S obzirom da u Srbiji sve kasni u proseku od pet do dvadeset godina nisam baš siguran koliko je Billie Eilish popularna na ovim prostorima. Verujem da među 15 miliona pratioca, koliko ih ima na Instagramu ima i nekoliko naših, sporadično vidim da neko šeruje njene spotove, ali nisam primetio da se neko ozbiljnije pozabavio njenom muzikom. Za razliku od ostalih pevačica, još uvek maloletna Billie ne koristi naivnu seksipilnost da „proda“ svoje pesme, nikako. Njena muzika je slušljijva ali mračna, sa tekstovima koji se bave propuštenim prilikama i depresivnim stanjima. Svakako treba napomenuti da ona sama piše svoje pesme, a u saradnji sa svojim bratom i producentom Finneas-om ih je i snimila.
Sa nestrpljenjem sam čekao objavljivanje njenog debi albuma ’When We All Fall Asleep, Where Do We Go?’ ne samo zbog muzike koja mi je okupirala svest već i zbog estetike kojom je predstavljen. Sa izuzetno originalnim spotovima za singlove koji su mu prethodili bilo je nemoguće a ne posvetiti mu barem malo pažnje. Ovo nisu napadni Disney hitovi koji iskaču sa svih strana i nemoguće ih je zaobići. Pop minimalizam u kojem obitava Billie Eilish je originalan poput twenty one pilots-a, protkan kroz emotivnost koju ima Lana Del Ray, a ipak silovit kao hitovi koje snima Lorde. ’When We All Fall Asleep, Where Do We Go?’ je neophodno slušati glasno zbog veoma inovativne i provokativne produkcije koja na momente oduzima dah i naglašenim basom uspeva da vibrira sve predmete koji se nalaze u neposrednoj blizini zvučnika. Billie defiinitivno postavlja nove standarde u mainstream muzici i realno je u narednim godinama očekivati nevešte kopije pravljene od strane muzičke industrije. Nisam očekivao ovako ozbiljan pristup od sedamnestogodišnje Billie, naravno neizbežne su pesme o neuzvraćenoj ljubavi, ali nikako nisu klinačke već dostojne nekog sa većim životnim iskustvom. ’When We All Fall Asleep, Where Do We Go?’ se prvenstveno obraća generaciji koja svet gleda kroz ekran svog telefona što naravno ne znači da se i stariji neće pronaći u njenim pesmama, naprotiv. Bez razmišljanja ovaj album proglašavam za remek delo moderne pop muzike bez obzira što se malo razvlači zbog nekoliko sporih pesama koje su definitivno posledica popularnosti emo rap-a koji Billie ne eksponira previše u svojoj muzici ali i ne beži od njega.
Sam opis tekstova njenih pesama delovaće infantilno, ali dok se slušaju nema takvog utiska, veoma su zreli kao da ih je pisala osoba koju je život gazio, što samo znači da nikako ne treba podcenjivati tinejdžerke. Album vešto otvara energičnom dance rap numerom „bad guy“ (inače sve pesme su naslovljene malim slovima!) koja na komičan način opisuje seksualne afinitete jedne devojke, provokativno naravno. Ritam i melodija prvog singla „you should see me in a crown“ te prosto ponesu, a prenaglašeni bas udara ravno u stomak i ostavlja bez daha. Ukulele u pesmi nazvanoj „8“ zanimljivo pruža nešto drugačiju Billie Eilish, dok hip hop numera „my strange addiction“ upotpunjena klipovima iz sitkoma ’Office’ (američka verzija) donosi i nešto vedriju stranu ovog izdanja. O monstrumima ispod kreveta peva o izvrsnoj „bury a friend“ koja vas prosto obuzme svojom atmosferom i ne ostavlja ravnodušnim. Osuđuje upotrebu narkotika, legalnih i ilegalnih u uvrnutoj „xanny“, čudna i spora pesma koja da ne zvuči preteće bila bi predivna balada. „all the good girls go to hell“ naivnom melodijom naizgled veselih tonova pokušava da objasni odnos religija na današnje generacije, posebno na devojke. „wish you were gay“ upotpunjena smehom kao u sitkomima nas vraća na tinejdžerske probleme jedne devojke i neuzvraćene ljubavi, dominantan bas ponovo vas pomera iz mesta i čak ako ne možete da saosećate sa problemima sedamnestogodišnje devojke ne možete a da ne pomislite „pa ovo stvarno nije fer“. Svaka balada na ovom albumu je posebna na svoj način, ima ih nekoliko i one malo usporavaju ovo izdanje, ali svaka ima svoje mesto u priči koja se zove ’When We All Fall Asleep, Where Do We Go?’ U tužnoj „when the party’s over“ kojom opisuje stanje usamljenosti kada ljubav nestane Billie Eilish demonstrira izuzetnu zrelost, i kao osoba, i kao autor. Naslovi tri poslenjih numera su povezani u jednu rečenicu, “listen before i go”, “i love you”, “goodbye”. Kreće sa jezivom baladom „listen before i go“ koja je napisana iz perspektive devojke koja izvršava samoubistvo, onda „i love you“ koja je pak mnogo emotivnija ali sa upitnim optimizmom, melodija podseća na Jeff Buckley-jevu verziju „Hallelujah“ koju je napisao Leonard Cohen. Poslednja „goodbye“ najkraća je na albumu, a njen je tekst genijalno sastavljen od svih prethodnih pesama, pesma nas ostavlja u raspoloženju koje ne može da se opiše kao veselo.
Raduje me činjenica da je ovakvo izdanje izbilo u prvi plan na svetskoj mapi hitova jer bi pre samo nekoliko godina ostalo u zapećku underground-a i bilo tretirano kao teška alternativa. S obzirom da ima samo sedamnaest godina neko će sigurno pomisliti da je ovo samo još jedan uspeh preko noći, ipak Billie Eilish je na sceni već nekoliko godina, pre debi albuma ima veoma uspešan EP. Planetarni uspeh nikako nije postignut njenim seksipilom jer je njen imidž veoma hip hop sa odećom koja je preširoka, njeno lice nije prenatrpanno šminkom, njena kosa nije trendovski sređena, a na slikama se retko smeje, u spotovima joj curi krv iz nosa... Sve ovo podseća na devedesete i estetiku kojom je na iskren način Kurt Cobain osvojio svet, tako da ne čudi što je i sam Dave Grohl izjavio da je ona Nirvana ove generacije.
Mike Stankovich