Pola veka „Alana Forda“: Žuta boja satire
Helly Cherry
Istorija strane pop kulturne satire na ovim prostorima može se opisati kroz dva imena – „Mućke“ i „Alan Ford“. Ova dva medijska proizvoda toliko su se ukorenila u našu kulturu da se sasvim lako mogu smatrati i domaćim. Prema nekim istraživanjima, reference iz „Mućki“ i „Alana Forda“ su u tolikoj meri prodrle u naš jezik, da im prednjače samo citati iz „Maratonaca“ i „Ko to tamo peva“. Dok su za ova potonja dva kinematografska ostvarenja stvari potpuno jasne, britanski sitkom i italijanski strip poseduju jedinstvenu formulu koja, budimo realni, nije upalila u tolikoj meri čak ni u matičnim zemljama.
I stvarno mogu da posvedočim da „Alan Ford“ u Italiji nije ni izbliza popularan kao kod nas. Naravno, na policama svake striparnice i ugledne knjižare – ugledne kao „držimo stripove na počasnom mestu“ knjižare – naoko lepa, luksuzna i podebela reizdanja starih „Alan Fordova“ zauzimaju počasno mesto. Aha, evo nas na ključnom mestu, na kome se lome koplja pola veka. Šta je starije, kokoška ili jaje, ili u ovom slučaju – ko je najzaslužniji za uspeh „Alana Forda“, Manus ili Bunker. Za Italijane nema sumnje, to je Magnus. Za njih on je jedan od najvećih strip autora koji je ikada hodio Apeninskim poluostrvom. I zbog njega se avanture Grupe TNT redovno reprintuju. Kada se pogleda sadržaj tih lepih i obimnih knjiga, lako je uveriti se da se mahom sastoje od prvih 75 priča, upravo onoliko (ako ne računamo i jubilarni broj 200) koliko je nacrtao Roberto Raviola zvani Magnus.
Napomena: ne MaNJus, iako se diftong GN tako izgovara na italijanskom; MaGNus potiče iz latinskog Magnus pictor fecit – Veliki umetnik je ovo nacrtao.
Težiću da se složim sa Italijanima, iako ne sporim Bunkeru da je dosta satire i originalnosti uneo u ovaj serijal. Ne samo jer Magnusa takođe smatram neizmerno značajnim umetnikom, i to uglavnom zbog stvari koje je crtao nakon „Alana Forda“ i 1975. godine kada napušta Bunkera. Već i jer je „Alan Ford“ kontinuirano padao kvalitetom od tog trenutka.
No, ovde pričamo o jubileju jednog strip serijala i njegovom uticaju na srpsku popularnu kulturu do te mere da je postao referenca. A sve je krenulo sredinom šezdesetih godina u Italiji.
To su bile presudne godine za istoriju italijanskog stripa, prevashodno pojavom novog žanra – fumetti neri (crni stripovi, stripovi za odrasle). Žanr je usvojen stvaranjem serijala „Dijabolik“ sestara Đusani 1962. godine, i u osnovnim odlikama pruža čitaocima novi, mračniji sadržaj, čiji su protagonisti najčešće antiheroji ili kriminalci u najužem smislu te reči, a stripovi su ispunjeni nasiljem, erotikom i onim što možemo oprezno nazvati „sadržajem za odrasle“. Sami stripovi su džepna izdanja na jeftinom papiru, sa po dve vinjete na tabli i okvirno 120 stranica.
Magnus i Bunker se upoznaju 1964. godine, prigrljuju žanr „crnih stripova“, i stvaraju dva strip serijala – „Kriminal“ i „Satanik“. Dok je „Kriminal“ doslovna nadograđena kopija „Dijabolika“, „Satanik“ unosi natprirodne i horor elemente uz sveprisutan motiv osvete i odmazde. Oba junaka su tipični predstavnici fumetti neri, antiheroji vođeni osvetom više nego altruizmom, za čije ciljeve čitalac opet nalazi opravdanja i razumevanja.
