John Peel: Najpoznatiji di-džej na svetu
Helly Cherry
Kada se danas pomene reč di-džej (u originalu “disk jockey”), većina ljudi pomisli na nekog sa slušalicama na ušima kako pored dva ili više gramofona miksuje elektronsku muziku.
Kako je reč o zanimanju koje je mnogo starije nego što većina nas ima godina, pomenuta predstava di-džeja ipak ima mnogo više veze sa asocijacijama iz sadašnjeg vremena nego sa istorijom ovog zanimanja.
To kažem zato što di-džej uopšte ne mora da ima slušalice, nisu mu potrebna dva gramofona, pojam “miksovanje” može mu biti potpuno stran, a muzika koju pušta često nema nikakve veze sa elektronikom.
Kao prvo, pre i ispred svega, odnosno pod brojem jedan – di džej je neko ko mnogo voli muziku. Nebitno da li je on “propali muzičar” koji je instrument okačio o klin i bacio se na slušanje ploča, ili je neko ko je ceo svoj život sakupljao manje ili više retka muzička izdanja.
Samim tim, logično je da neko takav poseduje mnogo albuma, najrazličitijih žanrova, na svim mogućim nosačima zvuka. Ono što ga razlikuje od običnog zaljubljenika u muziku koji samom sebi pušta ploče po ceo dan, to je činjenica da di-džej svoje muzičko znanje deli sa javnošću.
Bez obzira da li muziku pušta na rođendanima i proslavama, ili to radi na radiju, odnosno u klubu ili velikoj festivalskoj bini, bez obzira da li pesme koje pušta dolaze sa kasete, ploče ili diska, bez obzira da li je to radio 1953. ili 2013. godine – onaj ko svoje muzičko znanje koristi u svrhu ulepšavanja života nekom drugim biću, sebe može nazvati di-džejem.
Kako živimo u vreme kada je novac mnogo važan, odnosno u vremenu u kome je imperativ uložiti što manje da biste zaradili što više, ne čudi zašto je di-džej kultura procvetala.
Uđimo za trenutak u cipele jednog koncertnog promotera. Ukoliko razmišljate da li pre organizovati koncert poznatog benda koji broji na primer 5 članova ili poznatog di-džeja, a glavni interes vam je finansijske prirode, šta ćete odabrati?
Ne znam za vas, ali većina onih koncertnih organizatora koja je u tom poslu pre svega zbog love, uvek će pre odabrati di-džeja (naravno da ovde treba praviti razliku između onih koji dovode nekog muzičara da bi zaradili i onih koji to rade iz čiste ljubavi, zbog toga što vole muziku i žele podeliti dobar koncert sa svojim sugrađanima, čak po cenu da nakon koncerta budu u minimalnom finansijskom gubitku).
Ma koliko da košta di-džej, organizovanje njegovog nastupa je mnogo manji finanisjki rizik a i logistika je lakša nego kada dovodite bend sa 5 članova (uz koji obično ide još nekoliko ljudi). To je jedan od razloga zašto na primer na “Exit” festivalu nastupa više di-džejeva nego muzičara.
Ipak, di-džej o kome danas govorimo nema mnogo veze sa festivalima, a još manje sa “finansijskom isplativošću”. Kao klinac, potrošio je mnogo para kupovajući ploče, kasnije je uređivao muzičku emisiju na radiju bez ikakve plate, skroz iz ljubavi…a ipak, mnogo godina kasnije postao je jedan od prvih sinonima za reč di-džej, iako taj prefiks nikada nije stajao ispred njegovog imena. Uvek je bilo dovoljno reći samo – Džon Pil (John Peel).
Džon Pil je rođen one godine kada je počeo Drugi svetski rat u britanskom gradiću Hesvol koji se nalazi na nekoliko kilomotera udaljenosti od Liverpula. S obzirom da je njegov otac bio uspešan poslovni čovek, koji se bavio prodajom pamuka, Džon je početkom šezdesetih, kao dvadesetogodišnjak, otišao u Ameriku da bi pomogao ocu u poslu.
Kada je odradio taj posao, Džon se oprobao u raznoraznim zanimanjima, a sve po cenu da ostane u Americi još koju godinu. Mešavina njegove snalažljivosti, sreće i sticaja okolnosti, poprilično mu je pomogla u tome.
