Ove godine navršava se pola veka od pokretanja jednog od najpopularnijih stripova na ovim prostorima - Alana Forda. Strip je ozbiljniji uspeh doživeo jedino u Italiji i tadašnjoj Jugoslaviji gde je postao svojevrsni pop kulturni fenomen. Nema sumnje da je za to bio dobrim delom zaslužan i prevod Nenada Brixy-ja. Ovim povodom donosimo vam reči jednog od tvorca ovog stripa Maxa Bunkera. U svom svedočenju Max govori o samom nastanku stripa i njegovih junaka, sa kojim su se problemima susretali na početku, u kakvom su ga okruženju stvarali, o tome da strip nije isprva bio prihvaćen onako kako su želeli i slično.


Prvi broj Alana Forda je izašao je u maju 1969, ali se pre toga duže vreme radilo na tom projektu. Prvi scenario je završen u avgustu 1967. posle dužeg razgovora sa Magnusom o novom liku koji bi trebalo da koordinira sa likovima iz Kriminala i Satanika. Verni čitaoci su već uporedili neke gegove sa onima koje su kasnije našli u Alanu Fordu ali koji su ih s vremena na vreme ostavljali u nedoumici. U to vreme (1966) stripovi su imali precizno definisane karakteristike: tradicionalna avantura i crni strip (to su bili Kriminal, Satanik isl.) i komični poput Miki Mausa i drugih sa strogo preciznom tipologijom crtea.

Star, groteskni Magnusov crtež je bio apsolutna novina za određeni tip priča koje su bile mešavine groteske, satire i humora. Čudjenje ostalih nije bilo malo. Drugi scenario iz aprila 1968. nije sa mnogo razlikovao od prvog u kome je već bila predvidjena pojava Sir Olivera. Uradjena je samo revizija dijaloga. Ali pošto smo dobro razmislili, divlja pojava tako velikog broja likova ne ostavlja mnogo prostora za lik iz naslova tj. Alana. Tako je tek u julu 1968. uradjen definitivan scenario iz kojeg je izbačen lik Sir Olivera i odložen za sledeći nastavak.

U medjuvremenu, Magnus je nastavio grafičko istraživanje da bi pronašao lice koje bi odgovaralo glavnom junaku a koje bi bilo lepo ali ne i statično. Lik Pitera O'Tula ga je potpuno inspirisao. Alanova odeća je najpre bila zamišljena kao komična: prugasti sako, bela košulja i leptir mašna. Šef je trebalo da ima naočare, dosta kilograma viška i ozbiljno ponašanje ali nam se ta ideja nije baš dopala, tako da smo pod uticajem egzencijalističke, francuske mode koja je već bila na izmaku, obukli Alana u crnu rolku i crne pantalone kao neki vid kostima.

Ostali likovi u fizičkom smislu su već bili definisani: i Šef i Jeremija koji je medjutim još u to vreme bio dobrog zdravlja. Bob Rock, inače Magnusova karikatura, još nije bio precizno definisan (ali će to biti uradjeno u nekoliko brojeva kasnije, time što mu je istaknut nos, data mu je precizna karakteristika). Tako je posle druge izrade konačno izašao prvi broj u maju 1969. koji je imao mlak prijem. Format je bio isti kao i format "crnog" stripa. Publika je verovatno očekivala nesto "crnje" tako da je ostala zbunjena. Trebalo je vremena.
Drugi broj Alana Forda je izašao u junu 1969. U tom trenutku nismo znali kako je prošao prvi broj i bili smo u nadi. Omot stripa je bio poveren Corteggiu i uradjen je temperom s obzirom da su već postignuti sjajni efekti sa "Kriminalom" i "Satanikom". U broju 2 se definitivno pojavljuje Sir Oliver, lik koji je izbačen iz prvog scenarija zbog nedostatka prostora, dok ovde prostor ima svrhu da posluži kao ekscentrični elemenat (okvir) za grupu gde se odvijaju najbizarnije avanture. Oko mene i Magnusa su postojale dve struje. Entuzijasti (manjina) i skeptici (većina) koji su bili vrlo ironični prema nama. Magnus i ja smo već bili umorni od "Kriminala" i "Satanika", mislili smo da je sve već bilo rečeno, bilo je neophodno nešto sveže da bi nas podstaklo da bi mogli da kažemo nešto originalno i neizvesno pa čak i opasno, ali pre svega novo.