Tokom ranijih radova Magnus koristi pseudonim Bob la Volpe (Lisica Bob), koji u mnogome nastavlja da sadrži sentimentalno značenje i u kasnijim fazama rada, pre svega tokom stvaranja serijala „Alan Ford“ koju godinu kasnije, kada jednom od glavnih protagonista daje svoj lik i naziva ga Bob Rok. Takođe, u svom maniru ubacivanja ličnog pečata u table stripa, povremeno možemo nazreti relikte prvog Magnusovog pseudonima, poput natpisa "Robert Fox" u prvom broju „Satanika“.
Međutim, skoro na samom početku rada sa Bunkerom, Raviola odbacuje prvi pseudonim, i počinje table da potpisuje sa Magnus pictor fecit, da bi cela fraza ubrzo bila skraćena prosto na Magnus (Veliki), čime je stvoreno ime pod kojim će Roberto Raviola biti poznat do kraja života.
Pored „Kriminala“, „Satanika“ i „Maxmagnusa“, Magnus je radio i na „Denisu Cobbu“ i „Gesebel“, serijalima skromnijeg uspeha, kada se uzmu u obzir drugi stripovi ovog tandema. „Denisa Cobba“ je stvarao tri godine, stvorivši 40 nastavaka koji su prvo izlazili pod nazivom „Agente SS018“, i inspirisan je romanima Jana Fleminga i avanturama agenta 007. S druge strane, „Gesebel“ je strip ekstremnog matrijarhalnog feminističkog SF-a sa gusarskim elementima i nimfomanijom. Neverovatan spoj koji je iznedrio 23 nastavka tokom dve godine.
Najveća ekspanzija Magnusovog i Bunkerovog stvaralaštva počinje 1. maja 1969. godine, kada ionako obimnom opusu dodaju „Alana Forda“. Zajedno sa novim serijalom, Magnus je bio prinuđen da nacrta oko 500 tabli stripa mesečno. Takva hiperprodukcija ga je užasavala, i brzo je bio prinuđen da zaposli pomoćnike. Radio je olovke, a saradnici su tuširali table. Jedan od njih bio je Đovani Romanini, koji mu do kraja života ostaje veran saradnik i nezamenjiv oslonac. I jedini je koji je uspeo uspešno da emulira Magnusov stil, toliko da je potisnuo sopstveni.
Magnus i Bunker su čak i ime svoje supertajne grupe agenata pažljivo odabrali. Prva epizoda „Alana Forda“ nosi naziv „Grupa TNT“, i kao što Šef objašnjava Alanu, ime potiče od trinitrotoluola, jednog od najjačih i najčešće korišćenih eksploziva, koji ne treba mešati sa dinamitom. TNT je u drugoj polovini 19. veka izumeo hemičar Julius Vilbrand, hemijskog sastava C6H2(NO2)3CH3, a u početku je korišćen kao žuta boja sve dok ljudi nisu počeli da primećuju da im žute stvari povremeno nestaju u plamenu; i da su otrovne. Upravo je to temelj odluke autora da koriste naziv TNT u naslovu svog novog serijala. Podsetimo se da su Magnus i Bunker temelje svoje saradnje postavili stvarajući stripove žanra fumetti neri, "crne stripove" za odraslu publiku. Međutim, u Italiji je prisutan i žanr fumetti giallo, u doslovnom prevodu "žuti stripovi" ili "kriminalistički stripovi". Giallo u italijanskom jeziku ima to dvojako značenje. Magnus i Bunker daju grupi tajnih agenata i prvom broju novog serijala ime „Grupa TNT“, žutog hemijskog jedinjenja, i eksploziva prvobitno korišćenog kao boja, čime označavaju žanrovski zaokret „Alana Forda“ u odnosu na ranije stripove. Sada se okreću satiričnom kriminalističkom stripu, "žutom" stripu. Satirični i humoristički krimić u stripu nije naročito redak, posebno u Italiji. Još posle svetskog rata Jakovitijev „Cip L'Arcipoliziotto“ je doživeo solidnu popularnost. „Alan Ford“ kreće od špijunskih i kriminalističkih osnova sa jakom dozom satire, ali vremenom se humor i satira dodatno pojačavaju, prerastajući žanr. Sada su na udaru Magnusovih i Bunkerovih levičarskih ubeđenja svi slojevi društva kroz prizmu Njujorka. Posebno bogataši, činovnici, bahati sugrađani i iznad svega političari. Vremenom se ustaljuje kanon Grupe TNT, ustaljenost karaktera i dosledna doza ponavljanja određenih šala. Takođe, Magnus i Bunker suočavaju svoje junake sa drugim žanrovima, pa čitaoci dobijaju njihovo viđenje i kritiku horor i superherojskog stripa.
