30 godina od ploče “Disintegration” benda The Cure
Helly Cherry
U istoriji popularne muzike postoji gomila bendova koje su trpali u “underground”, a ustvari su bili “mainstream”, a neretko i obrnuto. Jedna od takvih grupa bila je i još uvek je – The Cure, koja će uskoro otvoriti dvadeseti po redu EXIT na Petrovarinskoj tvrđavi. Iako bi to dobar povod za jedan prigodan tekst o njima, podatak da je ove godine tridesetogodišnjica, za mene njihovog najboljeg albuma, remek-dela “Disintegration”, me je zaintrigirao da napišem par reči o toj ploči za sva vremena.
Osmi studijski album po redu je bio blagi povratak gotik roku, uz mnogo više uloženih para, što je značilo bolju produkciju, bolja aranžmanska rešenja i više sati provedenih u studiju da bi se dobilo savršenstvo. I jeste… Skoro savršenstvo od albuma.
Demo snimci novih pesama bili poprilično udaljeni od onoga što je izdavačka kuća Elektra očekivala, a to je bio dalji proboj na top liste pop-rock pesmama od tri i četiri minuta. Iznenađeni su bili i članovi benda, ali prijatno, što je kompozitora Roberta Smita, poprilično obradovalo i bar za trenutak pomoglo da zaboravi na depresiju sa kojom se borio, a iz koje je i nastala većina od 30(!) pesama sa kojim je izašao pred bend. Do kraja je odlučeno da dvanaest pesama izađe na albumu koji je trajao više od 70 minuta, a samo je jedna trajala kraće od 4 minuta. Bilo je tu stvari i od 6, 7, 8 pa i 9 minuta.
Već prva pesma “Plainsong” satkana od više slojeva zvukova sintisajzera, sporih, metodičkih ritmova i čvrstog gitarskog rifa koji se pojavljuje tek na polovini je pokazala da će ovo biti drugačiji “The Cure” album. “Pictures Of You” je iako duga više od sedam minuta, ušla na gotovo sve Top liste singlova zapadnog sveta zbog majstorskog rifa Porla Thompsona i naglog prelaza u romantičnu, sporu melodiju.
Sledi “Closedown” satkan od jednog jedinog stiha prekrivenog zidom sintisajzera i hipnotičkim ritmom. “Lovesong” je trebao biti verenički poklon za Smitovu devojku Meri, ali je odlučeno da njen hit potencijal mora da bude iskorišten na albumu. Tako je i bilo, u Velikoj Britaniji je došla do 18. pozicije, u Americi do druge, a u Poljskoj je dugo boravila na samom vrhu Top liste. “Last Dance” je možda i najslabija pesma na ploči, ali i dalje drži nivo, možda je samo za nijansu hermetičnija.
Sledi “Lullaby” (Uspavanka) koju je moja supruga opisala kao jednu od najlepših “uznemirujućih” pesama, a čini mi se da bi se sa tom konstatacijom složili i milioni drugih slušalaca, jer je ušla na skoro trideset nacionalnih Top lista, kao singl prodata u preko 3 miliona primeraka, a video spot za tu kompoziciju je dobio prestižnu nagradu “British Video Of The Year”. “Fascination Street” je logičan nastavak prethodne pesme, jer je potpuno istog tempa, sadrži istu strukturu akorada, samo je melodija nešto brža i otvorenija. “Prayers For Rain” je raskošna, monumentalna i veličanstvena, zahvaljujući gitarskim rešenjima i masivnosti bubnjeva. “The Same Deep Water As You” je jedna dugačka, toplo-hladna balada nalik na “Riders Of The Storm” od The Doors, a naslovna “Disintegration” je katarzični prikaz očaja u kojem se Robert Smit, po kasnijem sopstvenom priznanju tada nalazio. Pretposlednja “Homesick” počinje klavirskim uvodom koji se pretvara u možda najžešću pesmu na albumu. Ploču zatvara “Untitled” uvodom na harmonici koji prerasta u spori plesni funky ritam i završava album istom onom harmonikom.
