Poslednji dan Kontakta u subotu, 22. marta je, kao i prethodna dva, startovao u Marsh Open Space-(Cetinjska 15) od 10 časova. Drugi deo razgovora ,,Kako napraviti uspešan festival – umeće preživljavanja’’ vodio je Ivan Lončarević iz Pop depresije sa Petrom Šudićem (Bedem fest – Nikšić, Crna Gora), Zlatkom Talevskim (Otvoren grad – Bitolj, Severna Makedonija), Vladimirom Bojovićem (Hill Up), Željkom Pendićem (Impulse – Rijeka, Hrvatska), Igorom Bergamom (Regius – Šibenik, Hrvatska) i Matijom Mlinarecom (Humstok – Hum na Sutl, Hrvatska).

Jadranka Janković je potom razgovarala sa Brianom Rasićem o najvećim svetskim događajima koje je uhvatio svojim objektivom, da bi se nakon toga, od 12.30, pričalo o regionalnim kulturnim centrima i klubovima. Moderator je bio Vladimir Petković (MIKK Murska Sobota – Slovenija), a sagovornici Matjaž Manček (Kino Šiška Ljubljana – Slovenija), Vladica Mladenovski (MKC Skoplje – Severna Makedonija), Obrad Škrbić (SKC Novi Sad) i Vanja Kauzalrić (OKC Palach Rijeka – Hrvatska).

Poslednja diskusija na srpskom jeziku trećeg Kontakta bila je ,,Radio u digitalnoj eri’’, a govorili su Zoran Petkoski (Radio.d59b), Ana Martinoli (Fakultet dramskih umetnosti), Zoran Petrov (Radio Antena 5 – Skoplje), Katarina Epštajn (Radio Beograd 1) i Dejan Kožul (Kupek – Jugoslavija). Svetlana Ceca Đolović sa Radioaparata je moderirala. Za kraj panelskog dela o Moskow Music Week-u pričao je Stepan Kazaryan, dok se zvanično poslednji razgovor treće Kontakt konferecije odigrao u Poletu promocijom knjige ,,Makedonska rock enciklopedija’’ Tošeta Filipovskog.

Muzički deo programa se kao i prethodnih dana odvijao na nekoliko lokacija. U Cetinjskoj Bluz i pivo, Berlin Monroe, Ljubimac, Sprat, Dvorištance, Zaokret, Elektropionir i Subbeerni Centar. U potonja dva su zasvirali Stray Dogg (Elektropionir) i hrvatska grupa Urban & 4 (Subbeerni Centar). Ipak, najveće dešavanje celokupne konferencije dogodilo se u Hali sportova ,,Ranko Žeravica’’ gde su nastupali mostarski Zoster, šabački Goblini i beogradski Eyesburn. Moja malenkost se našla na licu mesta.

foto: Anamarija Vartabedijan
Prvi bend je bio mostarski Zoster. Koncertni prostor se još uvek nije u potpunosti napunio, ali je evidentno bilo da su u publici pravi ljubitelji i ljubiteljke sastava. Nastup su započeli tačno u 21h numerom Sve čega nema.

Fanovi su sve vreme pevali uporedo sa vokalistom Mariom i tako neposredno učestvovali u kvalitetnoj svirci. Ređali su se hitovi Gavrilo, Policija, Imači kada, Banana stejt, Ko je jamio... Tokom pesme Izbjeglica masa je još jednom uzela direktno učešće u izvedbi držeći ritam dlanovima, što je super ispalo. Svakako jedna dobra konekcija muzičara i auditorijuma.

Kraj se polako primicao, pa su u poslednjem delu odsvirali Utopiju, Američki film i na posletku Budi svoj. Nije bilo bisa, te je zvanični razlaz sa beogradskim poklonicima njihovog zvuka došao u 22.15.

Nakon tri godine pauze, eto njih ponovo među nama. Kojot, Alek, Laza i Lale su se nakon jubilarne 50. Zaječarske gitarijade vratili. Imao sam tu sreću da ispratim ,,poslednji’’ koncert Eyesburn-a i nakon istog sa Kojotom uradim jedan iscrpni intervju, gde smo se dotakli raznih tema. Još tada je nezvanični povratak najavio jedino ovako struktuisan, a to se eto desilo tri godine kasnije, u godini u kojoj će proslaviti 25 godina postojanja.

Hala sportova je već tada bila krcata i kao takva dočekala 22.30 i momenat kada se ovaj metal-rege-hc kvartet pojavio. Uvodnim tribalnim tonovima istrčaše na binu i krenuše pesmom Smorrior, onom koja otvara legendarni prvi album – Dog Life. Prva šutka usledila je već na drugoj, It’s Coming Out, sa istog izdanja, a takav manir, izuzetno energične atmosfere i agilne publike, održao se do kraja.

foto: Anamarija Vartabedijan
Mir, sreća i pravi napredak – bila je poruka večeri i najava kompozicije Agony, a onda prvi i jedini gost, kako Kojot reče – njihove škole, Vukašin iz Irie FM-a. Sa trombonom u rukama se pojavio na stejdžu ne bi li pomogao ostatku grupe u izvedbi, mog aduta sa Solid albuma. Tako je, Shine je u pitanju. Horski se prelamao refren trake, a haos među narodom je progresivno hitao zenitu.

