The Kinks – “najengleskija grupa” koju su obožavali Amerikanci
Helly Cherry
Pre nekoliko meseci u medijima se pojavila vest da braća Dejvis, Rej i Dejv, uz
pratnju originalnog bubnjara Mika Ajvorija, snimaju nov album! Oni upućeniji
shvataju da The Kinks ponovo rade i da ćemo posle više od dve decenije dočekati
njihovu novu ploču. Kinksi su „tiha patnja” Britanaca, u jednom trenutku po
popularnosti vrlo blizu Bitlsima i Stonsima, a ispostaviće se kasnije i po
značaju i uticaju na nove bendove i generacije. Naime, Pol Veler nikad nije
krio da su mu Kinksi mnogo značili što se može i čuti na nekim njegovim
pesmama, naročito u solo karijeri. Rif za pesmu “You Really Got Me”
je, po mnogima, definisao heavy metal, a The Who su mnogo puta delovali kao
„divlja” verzija benda braće Dejvis.
Simptomatično je da ima mnogo Engleza koji se kunu u Kinkse i proglašavaju ih „najengleskijim” bendom, ali su Kinksi, apsurdno, veći uspeh napravili „preko bare”. Ako izuzmemo uspeh singlova “You Really Got Me” , “Tired Of Waiting For You” i “Sunny Afternoon”, koji su bili na vrhu engleske top liste, samo su prvih pet albuma Kinksa značila nešto na, tada, vrlo relevantnim top listama Ujedinjenog Kraljevstva dok su u Americi SVI! albumi ušli na top liste, osim albuma iz 1968. godine, „The Kinks Are The Vilage Green Preservation Society”. Znači, 24 albuma benda The Kinks su bili dobro prodavani u Americi.
Bend je nastao početkom 1964. na temeljima benda „Ravens“ i pre toga „Ray Davis Quartet“. Ime grupe je golicalo maštu mnogih jer je moglo značiti svašta, od veze sa grčevima, zgužvanim tkaninama, neprihvatljivim ponašanjem, seksualnim konotacijama. Čak su i braća Dejvis (inače, velškog porekla, odrasli sa još šest starijih sestara) doprinosila tome jer su na pitanja o značenju naziva grupe, uglavnom odgovarali nemušto i povezivali to sa tadašnjim „imidžom“ grupe i oblačenjem njihovih članova. Početak je za bend bio više nego sjajan. Posle dva neubedljiva singla, snimili su prvi album pod imenom grupe i sa njega izbacili prvi singl pod imenom „You Really Got Me“. Momentalno je poleteo na vrh britanske top liste u jeku popularnosti bendova kao što su The Beatles, The Hollies, The Shadows i Rolling Stones. Tamo je ostao nekoliko nedelja, ali je značaj te pesme za kasniju muzičku scenu ostao za sva vremena. Sledeći singl „All Day And All Of The Night“ je došao samo do drugog mesta , ali je i to bilo dovoljno da Britanija, a uskoro i Amerika, dobiju nove ljubimce.
Vrlo brzo su turneje prvo po Australiji i Novom Zelandu! , pa kasnije i po Americi, učvrstile te pozicije. Kinksi su usput objavljivali vrlo uspešne singlove – „Set Me Free“, „Sunny Afternoon“, „Waterloo Sunset“ i sjajne albume kao što su „Face To Face“ i „Something Else By The Kinks“, svesno bežeći od poređenja sa tadašnjim velikanima. Braća Dejvis su uspela da nađu neki svoj stil, u čemu su im pomogli karakteristični tekstovi prepuni kritika društva i satiričnih momenata. Njihov uspeh nije promakao ni zloglasnoj braći Krej, koji su pošto-poto hteli da postanu menadžeri benda. Zašto do toga nije došlo, nije najjasnije ni braći Dejvis, jer su braća Krej bili „nezvanične gazde“ Londona. Kratak pad popularnosti Kinksi su doživeli 1968. godine, pre svega zbog promene stila i ubacivanja previše folk elemenata u, već pominjani, album „The Kinks Are Village Green Preservation Society“ i lošeg tajminga jer su izbacili ploču tačno isti dan kad i Bitlsi svoj „beli album“. Mada Pol Veler taj album navodi kao jedan od najvažnijih za svoj kasniji muzički put, vrlo se loše prodavao, a i malo pesama sa njega se zadržalo na reperotaru Kinksa. U vraćanju fanova nije im puno pomogao ni sledeći, konceptualni