Festival Srpskog Podzemlja je jako potreban našoj alternativnoj sceni
Helly Cherry
I bi 13. April. Značajan datum za Srbiju… Skupilo se u Novom Sadu (skoro) sve što srpsko Podzemlje ima da ponudi u ovom trenutku. Sve besno, zajebano i agresivno, što ne da na sebe. Sve što misli drugačije od ružičastih frekvencija, zvaničnog “mainstreama” i politički korektnih libtarda. Sve što se ne odeva u “Promenadi”, “ Bigu” i ostalim šoping molovima i sve što ne pije “produženu s mlekom”, “Starbaks” ili “kapućino s čokoladom”… Serem i ja. Šta ću, karakter mi je takav. Matori cinik, navijek kontraš i pesimista (čitaj: vrlo realan tip).
Šesnaest bendova, pedesetak vizuelnih umetnika , desetak štandova sa “merchom” tipičnim za underground (majice, diskovi, vinili, bedževi, prišivci, nakit, printovi…), a došlo 300 ljudi, hajd nek je i 400 (kažu da je mnogo važno ko broji, vlast ili opozicija), a i njima najvažnije da se prvo upišu u listu strelaca popijenih piva. Previše pljujem, tražim dlaku u jajetu…Što, pa to je tako u trendu, zar ne?
Organizaciji svaka čast, imao bih ja “štogod i protiv njih kasti, ali neću”. Ustvari… sledeće godine da obavezno negde smestite i bar jedan štand sa hranom. Masa je ostala gladna.
Dakle, “ajmo mi sad ono naše”…
Petak, 12. aprila, oko 20h festival/izložbu su ostvorili gospon Bale (svi ga znate) i Jernej Vene, muzički urednik Radio Val 202 iz Slovenije. Za prvo veče nije bio predviđen ni jedan nastup, ako zanemarimo (a ne bi trebalo) nastupe DJ Smuka i DJ Zhikita, ali su (malobrojni) posetioci mogli da prisustvuju performansima dvojice umetnika iz Odžaka, Nenada Bogdanovića i Aleksandra Jovanovića. Svoju izložbu je priredio i novosadski umetnik Danijel Babić kao i pomenutih pedesetak učesnika izložbe “Mejl art mreža”. Organizatori su učinili sve da to bude jedan ozbiljan događaj, ali novosadska publika nije imala dovoljno sluha da to isprati. Ili sam očekivao više ljudi, ne znam…
Subota je što se tiče FSP-a No. 5 počela u Kulturnom Centru Novog Sada premijerom filma “Železne stopinje” o nastanku i usponu hevi metal scene u Sloveniji i razgovorom sa autorom Denisom Brnčićem i art direktorom Ognjenom Zeljićem. To se sve dešavalo u rano popodne, a onda je priredba u Hali 6, Novosadskog Sajma mogla da počne…
Počela je nastupom gornjemilanovačkog HC benda “Reflection” za koji je malo reći da je nesreća i velika šteta što je nastupao samo pred pet fotografa i dvadesetak ljudi od kojih su nekoliko bili njihovi fanovi i drugari koji su došli sa njima iz Gornjeg Milanovca. “Reflection” je već sad vrlo ozbiljan i kvalitetan bend, a sve pohvale pre svega idu na račun njihovog izuzetnog bubnjara Nikolu Jovanovića koji je dokazao da bubanj u HC-u ne mora biti samo “kec i udri”. Čim je “Reflection” utihnuo na drugoj bini čuli su se “umilni zvuci” benda “Vicery” koji je imao vrlo zanimljiv nastup jer je postava bez klasične ritam sekcije za jedan death metal bend, makar i eksperimentalan, kako se već deklarišu, vrlo neobičan. Semplovi i “klavijaturni tepisi” iza kanonade rifova dvaju gitarista i Ivaninog moćnog glasa zamenjuju bubanj i bas. Nekoliko fanova benda je zagrejalo atmosferu, ali je i dalje broj posetilaca bio zabrinjujuće mali.
Možda zato što još nije bilo ni 7 sati. “Tri kapljice” su učešće na FSP-u 5 iskoristile da predstave publici svoj skoroizašli debi album “Girls Are Back” . U pola sata stale su, čini mi se, sve pesme sa njega, odsvirano je to korektno i žestoko, ali su problemi sa zvukom unekoliko pokvarile doživljaj. Svejedno, gledao sam ih i ranije i znam koliko mogu. A mogu mnogo.