Kada je ubijen Džon Kenedi1963, Pil se nalazio u Dalasu i zahvaljujući tome što je bio na licu mesta, postao je dopisnik britanskog “Liverpool Echo” magazina. Par godina kasnije, kada je “bitlmanija” tresla Ameriku, činjenica da je poreklom iz okoline Liverpula kvalifikovala ga je kao “stručnjaka za najpoznatiju liverpulsku četvorku” pa je tako na jednoj radio stanici u Dalasu svakodnevno dizao slušanost pričama o “Bitlsima”.
To što je u realnosti sa “Bitlsima” imao više veze geografski nego na bilo koji drugi način, nije nikom smetalo. Radio je bio zadovoljan da neko sa jakim britanskim akcentom priča o najpoznatijoj grupi na svetu, a Pil je to video kao stepenik kao svojim snovima.
Posle toga, preselio se u Oklahomu, pa u Kaliforniju i na oba mesta radio je na radiju - nekad kao izveštač, nekad kao voditelj, nekad kao di-džej. Ipak, ovo poslednje zanimanje je voleo više od bilo kog drugog, pa ne čudi da se upravo tom poslu ceo posvetio kada se 1967. godine vratio u Veliku Britaniju
Bez obzira čime se trenutko bavio u životu, Džon Pil je najviše vremena provodio slušajući muziku. Da li je to bio ritam i bluz, folk, pop, rok, soul ili neki peti pravac, uopšte mu nije bilo važno.
Kupovina ploča, pomno slušanje zvukova koji su se emitovali sa tog vinilnog čuda i posećivanje koncerata bili su sastavi deo gotovo svakog njegovog dana. Kada primate toliko informacija, logično je da vam treba neki “ispustni ventil”, mesto na kome ćete podeliti svu tu lepotu sa još nekim.
Po povratku u Englesku, Pil je radio kao di-džej na piratskoj radio stanici “London”. Nakon što je ona ukinuta, našao je “uhlebljenje” na Bi Bi Si radiju. Tačnije, iste godine kada je ukinut radio “London”, Bi Bi Si je pokrenuo program pod nazivom “Bi Bi Si Radio 1”.
Uopšte nećemo pogrešiti ako kažemo da je taj trenutak deo istorije popularne muzike. Naime, “Bi Bi Si Radio 1” je tada počeo sa emitovanjem, a Džon Pil je bio na početku svoje di-džej karijere.
Urednici iz Bi Bi Sija koji su osnovali taj prvi program, nisu baš bili sigurni šta žele sa njim, osim da opstane. Pored iste želje da opstane, Pil jeste znao “šta bi sa njim”.
Njegova misija je bila da približi što većem broju ljudi hiljade manje poznatih muzičara koji su, po njegovom mišljenju, zasluživala veću pažnju. Zašto rekoh da je taj trenutak deo istorije? Zato što je prvi program Bi Bi Si radija opstao do današnjeg dana, a Džon Pil je na njemu radio do svoje smrti.
Za 38 godina, koliko je Džon Pil proveo na Bi Bi Siju, otkrio je na hiljade bendova, uticao na muzički ukus na hiljade ljudi. Koncerti koje su bendovi snimali za potrebe njegove emisije nazivali su se “John Peel Sessions” i danas su deo rečnika popularne kulture. Pitanje da li bismo čuli za grupe kao što su “Joy Division”, “The Fall” ili “Pulp” da nije bilo Džona Pila.
Njegova veličina se ogleda u tome što je najveći deo svoje karijere otkrivao novu muziku. On nije kao gomila drugih puštao poznate pesme samo da bi uveseljavao publiku.
Naravno, radio je i to, ali u mnogo manjoj meri. Njegova misija bila je da nepoznato učini poznatim a samo iz razloga što tu postoji kvalitet. Džona Pila nisu mnogo zanimali rejtinzi, slušanost i broj klikova. Naravno, da biste imali takvu slobodu od strane urednika, ne možete biti bilo ko.
Međutim, činjenica da je počeo da radi na prvom programu radija Bi Bi Si od prvog dana od kada je on počeo, dala mu je tu slobodu. Kako su godine prolazile, sve više ljudi je slušalo taj radio, a samim tim je sve većem broju ljudi postalo važno šta o određenom muzičaru misli Džon Pil. I tako je bilo sve do njegove iznenadne smrti od posledica srčanog udara, 25. oktobra 2004. godine.
Priča o Džonu Pilu je priča o ljubavi prema muzici. Njegovo ime je sinonim za zanimanje disk džokeja. Mislite o tome kada sledeći put budete čuli PR-a nekog “urbanog” kluba koji najvaljuje gostovanje “najpoznatijeg britanskog di-džeja u Beogradu”.