album „Arthur (Or Decline & Fall Of The British Empire), ali su zato singlovi „Lola“ i „Apeman“ sa ploče „Lola Versus Powerman and the Moneygoround, Part One” vratili Kinkse na vrhove top lista. Postoje priče da je Lola iz Dejvisove pesme ista ona Candy o kojoj je pevao Lou Reed u “Walk On The Wild Side”, tačnije poznata faca iz londonskih klubova tog vremena, transvestit Candy Darling. Kako su kontroverze i u to vreme bile dobre za „podizanje prašine”, Kinksi se nisu puno trudili da opovrgnu takve priče. Prve velike pare Kinksi su zaradili posle toga, jer su potpisali petogodišnji ugovor sa RCA Records za tada neverovatnih million dolara. Te pare su uložili u sopstveni studio nazvanom Konk. Već na sledećem albumu “Muswell Hillbillies” ubacili su elemente kantri i blugras muzike i ne čudi što se taj album dobro prodavao u SAD, a loše u Britaniji. Već sledeći “Everybody In Show-Biz” doneo je još veću promenu i označio početak perioda benda u kojem će delovati više kao pozorišna trupa, a manje kao rok bend. Imali su sreće da je singl “Celluloid Heroes” „pogodio žicu” i upao na top liste, pa se zanimanje za Kinkse među klasičnim konzumentima pop i rok muzike produžilo. Rok Opera u dva dela “Preservation” i albumi “Soap Opera” i “ Schoolboys In Disgrace” nisu vratili Kinkse na stare pozicije, ali su pomogli, pre svega, Reju Dejvisu da istera svoje i uradi „nešto drugačije i za svoju dušu”.
Povratak pop-rok korenima počeo je 1977. u osvit panka, albumom „Sleepwalker“ i potpomognut odličnim recenzijama ploče u Melody Makeru i Rolling Stoneu vratio Kinksima deo fanova. Izdavanje sasvim dobrih albuma „Misfits“ i „ Low Budget“ (gde su malo pojačali distorziju i napravili gotovo hard rock album) poklopilo se sa iznenadnom serijom obrada pesama Kinksa od strane, tada vrlo popularnih bendova, kao što su The Jam („David Watts“), Pretenders („I Go To Sleep“), The Knack („The Hard Way“), a naročito coverom Van Halena („You Really Got Me“).
Prva polovina osamdesetih je bila vrlo dobra za Kinkse i zatekla ih je u odličnoj formi. Kritika ih je posle ploče „State Of Confusion“ izdate 1983. godine poredila sa The Who i Rolling Stones i hvalila njihove energične žive nastupe. Taj period će braća Dejvis i ostali verovatno pamtiti kao „zlatni period Kinksa“. Kinkse su voleli i ljubitelji pop muzike i rokeri i modovi i pankeri jer su oni u svojim pesmama imali za svakog od njih ponešto – melodiju, čvrstinu, energiju, ali i odlične tekstove gde su neretko upućivali otrovne strelice režimu, kraljevskoj porodici i stanju u društvu, a opet znali su da komponuju predivne balade na ivici patetike. Zato i ne čudi što ih mnogi proglašavaju „očevima brit-popa“
Sve što je lepo ima kraj, pa je i popularnost benda rapidno opadala uporedo sa izdavanjem loših albuma „Think Visual (1986)“ i „UK Jive (1989)“, sve češćim svađama između braće, čestim promenama ostalih članova benda i nesnalaženjem grupe sa novim muzičkim trendovima. Statusu grupe nije pomogao ni ulazak u „Rocknroll Hall Of Fame“, ni rođenje „brit-popa“, ni izlazak ploče „Phobia (1993)“. Stvari su otišle predaleko i bend se raspao, zvanično 1996. godine, ali u stvarnosti mnogo ranije.
Iza sebe Kinksi su ostavili pregršt hitova, prelepih pesama, mnogo uticaja na kasnije generacije bendova, pank i rok žanra, rif koji je „definisao hevi metal“, nasleđe grupama kao što su Oasis, Blur ili Pulp i poštovanje u poetskim krugovima širom sveta, jer su se mnogi tekstovi pesama Kinksa mogli svrstati u poeziju. Kao neko ko je često slušao ovaj bend, a i gledao sjajnu seriju ” Sopranos“, nisam mogao da ne primetim da je na kraju pete sezone uz odjavnu špicu išla cela pesma Kinksa “I’m not like everybody else“.