“Po kratkom postupku” iz Beške su po meni, jedan od vodećih pank-rok bendova u Srbiji i to su sinoć i dokazali. Pošteno otprašenih trideset minuta publika (koje je već sad bilo primetno više) je to i nagradila zasluženim aplauzom. Novosadski stoner/sludge bager imena “Northern Revival” je juče, bar po meni, odsvirao jedan od svojih najboljih nastupa uopšte. Nova ritam sekcija (koja više i nije tako nova) dala je još veću čvrstinu Aleksandrovim rifova i Perinom pevanju tako da bez preterivanja mogu da kažem da su “Northern Revival” sinoć “počistili binu” što su mi potvrdili i još neki posetioci sinoćnjeg hepeninga rečima “Razvalili su” i “Jbt, kakva energija”. Drago mi je zbog toga, jer ja baš volim ovaj bend i često se bojim da ne mogu biti sasvim objektivan kad ocenjujem njihove nastupe.
A šta tek reći za “Downstroy”, “paklenu mašinu” iz Kikinde? Kao i obično, Pilence i ortaci su nam preneli ogromnu količinu energije i gruva sa bine, predstavljajući svoje poslednje izdanje, brutalno dobri EP “Clone”. “Blankfile” iz Beograda, nekim čudom do sada nisam gledao i bila je ovo prilika da se upoznam sa njihovim viđenjem metalkor žanra koje je ipak melodičnije od “momaka koji su se popeli na ludaju”. Njihov nastup je bio dovoljno dobar da potražim neka od njihova dva albuma, koja su istina, izdata prilično davno. Moji favoriti večeri su bili, a to se znalo odavno, “Casillas” i drago mi je da nisu podbacili. Njihov noise-rock i omiljeno čudo od pevača, Sinđa su mi ponovo, kao i toliko puta do sada prijali i audio i vizuelno. Artikulisana buka praćena fascinantnom transformacijom inače mirnog čoveka, Milana Sinđelića, u razjarenu zver meni uvek potvrdi da ovi momci rade pravu stvar i daju sve od sebe na svakom svom nastupu. Sinoćnju svirku su posebno posvetili legendarnom Simbetu, njihovom preminulom članu kojem je danas, kad čitate ovaj izveštaj, dvogodišnjica smrti.
"Sarcasm" iz Slovenije (bend nastao još 1987.) koji su nastupili kao specijalni gosti Festivala, su me posle tri pesme pomalo smorili, jer su svoj “old school thrash” nekako pretvorili u omaž Tankardu, jedan od retkih thrash bendova koje zaista ne volim. Nekako su mi previše zaličili na njih i zbog toga mi se njihov nastup prilično odužio. Dosta publike je, za razliku od mene, u njihovoj svirci uživalo i ja to zaista poštujem.
Pančevački “Brigand” je malo “primirio” publiku koja je to jedva dočekala posle dva sata i nešto više konstantnog ataka na uši. Istina, ni Velibor Nikolić i ekipa ne sviraju balade i njihov nastup je bio pun distorziranih gitara, režanja i vriskova, ali ipak nešto smirenijeg tempa koji nam je svima prijao. Nisam neki fan “navijačkog punka” koji neguju “PogonBGD”, ali su sinoć gosti iz srpske prestonice vrlo energično i sugestivno odradili svoj nastup. Imali su prilično problema sa mikrofonijom i to je donekle pokvarilo utisak. Mnogima to nije zasmetalo nimalo i primetio sam da je dosta gledalaca pevalo pesme u glas sa bendom. Za pohvalu…
"Plamen večnosti” je bend kao stvoren da ima izdanje za label “Cold Meat Industry” jer svira mešavinu svih mogućih pravaca koje neguje ta legendarna izdavačka kuća. Uz miris tamjana, uznemirujuće slike sa video-bima, tročlana ekipa iz Zrenjanina i Novog Sada ponudila je zainteresovanoj publici zvuke koje bi se mogli strpati u fijoke žanrova kao što su “martial industrial”, “ritual noise”, “dark ambient” ili “experimental noise”. Ako ništa drugo, bili su žanrovski potpuno suprotni svim bendovima koji su do tada (a i kasnije) nastupali.