Vladimir Skočajić (FatHipster)
Kako je reč o zanimanju koje je mnogo starije nego što većina nas ima godina, pomenuta predstava di-džeja ipak ima mnogo više veze sa asocijacijama iz sadašnjeg vremena nego sa istorijom ovog zanimanja.
To kažem zato što di-džej uopšte ne mora da ima slušalice, nisu mu potrebna dva gramofona, pojam “miksovanje” može mu biti potpuno stran, a muzika koju pušta često nema nikakve veze sa elektronikom.
Pa ko je onda uopšte di-džej?
Kao prvo, pre i ispred svega, odnosno pod brojem jedan – di džej je neko ko mnogo voli muziku. Nebitno da li je on “propali muzičar” koji je instrument okačio o klin i bacio se na slušanje ploča, ili je neko ko je ceo svoj život sakupljao manje ili više retka muzička izdanja.
Samim tim, logično je da neko takav poseduje mnogo albuma, najrazličitijih žanrova, na svim mogućim nosačima zvuka. Ono što ga razlikuje od običnog zaljubljenika u muziku koji samom sebi pušta ploče po ceo dan, to je činjenica da di-džej svoje muzičko znanje deli sa javnošću.
Bez obzira da li muziku pušta na rođendanima i proslavama, ili to radi na radiju, odnosno u klubu ili velikoj festivalskoj bini, bez obzira da li pesme koje pušta dolaze sa kasete, ploče ili diska, bez obzira da li je to radio 1953. ili 2013. godine – onaj ko svoje muzičko znanje koristi u svrhu ulepšavanja života nekom drugim biću, sebe može nazvati di-džejem.
Isplativi i neisplativi
Kako živimo u vreme kada je novac mnogo važan, odnosno u vremenu u kome je imperativ uložiti što manje da biste zaradili što više, ne čudi zašto je di-džej kultura procvetala.
Uđimo za trenutak u cipele jednog koncertnog promotera. Ukoliko razmišljate da li pre organizovati koncert poznatog benda koji broji na primer 5 članova ili poznatog di-džeja, a glavni interes vam je finansijske prirode, šta ćete odabrati?
Ne znam za vas, ali većina onih koncertnih organizatora koja je u tom poslu pre svega zbog love, uvek će pre odabrati di-džeja (naravno da ovde treba praviti razliku između onih koji dovode nekog muzičara da bi zaradili i onih koji to rade iz čiste ljubavi, zbog toga što vole muziku i žele podeliti dobar koncert sa svojim sugrađanima, čak po cenu da nakon koncerta budu u minimalnom finansijskom gubitku).
Ma koliko da košta di-džej, organizovanje njegovog nastupa je mnogo manji finanisjki rizik a i logistika je lakša nego kada dovodite bend sa 5 članova (uz koji obično ide još nekoliko ljudi). To je jedan od razloga zašto na primer na “Exit” festivalu nastupa više di-džejeva nego muzičara.
Ipak, di-džej o kome danas govorimo nema mnogo veze sa festivalima, a još manje sa “finansijskom isplativošću”. Kao klinac, potrošio je mnogo para kupovajući ploče, kasnije je uređivao muzičku emisiju na radiju bez ikakve plate, skroz iz ljubavi…a ipak, mnogo godina kasnije postao je jedan od prvih sinonima za reč di-džej, iako taj prefiks nikada nije stajao ispred njegovog imena. Uvek je bilo dovoljno reći samo – Džon Pil (John Peel).
“Stručnjak” za “Bitlse”
Džon Pil je rođen one godine kada je počeo Drugi svetski rat u britanskom gradiću Hesvol koji se nalazi na nekoliko kilomotera udaljenosti od Liverpula. S obzirom da je njegov otac bio uspešan poslovni čovek, koji se bavio prodajom pamuka, Džon je početkom šezdesetih, kao dvadesetogodišnjak, otišao u Ameriku da bi pomogao ocu u poslu.
Kada je odradio taj posao, Džon se oprobao u raznoraznim zanimanjima, a sve po cenu da ostane u Americi još koju godinu. Mešavina njegove snalažljivosti, sreće i sticaja okolnosti, poprilično mu je pomogla u tome.
Kada je ubijen Džon Kenedi1963, Pil se nalazio u Dalasu i zahvaljujući tome što je bio na licu mesta, postao je dopisnik britanskog “Liverpool Echo” magazina. Par godina kasnije, kada je “bitlmanija” tresla Ameriku, činjenica da je poreklom iz okoline Liverpula kvalifikovala ga je kao “stručnjaka za najpoznatiju liverpulsku četvorku” pa je tako na jednoj radio stanici u Dalasu svakodnevno dizao slušanost pričama o “Bitlsima”.
