Simenon je napisao preko 500 romana. Pročitao sam desetak i zasad nisam naišao na loš. Doduše, čitao sam samo njegove durs romane, s kojima se bio nameračio na Nobelovu nagradu, ali ne i, recimo, one o Megreu.

Bilo kako bilo, čini se da je Simenon bolje poznavao ljudsku prirodu od ijednog pisca. Sve ono što se dešava u glavama supružnika, predstavnika najrazličitijih kasti i zanimanja a čega oni ni sami nisu svesni njemu je izvanredno jasno. I zato je njegov egzistencijalizam neuporedivo upečatljiviji od, na primer, Kamijevog. Osim toga, Simenon je posedovao i jednu osobinu koju smatram najvećim kvalitetom pisca, a malo je onih koji je imaju. Naime, njegove knjige bi, da im ne znamo godinu izdanja, bilo izuzetno teško datirati. Nešto je u njima vanvremensko i univerzalno, ali na potpuno nenametljiv način.

U Ruci nam Simenon prikazuje temu koju je neretko obrađivao: čoveka koji je doživljava otkrovenje.

Dva para porodičnih prijatelja odlaze na zabavu. Pri povratku s nje, kola im se zaglave u mećavi. Prelazeći prešice nekoliko stotina metara, koliko ih deli od doma, Ray Sanders se odvoji i izgubi. Donald Dodd potom inscenira da je otišao da ga traži. Dok je zapravo u zaklonu čekao dok nije bio uveren da je ovaj mrtav.

Zašto je to uradio? Šta se potom zbiva? Sve su to pitanja na koja će i sam narator morati da nađe odgovore. I mada će kod njega doista doći do otrežnjenja, ono ne mora nužno da bude prijatno. Niti da ga odvede ka srećnom svršetku.

Željko Obrenović