A onda… The Stone! To je bio trenutak da svi koji su do tada stajali za šankovima, krili se po ćoškovima, šetali ispred štandova, razgovarali sa ostalim posetiocima ili prosto nezainteresovano blejali okolo, da priđu bliže bini i dočekaju sa oduševljenjem Kozeljnika, Demonetrasa, Vraga, Usuda i Glada (od skora novog-starog) pevača benda. Najveće ime ikada srpskog undergrounda kojem već odavno ne pripadaju i sinoć je dokazalo kako treba da zvuči i izgleda pravi monolit metal muzike. Glasno, brzo, besno, sugestivno, kvalitetno… Mislite da preterujem? Ja ne mislim. Zaista smatram da The Stone nisu ništa lošiji od svetskih velikana žanra kao što su Immortal, Gorgoroth ili Dark Funeral. Naprotiv.
Imao sam snage samo da pogledam još deo nastupa dark-rock-new-wave-post-punk benda iz Beograda, “Slavina Ljubavi” koji je meni lično, bio zanimljiviji vizuelno (zbog ekstravagantnog i neobičnog izgleda, mada u undergroundu ne bi trebalo ništa da nas iznenađuje) nego zvučno. A možda me je samo The Stone konačno iscedio do kraja, jer sam već skoro osam sati šetao od bine do bine i bilo je to za mene već previše muzike, previše informacija koje sam trebao da obradim. Izvinjavam se bendovima “Otvoreni Prelom” iz Sente i “Riverroth” iz Novog Sada za koje više nisam imao snage i koje sam, eto, ovaj put propustio. Nadam se da će biti prilike…
Na kraju, mislim da je Festival Srpskog Podzemlja jako potreban alternativnoj sceni ovog podneblja, ali je, čini mi se, broj bendova prevelik, i zbog toga pojedine grupe ostaju uskraćene za pažnju posetilaca koji nemaju ni dovoljno vremena, a ni koncentracije da sa dovoljnom pažnjom isprate njhove nastupe. Možda podeliti muziciranje u dva dana ili skratiti spisak bendova, to je već na organizaciji kojoj i ovaj put upućujem pohvale. Povremeni problemi sa zvukom na koje su se neki bendovi žalili, idu u “rok službe”, a moja najveća zamerka publici (koje je zaista moglo biti i više, jer je cena karte bila više nego smešna) ide na ignorisanje propratnih dešavanja na Festivalu jer nisu samo bendovi deo Undergrounda, zar ne?
Kompletnu galeriju pogledajte na našoj fejsbuk stranici.
Zoran Popnovakov
Šesnaest bendova, pedesetak vizuelnih umetnika , desetak štandova sa “merchom” tipičnim za underground (majice, diskovi, vinili, bedževi, prišivci, nakit, printovi…), a došlo 300 ljudi, hajd nek je i 400 (kažu da je mnogo važno ko broji, vlast ili opozicija), a i njima najvažnije da se prvo upišu u listu strelaca popijenih piva. Previše pljujem, tražim dlaku u jajetu…Što, pa to je tako u trendu, zar ne?
Organizaciji svaka čast, imao bih ja “štogod i protiv njih kasti, ali neću”. Ustvari… sledeće godine da obavezno negde smestite i bar jedan štand sa hranom. Masa je ostala gladna.