Dakle, tako je „Alan Ford“ nastao. Nove avanture i dalje izlaze. Ali to je daleko od negdašnje slave serijala. Prvih 75 epizoda, na kojima su zajedno radili Magnus i Bunker, smatraju se kanonskim vrhuncem serijala. Bunker je kasnije samostalno malo toga doneo značajnog. Uz izuzetnu velikodušnost, mogli bismo reći da je prvih 200 epizoda „Alana“ suština. Posle toga teško da je vredan i čitanja. Ova izjava možda nije po volji hordama fanatičnih ljubiteja serijala, ali objektivno – tako je. Ponosi sam vlasnik jedne originalne Magnusove table „Alana Forda“, ali isti naboj može se videti i na štampanom materijalu. Svaki broj vrca od grafičkih koliko i narativnih sitnica, koje u kompletu tvore gusti vitraž satire zbog koga toliko volimo „Alana Forda“. Te sitnice su, makar po mom mišljenju, magična formula popularnosti. Činjenica da se sve odigrava u jednom magijskom paralelnom univerzumu siromaštva i socijalne nepravde, gde trijumf humora isijava na svakoj stranici, i gde se junaci sprdaju sa svojom bedom koliko i sa tuđom srećom ili nesrećom, sve su elementi zbog kojih su „Ford“ i „Mućke“ podjednako popularni na prostoru bivše Jugoslavije. Mi živimo taj svet, i tako nam je prokleto blizak. A Magnus je taj koji je scenario dodatno kitio grafičkim satirama bez premca. U cvećari gde su cvetovi komadi tkanine vezani na štapiće, i gde se miris prodaje odvojeno, i gde je scenografija poput kulisa pozorišne predstave (a Magnus je diplomirao pozorišnu scenografiju na Akademiji lepih umetnosti u Bolonji), grafički segment je neodvojivi deo šarma. Zarozane čarape, zakrpljena garderoba, vampirski zubi i ekspresija u ljutnji aktera... sve su to magnusovski elementi.
Uostalom, ovo je priča o jubileju „Alana Forda“ i njegovim počecima. O njegovom kulturnom uticaju na naše područje obimno je pisao Lazar Džamić, i svako ko se interesuje za strip mora pročitati njegovu knjigu. A posebno tezu o Bunkerovoj inspiraciji za „Alana Forda“ u šesnaestovekovnoj commedia dell’arte. Ali nikakva knjiga, teza ili tekst neće vas naučiti da zavolite „Alana“ morate ga ponovo pročitati, ili makar prvi put ako već niste. (Shame on you.) Već ga ionako živite. I dalje.
Ps. vreme leti, pa i redovi. Pa evo nekoliko telegrafskih teza u AF stilu, a koje su trebale da se pojave u ovom tekstu: Briksija nismo pomenuli, a trebalo je, ipak je car kakvog nema, i zahvaljujući njemu naša exYu verzija AF je smešnija nego italijanski original. Stvarno, jeste. Drugo, članovi Grupe TNT NIKADA SE NISU SUSRELI SA TITOM! Tačka, nije se desilo. Fama o epizodi gde Broj 1 i Tito pričaju o starim dobrim vremenima samo je „patka“, tako da se izrazimo, slovenačke „Mladine“ i Zagrepčanina Andreja Flumianija iz 1989. godine. Table koje možete naći na netu njegovo su delo, i objavljene su u „Mladini“ u zoru raspada Jugoslavije. Nekoliko epizoda AF jeste cenzurisano i neobjavljeno u staroj Jugi, ali ovo nije jedna od njih. Treće, ko nije skoro čitao AF, glavni junak se nedavno oženio vešticom (da da, i to se desilo), i nije više tako siromašan. Dapače, srećan je. Dakle, ne liči više toliko na nas. Bah, vremena se menjaju, pa i junaci iz mladosti. Tko leti vrijedi, tko ne leti ne vrijedi... I tako to, kužite...
