Raspršeni zvuk među dirkama i šakama
Helly Cherry
Večernji solistički koncert Dimitrija Beljanskog, održan u subotičkoj Muzičkoj školi 12.03.2019.
Za početak, imam jedno sjajno pitanje za vas: da li poznajete nekog ŽIVUĆEG kompozitora, ali u pravom smislu te reči, da sedne i zapisuje note, meditira nad njima i izvodi pred publikom i živi za to što stvara? Siguran sam 99% da ne znate, barem što se naših generacija tiče, ali ću vam ja predstaviti jednog sjajnog umetnika, koji je krenuo putem kojim se, je li, danas sve ređe ide.
Njegovo ime je Dimitrije Beljanski, i možda je nekom poznatiji na alternativnoj sceni kao pevač i gitarista punk/metal benda Spunk iz Sremske Mitrovice. Međutim, on ima sasvim drugog "keca u rukavu", a samim tim drugačije namere i stvaralačku iskru koja se tiče neoklasike (kao posebnog sloja akademske muzičke forme), iako i sam priznaje da je to što zapravo radi vrlo teško kategorisati. Počastio je Suboticu svojim prisustvom 12. marta, održavši kratko predavanje učenicima Muzičke škole u Subotici i večernji pijanistički koncert, gde je izveo svoje kompozicije. Da napomenem, kao moderan i sasvim normalno rezonujući čovek, on svoje snimke autorskih kompozicija redovno postavlja na YouTube kanalu, između ostalog je tu i jedna studija koja se tiče najinventivnijeg i pri tom najluđeg neoklasičnog kompozitora ikada (Conlon Nancarrow, guglajte), koja mi je baš prirasla za srce. Tu kompoziciju nije izvodio, jer je bukvalno nemoguće izvesti uživo, niti u ljudskom obličju.
Usled (blage) neorganizovanosti i ritma roditeljskog života, supruga i ja smo zakasnili na koncert, a po bontonu (ukoliko niste znali), nepristojno je upasti kao hunska horda usred izvođenja, tako da smo polovinu koncerta slušali iza tapaciranih vrata koncertne sale... S obzirom na prirodu kompozicija mladog gospodina Beljanskog i veoma razrađenog koncepta sa narativom koji teče neprekidno, ipak smo uspeli da se ušunjamo na drugu polovinu koncerta i ostatak odlušamo in situ (što kažu). Ono što nisam napomenuo ranije jeste da je krenuo sa organizacijom hepeninga (za sada u KC Lab-u, Novi Sad), koji uključuje i ležeću publiku (!) i izvođenje kompozicija u mraku. Možda će vam se činiti da ste to već "negde čuli i videli", razmislite ponovo koliko ste imali prilika slušati autorske neoklasične kompozicije u grupi radoznalih ljudi, pa još u mraku - nigde, pretpostavljam. Ovaj koncert, doduše, nije bio ležeći, ali jeste bio u svečanom polumraku, u skladu sa prostorom. Tiradu o neposećenosti događaja ću ovom prilikom izostaviti, jer nije merodavno, s obzirom da svi muzičke škole zaobilaze u širokom luku.
Nisam siguran do koje granice bih trebalo da se divim podvigu ovog mladog kompozitora, kada bukvalno i poslednji bastioni punk i metal muzike polako (tektonski) gube smisao, i veoma je retko da se pojavi bend koji donese nešto novo. Kada je reč o neoklasici, tu ne postoje takve dileme, jer se kompozitori ne takmiče, u izvesnom smislu. Ono što se odvija na mikro-planu u Dimitrijevom opusu jeste uticaj neakademskog domena muzike, a to je energija roka/metala (u čijem okviru se takođe kreće), koju on ispravno kanališe u segmentima gde smatra da je potrebno naglasiti frazu ili melodiju, čak i upotrebom naglašene fizičke sile prema dirkama - što će neuvežbanom oku izgledati kao čista agresija prema instrumentu. S druge strane, ono što sam primetio u njegovim kompozicijama jeste upotreba "otvorene" pedale, koja ima sustain efekat - rezultat je u većini slučajeva veoma eteričan, i prosto se tonovi u pojedinim pesmama tako prepliću da prave neku čudnu melodiju, koja "umire" u narednim sekundama, ali za više dobro. To su neki od detalja koje sam zapazio u Dimitrijevom izvođenju, i takođe, prilično slobodno tumačeći muzički identitet numera, načuo sam i mađarske romantičare, ali je to verovatno do toga da je to samo moj utisak, iako to Dimitrije, u kasnijem razgovoru, nije ni potvrdio ni opovrgnuo.