Sam naziv “Disintegration” je bio skoro proročki jer je bio završetak “zlatne ere benda” (iako je sledeći album “Wish” bio isto tako uspešan) , ali će ploča ostati upamćena kao jedna od najboljih snimljenih, ne samo u eri osamdesetih, već i uopšte, u istoriji rokenrola. U zavisnosti od sopstvenih afiniteta i ukusa, možete se sa mnom složiti ili ne , ali to je činjenica, jer kad ovaj album poslušate danas, zvuči sveže i moderno kao i pre trideset godina.
Zoran Popnovakov
Osmi studijski album po redu je bio blagi povratak gotik roku, uz mnogo više uloženih para, što je značilo bolju produkciju, bolja aranžmanska rešenja i više sati provedenih u studiju da bi se dobilo savršenstvo. I jeste… Skoro savršenstvo od albuma.
Demo snimci novih pesama bili poprilično udaljeni od onoga što je izdavačka kuća Elektra očekivala, a to je bio dalji proboj na top liste pop-rock pesmama od tri i četiri minuta. Iznenađeni su bili i članovi benda, ali prijatno, što je kompozitora Roberta Smita, poprilično obradovalo i bar za trenutak pomoglo da zaboravi na depresiju sa kojom se borio, a iz koje je i nastala većina od 30(!) pesama sa kojim je izašao pred bend. Do kraja je odlučeno da dvanaest pesama izađe na albumu koji je trajao više od 70 minuta, a samo je jedna trajala kraće od 4 minuta. Bilo je tu stvari i od 6, 7, 8 pa i 9 minuta.
Već prva pesma “Plainsong” satkana od više slojeva zvukova sintisajzera, sporih, metodičkih ritmova i čvrstog gitarskog rifa koji se pojavljuje tek na polovini je pokazala da će ovo biti drugačiji “The Cure” album. “Pictures Of You” je iako duga više od sedam minuta, ušla na gotovo sve Top liste singlova zapadnog sveta zbog majstorskog rifa Porla Thompsona i naglog prelaza u romantičnu, sporu melodiju.
Sledi “Closedown” satkan od jednog jedinog stiha prekrivenog zidom sintisajzera i hipnotičkim ritmom. “Lovesong” je trebao biti verenički poklon za Smitovu devojku Meri, ali je odlučeno da njen hit potencijal mora da bude iskorišten na albumu. Tako je i bilo, u Velikoj Britaniji je došla do 18. pozicije, u Americi do druge, a u Poljskoj je dugo boravila na samom vrhu Top liste. “Last Dance” je možda i najslabija pesma na ploči, ali i dalje drži nivo, možda je samo za nijansu hermetičnija.
Sledi “Lullaby” (Uspavanka) koju je moja supruga opisala kao jednu od najlepših “uznemirujućih” pesama, a čini mi se da bi se sa tom konstatacijom složili i milioni drugih slušalaca, jer je ušla na skoro trideset nacionalnih Top lista, kao singl prodata u preko 3 miliona primeraka, a video spot za tu kompoziciju je dobio prestižnu nagradu “British Video Of The Year”. “Fascination Street” je logičan nastavak prethodne pesme, jer je potpuno istog tempa, sadrži istu strukturu akorada, samo je melodija nešto brža i otvorenija. “Prayers For Rain” je raskošna, monumentalna i veličanstvena, zahvaljujući gitarskim rešenjima i masivnosti bubnjeva. “The Same Deep Water As You” je jedna dugačka, toplo-hladna balada nalik na “Riders Of The Storm” od The Doors, a naslovna “Disintegration” je katarzični prikaz očaja u kojem se Robert Smit, po kasnijem sopstvenom priznanju tada nalazio. Pretposlednja “Homesick” počinje klavirskim uvodom koji se pretvara u možda najžešću pesmu na albumu. Ploču zatvara “Untitled” uvodom na harmonici koji prerasta u spori plesni funky ritam i završava album istom onom harmonikom.
Sam naziv “Disintegration” je bio skoro proročki jer je bio završetak “zlatne ere benda” (iako je sledeći album “Wish” bio isto tako uspešan) , ali će ploča ostati upamćena kao jedna od najboljih snimljenih, ne samo u eri osamdesetih, već i uopšte, u istoriji rokenrola. U zavisnosti od sopstvenih afiniteta i ukusa, možete se sa mnom složiti ili ne , ali to je činjenica, jer kad ovaj album poslušate danas, zvuči sveže i moderno kao i pre trideset godina.
Zoran Popnovakov