Male sredine kriju velike ljude
Helly Cherry
Da, male sredine zaista kriju velike, zanimljive i kreativne ljude. Neretko su zbog geografije i predrasuda ti ljudi skrajnuti, i potrebno je mnogo više borbe da bi bili vidljiviji i zauzeli mesto na sceni koje im pripada. Pored toga, život u maloj sredini je prilično miran, monoton i apatičan i kreativni ljudi neretko moraju da nađu razne načine da ispune vreme i zadovolje svoju žeđ za stvaranjem. Jer, kreativna energija ipak ne može biti sputana.
Miljan Ristić je čini mi se pravi primer kreativne osobe iz male sredine. Rođen je, živi i stvara u Negotinu. Bio je urednik časopisa za kulturu Buktinja, svoje tekstove iz oblasti pop i alternativne kulture objavljivao je u nekoliko internet časopisa a možete ga sresti i na našim stranicama. Godinama vodi blog eXXXperiment (u kome je sve moguće). Iza sebe ima i šest knjiga poezije i proze a nedavno se predstavio i svojom sedmom knjigom "100 pesama - muzika moje duše".
Radi se o nesvakidašnjem izdanju prevoda 100 pesama koje su na razne načine uzicale na Ristića i formirale ga u osobu kakva je danas. Uz njih je rastao, menjao se, sazrevao, a muzika nije prestala da ga menja do današnjeg dana. U prilog tome govore i hronološki poređane pesme, te tako ova zbirka počinje Dorsima i 1967. godinom, a završava se Editorsima i 2018.
Gledajući sadržaj, na prvi pogled je jasno da se Ristić odlučio za prilično poznate stvari, može se reći i hitove koji su čak i mejnstrim publici poznate. Pearl Jam, Sex Pistols, Editors, Doors, Talking Heads (to name a few). No među ovim kriju se i manje poznata imena. Neko bi brzopleto mogao doneti zaključak da su ova poznata imena previše "opšta mesta" i da je tu sve već poznato. Površno gledano, da. Ali Ristićev cilj nije bio da nam predstavi već poznate pesme, već da nas ponovo poveže sa njima. Čitajući Ristićeve prevode ponovo sam se vratio u period svog odrastanja kada smo sve te pesme slušali a da nismo ni znali o čemu pevaju, ili smo reči sami (neretko pogrešno) skidali i pevali. Pored toga, u tim formativnim godinama često ti i nije bitno o čemu tamo neko peva. Tada te vodi bes, strast, bunt, bitno ti je samo da je što brže, teže i bučnije. Danas stvari posmatramo ipak nešto zrelije pa možda i nije loše da se tom periodu odrastanja vratimo. Znate ono: "da su mi one godine a ova pamet". Miljan nam je pružio upravo to, vremeplov i priliku da sve te pesme iznova doživimo dajući im neku novu dimenziju. Čitao sam tuđi spomenar ili "dnevnik" odrastanja, a kao da sam čitao svoj. I ne samo da sam se ponovo povezao sa muzikom, povezao sam se i sa Miljanom te slobodno mogu reći da je knjiga ispunila svoj cilj. Od nje sam dobio upravo ono što sam želeo i očekivao.
Miljan Ristić je čini mi se pravi primer kreativne osobe iz male sredine. Rođen je, živi i stvara u Negotinu. Bio je urednik časopisa za kulturu Buktinja, svoje tekstove iz oblasti pop i alternativne kulture objavljivao je u nekoliko internet časopisa a možete ga sresti i na našim stranicama. Godinama vodi blog eXXXperiment (u kome je sve moguće). Iza sebe ima i šest knjiga poezije i proze a nedavno se predstavio i svojom sedmom knjigom "100 pesama - muzika moje duše".
Radi se o nesvakidašnjem izdanju prevoda 100 pesama koje su na razne načine uzicale na Ristića i formirale ga u osobu kakva je danas. Uz njih je rastao, menjao se, sazrevao, a muzika nije prestala da ga menja do današnjeg dana. U prilog tome govore i hronološki poređane pesme, te tako ova zbirka počinje Dorsima i 1967. godinom, a završava se Editorsima i 2018.
Gledajući sadržaj, na prvi pogled je jasno da se Ristić odlučio za prilično poznate stvari, može se reći i hitove koji su čak i mejnstrim publici poznate. Pearl Jam, Sex Pistols, Editors, Doors, Talking Heads (to name a few). No među ovim kriju se i manje poznata imena. Neko bi brzopleto mogao doneti zaključak da su ova poznata imena previše "opšta mesta" i da je tu sve već poznato. Površno gledano, da. Ali Ristićev cilj nije bio da nam predstavi već poznate pesme, već da nas ponovo poveže sa njima. Čitajući Ristićeve prevode ponovo sam se vratio u period svog odrastanja kada smo sve te pesme slušali a da nismo ni znali o čemu pevaju, ili smo reči sami (neretko pogrešno) skidali i pevali. Pored toga, u tim formativnim godinama često ti i nije bitno o čemu tamo neko peva. Tada te vodi bes, strast, bunt, bitno ti je samo da je što brže, teže i bučnije. Danas stvari posmatramo ipak nešto zrelije pa možda i nije loše da se tom periodu odrastanja vratimo. Znate ono: "da su mi one godine a ova pamet". Miljan nam je pružio upravo to, vremeplov i priliku da sve te pesme iznova doživimo dajući im neku novu dimenziju. Čitao sam tuđi spomenar ili "dnevnik" odrastanja, a kao da sam čitao svoj. I ne samo da sam se ponovo povezao sa muzikom, povezao sam se i sa Miljanom te slobodno mogu reći da je knjiga ispunila svoj cilj. Od nje sam dobio upravo ono što sam želeo i očekivao.