Da se ne pravim dalje mnogo pametan, i uz činjenicu da pola koncerta nisam čuo redovno, moj lični utisak je da Dimitrije definitivno zna šta radi, ozbiljan je u nameri da održi iskru koju je sada upalio i, naravno, susreće se sa izazovima na koje naleću svi kreativci. Što se tiče njegovog položaja u neoklasici, i čemu teži (nadam se) jeste da ima čeličnu volju i stav, dostatnu dozu inventivnosti (postmoderna je čudo, čak i u muzici) i uopšte hrabrosti da pokaže javnosti kako se razvija jedan kompozitor, i želim mu svu sreću da ne polomi neki klavir usput (šalim se, naravno)!
Ispratite njegov rad, naročito ako do sada niste želeli ili mogli da pratite i tu sferu neoklasike u muzici, nećete zažaliti.
Desya Lovorov
Za početak, imam jedno sjajno pitanje za vas: da li poznajete nekog ŽIVUĆEG kompozitora, ali u pravom smislu te reči, da sedne i zapisuje note, meditira nad njima i izvodi pred publikom i živi za to što stvara? Siguran sam 99% da ne znate, barem što se naših generacija tiče, ali ću vam ja predstaviti jednog sjajnog umetnika, koji je krenuo putem kojim se, je li, danas sve ređe ide.
Njegovo ime je Dimitrije Beljanski, i možda je nekom poznatiji na alternativnoj sceni kao pevač i gitarista punk/metal benda Spunk iz Sremske Mitrovice. Međutim, on ima sasvim drugog "keca u rukavu", a samim tim drugačije namere i stvaralačku iskru koja se tiče neoklasike (kao posebnog sloja akademske muzičke forme), iako i sam priznaje da je to što zapravo radi vrlo teško kategorisati. Počastio je Suboticu svojim prisustvom 12. marta, održavši kratko predavanje učenicima Muzičke škole u Subotici i večernji pijanistički koncert, gde je izveo svoje kompozicije. Da napomenem, kao moderan i sasvim normalno rezonujući čovek, on svoje snimke autorskih kompozicija redovno postavlja na YouTube kanalu, između ostalog je tu i jedna studija koja se tiče najinventivnijeg i pri tom najluđeg neoklasičnog kompozitora ikada (Conlon Nancarrow, guglajte), koja mi je baš prirasla za srce. Tu kompoziciju nije izvodio, jer je bukvalno nemoguće izvesti uživo, niti u ljudskom obličju.
 |
| foto: Manja Holodkov |
Nisam siguran do koje granice bih trebalo da se divim podvigu ovog mladog kompozitora, kada bukvalno i poslednji bastioni punk i metal muzike polako (tektonski) gube smisao, i veoma je retko da se pojavi bend koji donese nešto novo. Kada je reč o neoklasici, tu ne postoje takve dileme, jer se kompozitori ne takmiče, u izvesnom smislu. Ono što se odvija na mikro-planu u Dimitrijevom opusu jeste uticaj neakademskog domena muzike, a to je energija roka/metala (u čijem okviru se takođe kreće), koju on ispravno kanališe u segmentima gde smatra da je potrebno naglasiti frazu ili melodiju, čak i upotrebom naglašene fizičke sile prema dirkama - što će neuvežbanom oku izgledati kao čista agresija prema instrumentu. S druge strane, ono što sam primetio u njegovim kompozicijama jeste upotreba "otvorene" pedale, koja ima sustain efekat - rezultat je u većini slučajeva veoma eteričan, i prosto se tonovi u pojedinim pesmama tako prepliću da prave neku čudnu melodiju, koja "umire" u narednim sekundama, ali za više dobro. To su neki od detalja koje sam zapazio u Dimitrijevom izvođenju, i takođe, prilično slobodno tumačeći muzički identitet numera, načuo sam i mađarske romantičare, ali je to verovatno do toga da je to samo moj utisak, iako to Dimitrije, u kasnijem razgovoru, nije ni potvrdio ni opovrgnuo.
Da se ne pravim dalje mnogo pametan, i uz činjenicu da pola koncerta nisam čuo redovno, moj lični utisak je da Dimitrije definitivno zna šta radi, ozbiljan je u nameri da održi iskru koju je sada upalio i, naravno, susreće se sa izazovima na koje naleću svi kreativci. Što se tiče njegovog položaja u neoklasici, i čemu teži (nadam se) jeste da ima čeličnu volju i stav, dostatnu dozu inventivnosti (postmoderna je čudo, čak i u muzici) i uopšte hrabrosti da pokaže javnosti kako se razvija jedan kompozitor, i želim mu svu sreću da ne polomi neki klavir usput (šalim se, naravno)!
Ispratite njegov rad, naročito ako do sada niste želeli ili mogli da pratite i tu sferu neoklasike u muzici, nećete zažaliti.
Desya Lovorov