Dakle, “ajmo mi sad ono naše”…
Petak, 12. aprila, oko 20h festival/izložbu su ostvorili gospon Bale (svi ga znate) i Jernej Vene, muzički urednik Radio Val 202 iz Slovenije. Za prvo veče nije bio predviđen ni jedan nastup, ako zanemarimo (a ne bi trebalo) nastupe DJ Smuka i DJ Zhikita, ali su (malobrojni) posetioci mogli da prisustvuju performansima dvojice umetnika iz Odžaka, Nenada Bogdanovića i Aleksandra Jovanovića. Svoju izložbu je priredio i novosadski umetnik Danijel Babić kao i pomenutih pedesetak učesnika izložbe “Mejl art mreža”. Organizatori su učinili sve da to bude jedan ozbiljan događaj, ali novosadska publika nije imala dovoljno sluha da to isprati. Ili sam očekivao više ljudi, ne znam…
Subota je što se tiče FSP-a No. 5 počela u Kulturnom Centru Novog Sada premijerom filma “Železne stopinje” o nastanku i usponu hevi metal scene u Sloveniji i razgovorom sa autorom Denisom Brnčićem i art direktorom Ognjenom Zeljićem. To se sve dešavalo u rano popodne, a onda je priredba u Hali 6, Novosadskog Sajma mogla da počne…
Počela je nastupom gornjemilanovačkog HC benda “Reflection” za koji je malo reći da je nesreća i velika šteta što je nastupao samo pred pet fotografa i dvadesetak ljudi od kojih su nekoliko bili njihovi fanovi i drugari koji su došli sa njima iz Gornjeg Milanovca. “Reflection” je već sad vrlo ozbiljan i kvalitetan bend, a sve pohvale pre svega idu na račun njihovog izuzetnog bubnjara Nikolu Jovanovića koji je dokazao da bubanj u HC-u ne mora biti samo “kec i udri”. Čim je “Reflection” utihnuo na drugoj bini čuli su se “umilni zvuci” benda “Vicery” koji je imao vrlo zanimljiv nastup jer je postava bez klasične ritam sekcije za jedan death metal bend, makar i eksperimentalan, kako se već deklarišu, vrlo neobičan. Semplovi i “klavijaturni tepisi” iza kanonade rifova dvaju gitarista i Ivaninog moćnog glasa zamenjuju bubanj i bas. Nekoliko fanova benda je zagrejalo atmosferu, ali je i dalje broj posetilaca bio zabrinjujuće mali.
 |
| foto: Goran Stepančev |
Možda zato što još nije bilo ni 7 sati. “Tri kapljice” su učešće na FSP-u 5 iskoristile da predstave publici svoj skoroizašli debi album “Girls Are Back” . U pola sata stale su, čini mi se, sve pesme sa njega, odsvirano je to korektno i žestoko, ali su problemi sa zvukom unekoliko pokvarile doživljaj. Svejedno, gledao sam ih i ranije i znam koliko mogu. A mogu mnogo.
“Po kratkom postupku” iz Beške su po meni, jedan od vodećih pank-rok bendova u Srbiji i to su sinoć i dokazali. Pošteno otprašenih trideset minuta publika (koje je već sad bilo primetno više) je to i nagradila zasluženim aplauzom. Novosadski stoner/sludge bager imena “Northern Revival” je juče, bar po meni, odsvirao jedan od svojih najboljih nastupa uopšte. Nova ritam sekcija (koja više i nije tako nova) dala je još veću čvrstinu Aleksandrovim rifova i Perinom pevanju tako da bez preterivanja mogu da kažem da su “Northern Revival” sinoć “počistili binu” što su mi potvrdili i još neki posetioci sinoćnjeg hepeninga rečima “Razvalili su” i “Jbt, kakva energija”. Drago mi je zbog toga, jer ja baš volim ovaj bend i često se bojim da ne mogu biti sasvim objektivan kad ocenjujem njihove nastupe.
A šta tek reći za “Downstroy”, “paklenu mašinu” iz Kikinde? Kao i obično, Pilence i ortaci su nam preneli ogromnu količinu energije i gruva sa bine, predstavljajući svoje poslednje izdanje, brutalno dobri EP “Clone”. “Blankfile” iz Beograda, nekim čudom do sada nisam gledao i bila je ovo prilika da se upoznam sa njihovim viđenjem metalkor žanra koje je ipak melodičnije od “momaka koji su se popeli na ludaju”. Njihov nastup je bio dovoljno dobar da potražim neka od njihova dva albuma, koja su istina, izdata prilično davno. Moji favoriti večeri su bili, a to se znalo odavno, “Casillas” i drago mi je da nisu podbacili. Njihov noise-rock i omiljeno čudo od pevača, Sinđa su mi ponovo, kao i toliko puta do sada prijali i audio i vizuelno. Artikulisana buka praćena fascinantnom transformacijom inače mirnog čoveka, Milana Sinđelića, u razjarenu zver meni uvek potvrdi da ovi momci rade pravu stvar i daju sve od sebe na svakom svom nastupu. Sinoćnju svirku su posebno posvetili legendarnom Simbetu, njihovom preminulom članu kojem je danas, kad čitate ovaj izveštaj, dvogodišnjica smrti.