Nikola Dragomirović
I stvarno mogu da posvedočim da „Alan Ford“ u Italiji nije ni izbliza popularan kao kod nas. Naravno, na policama svake striparnice i ugledne knjižare – ugledne kao „držimo stripove na počasnom mestu“ knjižare – naoko lepa, luksuzna i podebela reizdanja starih „Alan Fordova“ zauzimaju počasno mesto. Aha, evo nas na ključnom mestu, na kome se lome koplja pola veka. Šta je starije, kokoška ili jaje, ili u ovom slučaju – ko je najzaslužniji za uspeh „Alana Forda“, Manus ili Bunker. Za Italijane nema sumnje, to je Magnus. Za njih on je jedan od najvećih strip autora koji je ikada hodio Apeninskim poluostrvom. I zbog njega se avanture Grupe TNT redovno reprintuju. Kada se pogleda sadržaj tih lepih i obimnih knjiga, lako je uveriti se da se mahom sastoje od prvih 75 priča, upravo onoliko (ako ne računamo i jubilarni broj 200) koliko je nacrtao Roberto Raviola zvani Magnus.
Napomena: ne MaNJus, iako se diftong GN tako izgovara na italijanskom; MaGNus potiče iz latinskog Magnus pictor fecit – Veliki umetnik je ovo nacrtao.
Težiću da se složim sa Italijanima, iako ne sporim Bunkeru da je dosta satire i originalnosti uneo u ovaj serijal. Ne samo jer Magnusa takođe smatram neizmerno značajnim umetnikom, i to uglavnom zbog stvari koje je crtao nakon „Alana Forda“ i 1975. godine kada napušta Bunkera. Već i jer je „Alan Ford“ kontinuirano padao kvalitetom od tog trenutka.
No, ovde pričamo o jubileju jednog strip serijala i njegovom uticaju na srpsku popularnu kulturu do te mere da je postao referenca. A sve je krenulo sredinom šezdesetih godina u Italiji.
To su bile presudne godine za istoriju italijanskog stripa, prevashodno pojavom novog žanra – fumetti neri (crni stripovi, stripovi za odrasle). Žanr je usvojen stvaranjem serijala „Dijabolik“ sestara Đusani 1962. godine, i u osnovnim odlikama pruža čitaocima novi, mračniji sadržaj, čiji su protagonisti najčešće antiheroji ili kriminalci u najužem smislu te reči, a stripovi su ispunjeni nasiljem, erotikom i onim što možemo oprezno nazvati „sadržajem za odrasle“. Sami stripovi su džepna izdanja na jeftinom papiru, sa po dve vinjete na tabli i okvirno 120 stranica.
Magnus i Bunker se upoznaju 1964. godine, prigrljuju žanr „crnih stripova“, i stvaraju dva strip serijala – „Kriminal“ i „Satanik“. Dok je „Kriminal“ doslovna nadograđena kopija „Dijabolika“, „Satanik“ unosi natprirodne i horor elemente uz sveprisutan motiv osvete i odmazde. Oba junaka su tipični predstavnici fumetti neri, antiheroji vođeni osvetom više nego altruizmom, za čije ciljeve čitalac opet nalazi opravdanja i razumevanja.
Tokom ranijih radova Magnus koristi pseudonim Bob la Volpe (Lisica Bob), koji u mnogome nastavlja da sadrži sentimentalno značenje i u kasnijim fazama rada, pre svega tokom stvaranja serijala „Alan Ford“ koju godinu kasnije, kada jednom od glavnih protagonista daje svoj lik i naziva ga Bob Rok. Takođe, u svom maniru ubacivanja ličnog pečata u table stripa, povremeno možemo nazreti relikte prvog Magnusovog pseudonima, poput natpisa "Robert Fox" u prvom broju „Satanika“.