Braća Dejvis su nastavili odvojeno, svaki sa svojom solidnom solo karijerom. Godina koja je posebna za dodatak njihovim biografijama je 2004. jer je te godine Dejv doživeo moždani udar od kojeg se dugo opravljao, Rej bio ranjen posle napada razbojnika, a par meseci kasnije odlikovan je od strane engleske kraljice, dobivši titulu Sera.
Kao što napisah na početku teksta, bend se i zvanično reoformio, snima novi album i stidljivo povremeno nastupa po britanskim klubovima. Pravi reunion ili „nostalgiju staraca“ videćemo kada izađe album. Ja sam optimista…
Simptomatično je da ima mnogo Engleza koji se kunu u Kinkse i proglašavaju ih „najengleskijim” bendom, ali su Kinksi, apsurdno, veći uspeh napravili „preko bare”. Ako izuzmemo uspeh singlova “You Really Got Me” , “Tired Of Waiting For You” i “Sunny Afternoon”, koji su bili na vrhu engleske top liste, samo su prvih pet albuma Kinksa značila nešto na, tada, vrlo relevantnim top listama Ujedinjenog Kraljevstva dok su u Americi SVI! albumi ušli na top liste, osim albuma iz 1968. godine, „The Kinks Are The Vilage Green Preservation Society”. Znači, 24 albuma benda The Kinks su bili dobro prodavani u Americi.
Bend je nastao početkom 1964. na temeljima benda „Ravens“ i pre toga „Ray Davis Quartet“. Ime grupe je golicalo maštu mnogih jer je moglo značiti svašta, od veze sa grčevima, zgužvanim tkaninama, neprihvatljivim ponašanjem, seksualnim konotacijama. Čak su i braća Dejvis (inače, velškog porekla, odrasli sa još šest starijih sestara) doprinosila tome jer su na pitanja o značenju naziva grupe, uglavnom odgovarali nemušto i povezivali to sa tadašnjim „imidžom“ grupe i oblačenjem njihovih članova. Početak je za bend bio više nego sjajan. Posle dva neubedljiva singla, snimili su prvi album pod imenom grupe i sa njega izbacili prvi singl pod imenom „You Really Got Me“. Momentalno je poleteo na vrh britanske top liste u jeku popularnosti bendova kao što su The Beatles, The Hollies, The Shadows i Rolling Stones. Tamo je ostao nekoliko nedelja, ali je značaj te pesme za kasniju muzičku scenu ostao za sva vremena. Sledeći singl „All Day And All Of The Night“ je došao samo do drugog mesta , ali je i to bilo dovoljno da Britanija, a uskoro i Amerika, dobiju nove ljubimce.
Vrlo brzo su turneje prvo po Australiji i Novom Zelandu! , pa kasnije i po Americi, učvrstile te pozicije. Kinksi su usput objavljivali vrlo uspešne singlove – „Set Me Free“, „Sunny Afternoon“, „Waterloo Sunset“ i sjajne albume kao što su „Face To Face“ i „Something Else By The Kinks“, svesno bežeći od poređenja sa tadašnjim velikanima. Braća Dejvis su uspela da nađu neki svoj stil, u čemu su im pomogli karakteristični tekstovi prepuni kritika društva i satiričnih momenata. Njihov uspeh nije promakao ni zloglasnoj braći Krej, koji su pošto-poto hteli da postanu menadžeri benda. Zašto do toga nije došlo, nije najjasnije ni braći Dejvis, jer su braća Krej bili „nezvanične gazde“ Londona. Kratak pad popularnosti Kinksi su doživeli 1968. godine, pre svega zbog promene stila i ubacivanja previše folk elemenata u, već pominjani, album „The Kinks Are Village Green Preservation Society“ i lošeg tajminga jer su izbacili ploču tačno isti dan kad i Bitlsi svoj „beli album“. Mada Pol Veler taj album navodi kao jedan od najvažnijih za svoj kasniji muzički put, vrlo se loše prodavao, a i malo pesama sa njega se zadržalo na reperotaru Kinksa. U vraćanju fanova nije im puno pomogao ni sledeći, konceptualni album „Arthur (Or Decline & Fall Of The British Empire), ali su zato singlovi „Lola“ i „Apeman“ sa ploče „Lola Versus Powerman and the Moneygoround, Part One” vratili Kinkse na vrhove top lista. Postoje priče da je Lola iz Dejvisove pesme ista ona Candy o kojoj je pevao Lou Reed u “Walk On The Wild Side”, tačnije poznata faca iz londonskih klubova tog vremena, transvestit Candy Darling. Kako su kontroverze i u to vreme bile dobre za „podizanje prašine”, Kinksi se nisu puno trudili da opovrgnu takve priče. Prve velike pare Kinksi su zaradili posle toga, jer su potpisali petogodišnji ugovor sa RCA Records za tada neverovatnih million dolara. Te pare su uložili u sopstveni studio nazvanom Konk. Već na sledećem albumu “Muswell Hillbillies” ubacili su elemente kantri i blugras muzike i ne čudi što se taj album dobro prodavao u SAD, a loše u Britaniji. Već sledeći “Everybody In Show-Biz” doneo je još veću promenu i označio početak perioda benda u kojem će delovati više kao pozorišna trupa, a manje kao rok bend. Imali su sreće da je singl “Celluloid Heroes” „pogodio žicu” i upao na top liste, pa se zanimanje za Kinkse među klasičnim konzumentima pop i rok muzike produžilo. Rok Opera u dva dela “Preservation” i albumi “Soap Opera” i “ Schoolboys In Disgrace” nisu vratili Kinkse na stare pozicije, ali su pomogli, pre svega, Reju Dejvisu da istera svoje i uradi „nešto drugačije i za svoju dušu”.