Ali, kada se izbacuje nešto novo, ljudi su uvek vrlo emotivni, a oni su već pokazali svoju sklonost i simpatije prema našim prethodnim likovima. Mehanizam našeg rada je bio vrlo jednostavan. Ja sam izlagao ideju za priču koja treba da se napravi, a zatim bi zajedno sa Magnusom diskutovao o tome sve do najsitnijih detalja na crtežu. Zatim, kad je scenario već gotov, on bi ga čitao nekoliko puta a onda bi ga zajedno komentarisali smejući se grohotom. To su bila srećna vremena.

Tvorci Alana Forda: Magnus i Bunker
Po izlasku trećeg broja, dobili smo podatke o reakciji na prvi broj. Bile su mlake ali ne i tragične. Moram priznati da smo očekivali više, ali to su bile nove stvari koje su ipak zahtevale jedan period uhodavanja. Medjutim, doživeli smo hladan tuš kada smo po izlasku boja 4 dobili podatke o reakcijama na drugi broj. Tragedija. Veliki broj čitalaca je kupio prvi broj iz radoznalosti, tako da su kasnije odustali i samo mali broj odanih je nastavio sa kupovinom i čitanjem, osećajući da će to biti nesto posebno. Pisma su počela da naviru, neka su bila puna hvale i podsticaja a druga pak puna odbojnosti. Napravili ste strip koji se svidja samo vama - pisao je jedan citalac iz Alesandrije. Srećom, nebo nam se osmehnulo, ali pre nego što smo okusili čari uspeha, bilo je potrebno preći dugačak put uz teško lupanje srca. Svi su nam okrenuli ledja, a mi smo počinjali da se pitamo da li da nastavimo dalje ili da napustimo celu stvar. Razočarenje je bilo veliko.

Mnogi kritičari, pa i mnogi čitaoci su ocenili treći broj Alana Forda pod naslovom "Operacija Frankenštajn", koji je izašao u julu 1969. godine kao remek delo stripa. Poslednji koji može da da svoje mišljenje je dole potpisani. Stvaralac je ili potpuno zadovoljan svojim radom ili totalno nezadovoljan, mišljenja i gledišta su toliko različita da ne mogu služiti kao uzor. Krenulo se sa po jednim scenarijem mesečno. Moze se reći, da cim bi Magnus dostavio crtež, već bi ga čekao spreman scenario. Za mene limit je bio - čim predam scenario Magnusu, odmah prelazim na pisanje sledećeg.

Posle izlaska trećeg broja, počeli su da stižu prvi podaci o prodaji prvog broja, o čemu sam vam već govorio i o tome da je bilo loše, ali ne i tragično. Ja i Magnus smo bili u iščekivanju poput roditelja koji očekuju zdravo, lepo, snažno novorodjenče... ovde se ono pokazalo nežnim i sićušnim, ali svim novim stvarima treba vremena, da bi se potvrdile. Dok su se svi divili uspehu Kriminala i Satanika, niko se nije direktno izjašnjavao, ali su nekakve primedbe i komentari govorili da svi recituju De profundis. Italijanski običaj je da se onome ko pobedjuje pomogne, a da se onaj ko gubi gurne još više na dno, i u ovom slučaju pravilo je ispoštovano.

Medjutim, pisma su počela da stižu, pored nekih negativnih, većina je bila puna entuzijazma bodreći nas da nastavimo tim putem. Istovremeno, na stranama "Eureke" nastavljao se Maxmagnus. Kritika je lepo prihvatila lik, otišavši tako daleko u prognozama da će to biti jedan od najuspelijih stripova italjianske satire. Publika je bila manje oduševljena. Ono što je najsmešnije je da kritičari satire nikada nisu shvatili Maxmagnusa u pravom smislu. Za njih je satira oštra, duhovita fraza sa manje ili više uspeha, na račun političkih i svakodnevnih dogadjaja. Ovakva ograničena razmišljanja su se promenila tek kad je usledilo medjunarodno priznanje. Istina je da Isusove reči: "Niko nije prorok u vlastitoj zemlji" najviše odjeka imaju u Italiji. Očekujemo broj četiri koji stiže ubrzo. 

Max Bunker