To što je u realnosti sa “Bitlsima” imao više veze geografski nego na bilo koji drugi način, nije nikom smetalo. Radio je bio zadovoljan da neko sa jakim britanskim akcentom priča o najpoznatijoj grupi na svetu, a Pil je to video kao stepenik kao svojim snovima.
Posle toga, preselio se u Oklahomu, pa u Kaliforniju i na oba mesta radio je na radiju - nekad kao izveštač, nekad kao voditelj, nekad kao di-džej. Ipak, ovo poslednje zanimanje je voleo više od bilo kog drugog, pa ne čudi da se upravo tom poslu ceo posvetio kada se 1967. godine vratio u Veliku Britaniju
Bi Bi Si i Džon Pil “u vrtiću”
Bez obzira čime se trenutko bavio u životu, Džon Pil je najviše vremena provodio slušajući muziku. Da li je to bio ritam i bluz, folk, pop, rok, soul ili neki peti pravac, uopšte mu nije bilo važno.
Kupovina ploča, pomno slušanje zvukova koji su se emitovali sa tog vinilnog čuda i posećivanje koncerata bili su sastavi deo gotovo svakog njegovog dana. Kada primate toliko informacija, logično je da vam treba neki “ispustni ventil”, mesto na kome ćete podeliti svu tu lepotu sa još nekim.
Po povratku u Englesku, Pil je radio kao di-džej na piratskoj radio stanici “London”. Nakon što je ona ukinuta, našao je “uhlebljenje” na Bi Bi Si radiju. Tačnije, iste godine kada je ukinut radio “London”, Bi Bi Si je pokrenuo program pod nazivom “Bi Bi Si Radio 1”.
Uopšte nećemo pogrešiti ako kažemo da je taj trenutak deo istorije popularne muzike. Naime, “Bi Bi Si Radio 1” je tada počeo sa emitovanjem, a Džon Pil je bio na početku svoje di-džej karijere.
Urednici iz Bi Bi Sija koji su osnovali taj prvi program, nisu baš bili sigurni šta žele sa njim, osim da opstane. Pored iste želje da opstane, Pil jeste znao “šta bi sa njim”.
Njegova misija je bila da približi što većem broju ljudi hiljade manje poznatih muzičara koji su, po njegovom mišljenju, zasluživala veću pažnju. Zašto rekoh da je taj trenutak deo istorije? Zato što je prvi program Bi Bi Si radija opstao do današnjeg dana, a Džon Pil je na njemu radio do svoje smrti.
Otkrivanje neotkrivenog
Za 38 godina, koliko je Džon Pil proveo na Bi Bi Siju, otkrio je na hiljade bendova, uticao na muzički ukus na hiljade ljudi. Koncerti koje su bendovi snimali za potrebe njegove emisije nazivali su se “John Peel Sessions” i danas su deo rečnika popularne kulture. Pitanje da li bismo čuli za grupe kao što su “Joy Division”, “The Fall” ili “Pulp” da nije bilo Džona Pila.
Njegova veličina se ogleda u tome što je najveći deo svoje karijere otkrivao novu muziku. On nije kao gomila drugih puštao poznate pesme samo da bi uveseljavao publiku.
Naravno, radio je i to, ali u mnogo manjoj meri. Njegova misija bila je da nepoznato učini poznatim a samo iz razloga što tu postoji kvalitet. Džona Pila nisu mnogo zanimali rejtinzi, slušanost i broj klikova. Naravno, da biste imali takvu slobodu od strane urednika, ne možete biti bilo ko.
Međutim, činjenica da je počeo da radi na prvom programu radija Bi Bi Si od prvog dana od kada je on počeo, dala mu je tu slobodu. Kako su godine prolazile, sve više ljudi je slušalo taj radio, a samim tim je sve većem broju ljudi postalo važno šta o određenom muzičaru misli Džon Pil. I tako je bilo sve do njegove iznenadne smrti od posledica srčanog udara, 25. oktobra 2004. godine.
Priča o Džonu Pilu je priča o ljubavi prema muzici. Njegovo ime je sinonim za zanimanje disk džokeja. Mislite o tome kada sledeći put budete čuli PR-a nekog “urbanog” kluba koji najvaljuje gostovanje “najpoznatijeg britanskog di-džeja u Beogradu”.
Vladimir Skočajić (FatHipster)