Nedugo potom jedan kratki intermeco, da bi se ekipa ponovo pojavila i nastavila sa War Control, Sun i Exodus, legendarnog Bob Marley-ja. Jedan od najpokretnijih iz mase, izvesni dredokosi momak, je dobar deo naredne pesme - All Right, proveo na rukama nekolicine posetilaca, sa sve patikom u šaci, te je time i stagediving zapisao kao deo performansa. Bližili smo se kraju, pa su se zaređale eminentne Stark Blind, Lyrical i za doviđenja – Fool Control.

Ne ide da se povratak proslavi bez bisa. Još jednom se Kojot latio trombona, Laza bas gitare, Alek palice i Lale trzalice da bi obradom Haustora – Šejn, navukli zavesu tačno u ponoć. Ako se po kambeku budućnost poznaje, onda nas očekuje još puno lepih i silovitih druženja.

Dvadesetak minuta je trebalo tehničarima da pripreme stejdž za poslednje u nizu, legendarne šabačke pankere – Gobline. Za mene kao nekog ko je u svet punk, pa kasnije i hardcore muzike ušao preko kasetnog izdanja drugog im studijskog albuma ,,U magnovenju’’, svaki koncertni susret sa njima mi nosi svojevrsnu emotivnu težinu. Pored toga što postoji lična konekcija sa njihovim stvalaštvom, činjenica je da su u moru izgubljenih, nesnađenih, ali i kontaminirajućih bendova 90-ih, oni bili jedni od retkih koji su stajali na jasnim svetonazorskim i vrednosnim pozicijama. Dok su drugi upali u grotlo nacionalizma te tužne dekade, oni su obrađivali KUD Idijote i nosili majice sa precrtanim svastikama. Ove pozicije se ni dan-danas nisu promenile. Ni muzički, odnosno stvaralački nisu posrnuli, čvrsto stojeći na punk rock zemljištu.

Na binu su izleteli 20 minuta iza ponoći i set otvorili Lunom. Bez stajanja ka U magnovenju, pa Ona. Publika je nakon ove stvari krenula da skandira ,,Vučiću **deru’’, kada je na momenat svetlo zakazalo. Koincidencije li. Leo je tražio svetlo nazad uz aluziju da nam je dosta mraka, dok je Golub šaljivo naznačio da je verovatno sabotaža u pitanju. To je sve bila uvertira za LSD se vraća kući, nakon koje je usledila jedna od mojih omiljenih – Dan posle. Ona je, kako rekoše, nastala uz flašu vinjaka, te nije ni čudo što je tako dobro ispala, hehe.

Mali tehnički problemi su prethodili Dalekom putu, ali je sve došlo na svoje za red hitova – Splet okolnosti, Pečenja i rakije, Ne trebam nikome i Voz. Došao je trenutak da se Alenu, Vladi, Firci, Leu i Golubu pridruži i duvačka sekcija. Dule Plejboj na saksofonu, Bora DLM truba i trombonista Filip, jesu momci koji su do kraja koncerta svojim duvačkim instrumentima oplemenili numere koje su Goblini uvrstili u svoju set listu. Prva je bila Kupi me.

foto: Anamarija Vartabedijan
Pesme Trag i Nagrada su zapravo bile jedine čiji originali izvorno i sadrže ovakve tonove. Meni se posebno dopalo što su ovu drugu uvrstili u repertoar jer mi je to jedna od dražih sa albuma Re Contra. Inače, emisija ,,Rok godišnjak’’ Radio Beograda 202 im je i dodelila nagradu prošle godine za naj-singl (kompozicija Jedan za sve), pa je cela priča dobila i montipajtonovski scenario.

U susret finišu se išlo Cipjonkom, koja mi ruku na srce i nije nešto zazvučala u ovakvom aranžmanu, zatim sa Anja volim te – gde se dogodila najveća šutka večeri i na koncu, Ima nas – gradirana crowd surfing plesom.

Ekspresni povratak pred okupljene sa još tri trake. Obrada legendarnih KUD Idijota, istih onih sa početka ovog dela izveštaja, za koje je Golub rekao da su najznačajaniji balkanski punk bend i da bez njih dobar deo ovdašnje scene ne bi ni postojao. Uz odavanje velike časti i puno lepih reči o Tusti odsvirašeMarjane, Marjane. Naredna je bila Deca iz komšiluka i onda Za Lorenu, za do svidanja.

Bilo je 1.50. U rekama su ljudi krenuli da se razilaze iz, do malopre, prepune Hale sportova. Zaista jedan fenomenalni epilog dobro ispričane Kontakt priče. No, da ne bude da sam samo hvalio, moram priznati da je bilo i nekih propusta ove godine. Ništa što bi u potpunosti poremetilo koncept i sadržaj, ali sitnice koje bi trebalo u narednoj godini regulisati – poput satnica, nekih logističkih stvari i još po nekog detalja. Ova priča raste i svakako se može okarakterisati kao jedan od najvećih događaja bivše Jugoslavije koji se tiče muzike. Program je prebogat i kao takav zahteva puno truda i rada, pa bi svaka preobimna negativna kritika bila jalova.

Suma sumarum, progresivno. Koncertni segment je proširen i na Novi Beograd, a panelskom i muzičkom delu je dodat i ekspo. Priča, kao što rekoh, raste i razvija se, te se nadamo da će postati održiva i dugotrajna. Do sledeće godine, što bi reko Tusta – Thank you people, hvala ljudi!

Nemanja Mitrović Timočanin