"Sarcasm" iz Slovenije (bend nastao još 1987.) koji su nastupili kao specijalni gosti Festivala, su me posle tri pesme pomalo smorili, jer su svoj “old school thrash” nekako pretvorili u omaž Tankardu, jedan od retkih thrash bendova koje zaista ne volim. Nekako su mi previše zaličili na njih i zbog toga mi se njihov nastup prilično odužio. Dosta publike je, za razliku od mene, u njihovoj svirci uživalo i ja to zaista poštujem.
 |
| foto: Goran Stepančev |
Pančevački “Brigand” je malo “primirio” publiku koja je to jedva dočekala posle dva sata i nešto više konstantnog ataka na uši. Istina, ni Velibor Nikolić i ekipa ne sviraju balade i njihov nastup je bio pun distorziranih gitara, režanja i vriskova, ali ipak nešto smirenijeg tempa koji nam je svima prijao. Nisam neki fan “navijačkog punka” koji neguju “PogonBGD”, ali su sinoć gosti iz srpske prestonice vrlo energično i sugestivno odradili svoj nastup. Imali su prilično problema sa mikrofonijom i to je donekle pokvarilo utisak. Mnogima to nije zasmetalo nimalo i primetio sam da je dosta gledalaca pevalo pesme u glas sa bendom. Za pohvalu…
"Plamen večnosti” je bend kao stvoren da ima izdanje za label “Cold Meat Industry” jer svira mešavinu svih mogućih pravaca koje neguje ta legendarna izdavačka kuća. Uz miris tamjana, uznemirujuće slike sa video-bima, tročlana ekipa iz Zrenjanina i Novog Sada ponudila je zainteresovanoj publici zvuke koje bi se mogli strpati u fijoke žanrova kao što su “martial industrial”, “ritual noise”, “dark ambient” ili “experimental noise”. Ako ništa drugo, bili su žanrovski potpuno suprotni svim bendovima koji su do tada (a i kasnije) nastupali.
A onda… The Stone! To je bio trenutak da svi koji su do tada stajali za šankovima, krili se po ćoškovima, šetali ispred štandova, razgovarali sa ostalim posetiocima ili prosto nezainteresovano blejali okolo, da priđu bliže bini i dočekaju sa oduševljenjem Kozeljnika, Demonetrasa, Vraga, Usuda i Glada (od skora novog-starog) pevača benda. Najveće ime ikada srpskog undergrounda kojem već odavno ne pripadaju i sinoć je dokazalo kako treba da zvuči i izgleda pravi monolit metal muzike. Glasno, brzo, besno, sugestivno, kvalitetno… Mislite da preterujem? Ja ne mislim. Zaista smatram da The Stone nisu ništa lošiji od svetskih velikana žanra kao što su Immortal, Gorgoroth ili Dark Funeral. Naprotiv.
Imao sam snage samo da pogledam još deo nastupa dark-rock-new-wave-post-punk benda iz Beograda, “Slavina Ljubavi” koji je meni lično, bio zanimljiviji vizuelno (zbog ekstravagantnog i neobičnog izgleda, mada u undergroundu ne bi trebalo ništa da nas iznenađuje) nego zvučno. A možda me je samo The Stone konačno iscedio do kraja, jer sam već skoro osam sati šetao od bine do bine i bilo je to za mene već previše muzike, previše informacija koje sam trebao da obradim. Izvinjavam se bendovima “Otvoreni Prelom” iz Sente i “Riverroth” iz Novog Sada za koje više nisam imao snage i koje sam, eto, ovaj put propustio. Nadam se da će biti prilike…
Na kraju, mislim da je Festival Srpskog Podzemlja jako potreban alternativnoj sceni ovog podneblja, ali je, čini mi se, broj bendova prevelik, i zbog toga pojedine grupe ostaju uskraćene za pažnju posetilaca koji nemaju ni dovoljno vremena, a ni koncentracije da sa dovoljnom pažnjom isprate njhove nastupe. Možda podeliti muziciranje u dva dana ili skratiti spisak bendova, to je već na organizaciji kojoj i ovaj put upućujem pohvale. Povremeni problemi sa zvukom na koje su se neki bendovi žalili, idu u “rok službe”, a moja najveća zamerka publici (koje je zaista moglo biti i više, jer je cena karte bila više nego smešna) ide na ignorisanje propratnih dešavanja na Festivalu jer nisu samo bendovi deo Undergrounda, zar ne?
Kompletnu galeriju pogledajte na našoj fejsbuk stranici.
Zoran Popnovakov