Međutim, skoro na samom početku rada sa Bunkerom, Raviola odbacuje prvi pseudonim, i počinje table da potpisuje sa Magnus pictor fecit, da bi cela fraza ubrzo bila skraćena prosto na Magnus (Veliki), čime je stvoreno ime pod kojim će Roberto Raviola biti poznat do kraja života.
Pored „Kriminala“, „Satanika“ i „Maxmagnusa“, Magnus je radio i na „Denisu Cobbu“ i „Gesebel“, serijalima skromnijeg uspeha, kada se uzmu u obzir drugi stripovi ovog tandema. „Denisa Cobba“ je stvarao tri godine, stvorivši 40 nastavaka koji su prvo izlazili pod nazivom „Agente SS018“, i inspirisan je romanima Jana Fleminga i avanturama agenta 007. S druge strane, „Gesebel“ je strip ekstremnog matrijarhalnog feminističkog SF-a sa gusarskim elementima i nimfomanijom. Neverovatan spoj koji je iznedrio 23 nastavka tokom dve godine.
Najveća ekspanzija Magnusovog i Bunkerovog stvaralaštva počinje 1. maja 1969. godine, kada ionako obimnom opusu dodaju „Alana Forda“. Zajedno sa novim serijalom, Magnus je bio prinuđen da nacrta oko 500 tabli stripa mesečno. Takva hiperprodukcija ga je užasavala, i brzo je bio prinuđen da zaposli pomoćnike. Radio je olovke, a saradnici su tuširali table. Jedan od njih bio je Đovani Romanini, koji mu do kraja života ostaje veran saradnik i nezamenjiv oslonac. I jedini je koji je uspeo uspešno da emulira Magnusov stil, toliko da je potisnuo sopstveni.
Magnus i Bunker su čak i ime svoje supertajne grupe agenata pažljivo odabrali. Prva epizoda „Alana Forda“ nosi naziv „Grupa TNT“, i kao što Šef objašnjava Alanu, ime potiče od trinitrotoluola, jednog od najjačih i najčešće korišćenih eksploziva, koji ne treba mešati sa dinamitom. TNT je u drugoj polovini 19. veka izumeo hemičar Julius Vilbrand, hemijskog sastava C6H2(NO2)3CH3, a u početku je korišćen kao žuta boja sve dok ljudi nisu počeli da primećuju da im žute stvari povremeno nestaju u plamenu; i da su otrovne. Upravo je to temelj odluke autora da koriste naziv TNT u naslovu svog novog serijala. Podsetimo se da su Magnus i Bunker temelje svoje saradnje postavili stvarajući stripove žanra fumetti neri, "crne stripove" za odraslu publiku. Međutim, u Italiji je prisutan i žanr fumetti giallo, u doslovnom prevodu "žuti stripovi" ili "kriminalistički stripovi". Giallo u italijanskom jeziku ima to dvojako značenje. Magnus i Bunker daju grupi tajnih agenata i prvom broju novog serijala ime „Grupa TNT“, žutog hemijskog jedinjenja, i eksploziva prvobitno korišćenog kao boja, čime označavaju žanrovski zaokret „Alana Forda“ u odnosu na ranije stripove. Sada se okreću satiričnom kriminalističkom stripu, "žutom" stripu. Satirični i humoristički krimić u stripu nije naročito redak, posebno u Italiji. Još posle svetskog rata Jakovitijev „Cip L'Arcipoliziotto“ je doživeo solidnu popularnost. „Alan Ford“ kreće od špijunskih i kriminalističkih osnova sa jakom dozom satire, ali vremenom se humor i satira dodatno pojačavaju, prerastajući žanr. Sada su na udaru Magnusovih i Bunkerovih levičarskih ubeđenja svi slojevi društva kroz prizmu Njujorka. Posebno bogataši, činovnici, bahati sugrađani i iznad svega političari. Vremenom se ustaljuje kanon Grupe TNT, ustaljenost karaktera i dosledna doza ponavljanja određenih šala. Takođe, Magnus i Bunker suočavaju svoje junake sa drugim žanrovima, pa čitaoci dobijaju njihovo viđenje i kritiku horor i superherojskog stripa.
