi bio Medley kojim nas prvim počastiše na bisu, a onda nastavili još jedan školski čas dobre muzike. Radio Retaliation, Road Block i Revolution Solution bile su samo neke od pesama nakon povratka na binu, a neizostavna, predzadnja bila je i Lebanese Blonde.
Žurka međ’ narodom, ali i na pozornici. Dobar provod za instrumentaliste, tehničare, visokog momka u zelenoj majici koji je dotrčao iz mase... Visoki momak u zelenoj majici, šta? Pa da, na poslednjoj numeri seta The Richest Man in Babylon (koincidencije li) dogodila se nesvakidašnja i verovatno najinteresantnija situacija večeri. Momak iz publike, od sinoć sa titulom najvernijeg fana, uspeo je da se popne na binu i da zaigra sa svojim miljenicima. Tehničari su prvo probali da ga sklone, ali na insistiranje muzičara, car je ostao i ušao u legendu. Na prvu loptu se videlo da je pravi ljubitelj grupe, a ne pijani ekscentrik željan pažnje. Ni u jednom trenutku nije ugrozio svirku svojim ponašanjem, izgrlio se sa bendom, iskakao i kao gospodin nakon par minuta sišao sa stejdža. Obezbeđenje je htelo da ga izvede sa stadiona, ali je opet kolektiv reagovao, te su momka vratili u publiku.
 |
| Foto: Zoran Lazarević Laki |
Nemanja Mitrović Timočanin