Prevail – Without Control
Helly Cherry
Nakon introa „Ex Cineris” koji je sa svojih 2:07 skoro pa još jedna pesma, iako instrumental, i to odličan, „Fenix 22”je odlična pesma koja budi neke nostalgične uzdahe za nekim prošlim vremenima svojim tekstom i pokazuje da u bivšoj nam zajedničkoj državi ima još uvek onih koji se sećaju iste sa žaljenjem za tim što je više nema. Ne prerrzog ritma, ali ni prespora, ova pesma prosto ostavlja dovoljno vremena da je na miru poslušate i razmišljate o svemu što čujete. Sledeća pesma „The Judge”, inače prva na albumu sa tekstom na engleskom jeziku, pokazuje da je to tempo koji će obeležiti ovaj album. Kombinovanje growla sa clean vokalima u ovoj pesmi pokazuje i malo žešću stranu ovog benda koja se fantastično uklapa u melodičnost muzike koju bend izvodi i tempo pesme. Solo gitara vredi već i sama za desetku, inače krediti za to idu Davoru Petroviću, jer je solaža tako dobro odradjena da nemam reči. Sličan tempo krasi i treću pesmu na albumu „Za bolje sutra” i sada već znamo da pred sobom imamo odličan bend koji je izabrao patriotizam kao tematsku odrednicu svoje muzike, jer on izbija ne samo iz tekstova, nego i iz muzike, koja skoro pa da zvuči... ma reći ću... jugo-nostalgično, ali nekako na potpuno novi način. I ponovo... ako sam zaista pogrešio temu, neka mi bend oprosti, ali reference u tekstovima koji su ne asocirale na ta neka osećanja su, bar za mene, prebrojne da bi ih ovde navodio. A onda nešto potpuno drugačije u pesmi „Love” koja zaista govori o ljubavi. Polu-alada je pokazala i emotivnu stranu benda, iako i dosadašnje pesme teško da nisu bile nabijene emocijama, iako možda nekim drugačijim... I to čini prvu polovinu albuma.
Nakon ove pesme nastupa pesma „Život” sa početnim žešćim rifom ali odsviranim u već trade-mark tempu po kojem ovaj bend već mogu da prepoznam. Ovaj stil muzike su zaista uspeli da učine svojim i da na njega stave in-print svog imena. I to je možda i ono što ovaj bend izdvaja od drigih – ne samo da sviraju neki tamo žanr, nego su uspeli da uspeško iskombinuju elemente nekoliko žanrova i da od miksa načine nešto što je samo njihovo. Za to ide kapa dole. I kao i dosadašnje pesme, i ova kao da ima neku svoju priču. Ništa se tu ne ponavlja, nego od poznatih elemenata bend uspeva da napravi nešto novo i jedinstveno. Stvaro dobro odredjeno. Pesma „Defiant Nation” sadrži onaj početni rif koji može da prevari da se radi o laganijoj pesmi, ali kada bubnjar Pere Eranović preuzme stvari u svoje ruke, sa svojim galopirajući beatom, jasno je da se radi o još jednoj sjajnoj pesmi tempa u kojem se očigledno bend najugodnije oseća. Tekst na engleskom pokazuje da bend očigledno želi da se probije i van naših granica i da sebe vidi u nekoj široj i većoj priči. Ja mislim da zaslužuju na osnovu onoga što su do sada pokazali. Pesma odiše snagom sa kojom jednostavno morate da se suočite full-frontal i nikako je ne možete izbeći. Pa ko preživi... „The Scourge” nastavlja da gazi pred sobom u sličnom ritmu kao i prethodnica albuma i u ovom trenutku se možda čini kao da album počinje da zvuči jednolično u ritmičnom smislu, ali ja nemam ništa protiv ovog ritma. Nekako je odmeren, a pesme su prilično raznovrsne sa mnoštvom elemenata koji im pomažu da same po sebi ne zvuče dosadno. Ova pesma čak i pokušava da se poigra sa različitim ritmičkim rešenjima, naročito u sekciji gitara, gde braća Petrović suvereno vladaju. Što je samo još dodatni plus. Tokom pesme „Ridin the Line of Time” zaista imate utisak vremena koje otkucava jednolično, ali sa svakom sekundom ste svesni da ga imate sve manje na raspolaganju. Odlična pesma koja uspeva da prenese doživljaj baš onako kako je i komponovana. Ponovno poigravanje sa raznim ritamskim rešenjima čini da se druga polovina albuma učini skoro progg muzički, što je još jedan veliki plus za ovaj bend. U svakoj pesmi je uspevao da održi interesovanje i pažnju slušaoca. Album zatvara pesma „San” kojom je bend izgleda odlučio da igra upravo na tu progg kartu, i nakon početnog rifa koji deluje kao da se upravo probudio, ustupa mesto rifu koji ovu pesmu čini najbržom na albumu. Ali nije samo brzina ono što ovu pesmu izdvaja od ostalih. Pesma kao da je puna neke novo-pronadjene energije i kao da bend u njoj pokazuje da ima još aduta u svojem rukavu koje nije u potpunosti otkrio, tako da sa nestrpljenjem očekujemo novi materijal ovog benda.
Splićani pokazuju da primorje nije samo Budva i srceparajuća sentiš muzika, nego da razni metal žanrovi imaju u bivšim jugoslovenskim republikama brojne predstravnike koji samo čekaju da budu otkriveni. Prevail su svakako jedan od tih bendova. Namerno ih neću uporedjivati ni sa jednim drugim bendom jer smatram da bi im time samo učinio medvedju uslugu. I upravo zbog svega ovoga što sam rekao, za prvenac od mene imaju 9/10.
Igor Živić