Dakle, tako je „Alan Ford“ nastao. Nove avanture i dalje izlaze. Ali to je daleko od negdašnje slave serijala. Prvih 75 epizoda, na kojima su zajedno radili Magnus i Bunker, smatraju se kanonskim vrhuncem serijala. Bunker je kasnije samostalno malo toga doneo značajnog. Uz izuzetnu velikodušnost, mogli bismo reći da je prvih 200 epizoda „Alana“ suština. Posle toga teško da je vredan i čitanja. Ova izjava možda nije po volji hordama fanatičnih ljubiteja serijala, ali objektivno – tako je. Ponosi sam vlasnik jedne originalne Magnusove table „Alana Forda“, ali isti naboj može se videti i na štampanom materijalu. Svaki broj vrca od grafičkih koliko i narativnih sitnica, koje u kompletu tvore gusti vitraž satire zbog koga toliko volimo „Alana Forda“. Te sitnice su, makar po mom mišljenju, magična formula popularnosti. Činjenica da se sve odigrava u jednom magijskom paralelnom univerzumu siromaštva i socijalne nepravde, gde trijumf humora isijava na svakoj stranici, i gde se junaci sprdaju sa svojom bedom koliko i sa tuđom srećom ili nesrećom, sve su elementi zbog kojih su „Ford“ i „Mućke“ podjednako popularni na prostoru bivše Jugoslavije. Mi živimo taj svet, i tako nam je prokleto blizak. A Magnus je taj koji je scenario dodatno kitio grafičkim satirama bez premca. U cvećari gde su cvetovi komadi tkanine vezani na štapiće, i gde se miris prodaje odvojeno, i gde je scenografija poput kulisa pozorišne predstave (a Magnus je diplomirao pozorišnu scenografiju na Akademiji lepih umetnosti u Bolonji), grafički segment je neodvojivi deo šarma. Zarozane čarape, zakrpljena garderoba, vampirski zubi i ekspresija u ljutnji aktera... sve su to magnusovski elementi.
Uostalom, ovo je priča o jubileju „Alana Forda“ i njegovim počecima. O njegovom kulturnom uticaju na naše područje obimno je pisao Lazar Džamić, i svako ko se interesuje za strip mora pročitati njegovu knjigu. A posebno tezu o Bunkerovoj inspiraciji za „Alana Forda“ u šesnaestovekovnoj commedia dell’arte. Ali nikakva knjiga, teza ili tekst neće vas naučiti da zavolite „Alana“ morate ga ponovo pročitati, ili makar prvi put ako već niste. (Shame on you.) Već ga ionako živite. I dalje.
Ps. vreme leti, pa i redovi. Pa evo nekoliko telegrafskih teza u AF stilu, a koje su trebale da se pojave u ovom tekstu: Briksija nismo pomenuli, a trebalo je, ipak je car kakvog nema, i zahvaljujući njemu naša exYu verzija AF je smešnija nego italijanski original. Stvarno, jeste. Drugo, članovi Grupe TNT NIKADA SE NISU SUSRELI SA TITOM! Tačka, nije se desilo. Fama o epizodi gde Broj 1 i Tito pričaju o starim dobrim vremenima samo je „patka“, tako da se izrazimo, slovenačke „Mladine“ i Zagrepčanina Andreja Flumianija iz 1989. godine. Table koje možete naći na netu njegovo su delo, i objavljene su u „Mladini“ u zoru raspada Jugoslavije. Nekoliko epizoda AF jeste cenzurisano i neobjavljeno u staroj Jugi, ali ovo nije jedna od njih. Treće, ko nije skoro čitao AF, glavni junak se nedavno oženio vešticom (da da, i to se desilo), i nije više tako siromašan. Dapače, srećan je. Dakle, ne liči više toliko na nas. Bah, vremena se menjaju, pa i junaci iz mladosti. Tko leti vrijedi, tko ne leti ne vrijedi... I tako to, kužite...
Nikola Dragomirović