Povratak pop-rok korenima počeo je 1977. u osvit panka, albumom „Sleepwalker“ i potpomognut odličnim recenzijama ploče u Melody Makeru i Rolling Stoneu vratio Kinksima deo fanova. Izdavanje sasvim dobrih albuma „Misfits“ i „ Low Budget“ (gde su malo pojačali distorziju i napravili gotovo hard rock album) poklopilo se sa iznenadnom serijom obrada pesama Kinksa od strane, tada vrlo popularnih bendova, kao što su The Jam („David Watts“), Pretenders („I Go To Sleep“), The Knack („The Hard Way“), a naročito coverom Van Halena („You Really Got Me“).
Prva polovina osamdesetih je bila vrlo dobra za Kinkse i zatekla ih je u odličnoj formi. Kritika ih je posle ploče „State Of Confusion“ izdate 1983. godine poredila sa The Who i Rolling Stones i hvalila njihove energične žive nastupe. Taj period će braća Dejvis i ostali verovatno pamtiti kao „zlatni period Kinksa“. Kinkse su voleli i ljubitelji pop muzike i rokeri i modovi i pankeri jer su oni u svojim pesmama imali za svakog od njih ponešto – melodiju, čvrstinu, energiju, ali i odlične tekstove gde su neretko upućivali otrovne strelice režimu, kraljevskoj porodici i stanju u društvu, a opet znali su da komponuju predivne balade na ivici patetike. Zato i ne čudi što ih mnogi proglašavaju „očevima brit-popa“
Sve što je lepo ima kraj, pa je i popularnost benda rapidno opadala uporedo sa izdavanjem loših albuma „Think Visual (1986)“ i „UK Jive (1989)“, sve češćim svađama između braće, čestim promenama ostalih članova benda i nesnalaženjem grupe sa novim muzičkim trendovima. Statusu grupe nije pomogao ni ulazak u „Rocknroll Hall Of Fame“, ni rođenje „brit-popa“, ni izlazak ploče „Phobia (1993)“. Stvari su otišle predaleko i bend se raspao, zvanično 1996. godine, ali u stvarnosti mnogo ranije.
Iza sebe Kinksi su ostavili pregršt hitova, prelepih pesama, mnogo uticaja na kasnije generacije bendova, pank i rok žanra, rif koji je „definisao hevi metal“, nasleđe grupama kao što su Oasis, Blur ili Pulp i poštovanje u poetskim krugovima širom sveta, jer su se mnogi tekstovi pesama Kinksa mogli svrstati u poeziju. Kao neko ko je često slušao ovaj bend, a i gledao sjajnu seriju ” Sopranos“, nisam mogao da ne primetim da je na kraju pete sezone uz odjavnu špicu išla cela pesma Kinksa “I’m not like everybody else“.
Braća Dejvis su nastavili odvojeno, svaki sa svojom solidnom solo karijerom. Godina koja je posebna za dodatak njihovim biografijama je 2004. jer je te godine Dejv doživeo moždani udar od kojeg se dugo opravljao, Rej bio ranjen posle napada razbojnika, a par meseci kasnije odlikovan je od strane engleske kraljice, dobivši titulu Sera.
Kao što napisah na početku teksta, bend se i zvanično reoformio, snima novi album i stidljivo povremeno nastupa po britanskim klubovima. Pravi reunion ili „nostalgiju staraca“ videćemo kada izađe album. Ja sam optimista…
Zoran Popnovakov (Dotkom)