Kako sam postao... Nenad Milosavljević (24 minuta, Njuz.net, Plejer.net)

Nenada Milosavljevića šira javnost poznaje kao jednog od autora "24 minuta sa Zoranom Kesićem" i sajta "Njuz.net". Ono što šira javnost ne zna, pa i ova naša koja ne prati samo glavne tokove je da je Nenad jedan od autora bloga posvećenog tvrđem zvuku Plejer.net. Ovaj blog postoji već nekoliko godina i predstavlja nešto što Milosavljević radi "za svoju dušu" i u slobodno vreme. U poslednjih pola godine uz još jednog saradnika blog je postao nešto aktivniji i priznajemo da je upravo Plejer taj zbog kog smo i pozvali Nenada u goste. Pa hajde da vidimo šta vam valja čitati, slušati i gledati da biste bili Njuzovac ili rokenrol novinar kad porastete...

Da sam na ispitu, sada bih pitao profesora da li mogu da zamenim pitanja, ali pošto ne mogu, započeću odgovor sa Kurtom Cobainom. On je definitivno muzičar koji je najsnažnije uticao na mene, ne samo kroz muziku, već i kroz stavove i poglede na svet. U tim tinejdžerskim danima, kada sam bio vrlo izložen grunge pokretu, prosto sam gutao sve što ima veze sa Nirvanom, čitao, istraživao, pročitao svaki članak ili knjigu do kojih sam došao i mislim da je upravo ovaj bend, a naročito Kurt, značajno uticao da mi postanu bliske neke stvari na koje kao tinejdžer inače ne obraćaš toliko pažnju, kao što su tolerancija, uvažavanje različitosti i principijelnost. Uz Nirvanu takve stvari postanu nešto što se podrazumeva.

U istom periodu upoznao sam Metallicu, Panteru, Alice In Chains, Napalm Death, Pearl Jam, Soundgarden, Sepulturu, Slayer, Biohazard i S.O.D. i to su neki od bendova koji su me devedesetih inficirali gitarskim zvukom, što traje i danas. Naravno, sa sazrevanjem raste i otvorenost, otkrivaš i uvažavaš novu muziku, tako da je spektar muzike koju danas volim vrlo širok, ali recimo da su pomenuti bendovi bili ti koji su izvršili presudan uticaj u najbitnijem momentu. 

Film koji me je potpuno oduvao i kojeg se nikada neću zasititi je Big Lebowski. Izuzetna komedija koja odiše apsurdom i koja prati grupu najzabavnijih filmskih autsajdera koje sam do sada video.

Na listi omiljenih je i film Lock, Stock And Two Smoking Barrels. Fascinantan je po mnogo čemu, počev od dijaloga preko strukture i režije, pa sve do onih pušaka koje naknadno opale u trenutku kad ih najmanje očekuješ. Gomila replika koje se citiraju do besvesti included.

Izdvojio bih takođe seriju The Office, ali američku verziju. Verujem da će ljubiteljima britanskog The Officea ovo biti malo jeretički, ali moram da priznam da mi Ricky Gervais (kojeg inače jako volim) i ekipa nisu toliko dobro „legli“ koliko je to bio slučaj sa Steveom Carellom i njegovom grupom iz „Dunder Mifflina“. The Office pomalo gledam i kao autor, pisac, i iz te perspektive ova serija mi je kao neki sveti gral pošto je fantastično napisana.

Za kraj bih izdvojio seriju Breaking Bad, kao verovatno najbolju dramsku seriju koju sam pogledao. Likovi su sjajno razrađeni i ono što je najvažnije, serija je dobro zaokružena, nisu ostali nikakvi „repovi“, nedorečene dileme ili mlak kraj. Apsolutno sve je na svom mestu.

Pripadam jednoj od onih generacija koje je zakačio Alan Ford, a ko je fan tog stripa, zna kakav je fanatizam u pitanju. Grupa TNT je na našim prostorima uspela verovatno zato što smo se svi identifikovali sa njihovom konstantnom borbom da prežive, sa krčanjem stomaka, sa muljanjem i pravljenjem raznih „kombinacija“, ali uprkos svemu tome i željom da urade nešto dobro i da održe vedar duh. Često ciničan, ali na kraju ipak vedar duh. Strip sa perfektnim scenarijem.

Moram da pomenem i Dilana Doga, tog šarmantnog mračnjaka koji konstantno hoda na tankoj liniji između stvarnosti i sna, fantazije i horora i života i smrti. Taj strip mi je još kao klincu dao do znanja da, kakvim nas god čudovištima stariji plašili, najveće čudovište je na kraju ipak sam čovek. Uvek su mi bile najjezivije upravo priče u „Dilanu Dogu“ gde su ljudi jedni drugima činili zlo.

Najpre bih izdvojio Kafkin „Proces“ i Orvelovu „1984“. Ma koliko ovaj izbor delovao kao kliše, ovo jesu izuzetno bitna dela jer pokazuju dva lica jedne iste priče, priče o kontroli nad malim čovekom koji bi samo voleo da gleda svoja posla, ali mu ne ide. Da li će ga u tome ometati beskrajna bespuća birokratije, kao što je slučaj u „Procesu“, ili će to biti Veliki brat, koji će čak i tu njegovu težnju da gleda svoja posla protumačiti kao zločin sam po sebi, manje je bitno, pošto se sve svodi na to da on ne može imati kontrolu nad svojim životom.

Sledeća knjiga na listi je neprevaziđeni „Parfem“ Patrika Ziskinda. Bizarna priča o opsesiji da se bude prihvaćen ispričana je kroz priču o Grenuju, šegrtu u radionici kozmetike, koji želi da napravi najzavodljiviji i najsavršeniji parfem na svetu. Autor maestralno podstiče na razmišljanje u dosta situacija, kao kada nam na nekoliko strana opisuje šta je sve u Parizu 18. veka u toku jednog uobičajenog dana – smrdelo. Nije baš nešto oko čega biste se inače zamislili.

Poslednju knjigu koju bih pomenuo je „Slepilo“ Žozea Saramaga. Opet jedna prilično apokaliptična vizija koja ispituje na šta su sve ljudi spremni ako se ukinu društvene norme, a mogućnost da se izvuku nekažnjeno postane uobičajena i normalna. Saramago je na ovoj knjizi radio prilično ozbiljno, uz pomoć stručnjaka iz oblasti medicine i psihijatrije, i verovatno je zato uspeo da tako ubedljivo stvori atmosferu klaustrofobije i beznadežnosti koja te bukvalno davi sve dok ne pročitaš poslednju stranicu. A bogme i posle toga.

Koncert Metallice na stadionu Partizana 2004. godine je nešto što ću definitivno pamtiti čitavog života. Prvi veći koncert u Berogradu posle 2000. godine i to još jedan od mojih omiljenih bendova. Gotovo religijski smo se spremali za ovaj događaj, a na stadionu smo bili satima pre početka koncerta. Imali smo Metallica zastavu i ulaznice za fan-pit, a kada se svetlo ugasilo, prošao intro i započela eksplozivna „Blackened“, bilo je jasno da prisustvujemo istoriji.
____