Prikaz romana „GOVORKANJA ILI GLASOVI, GLASINE I ŠAPUTANJA“ DUŠAN PATIĆ; izdavač „Solaris“ 2018.

Dušan Patić (1962, pesnik, pripovedač i prevodilac do sada je objavio dve knjige pesama: „Čioda (Ulisov osmeh)“, 1988, „Snovi i dodiri (pljusak stihova)“, 2010, i zbirku priča „Tri“, 2016) svoju novu knjigu naziva višestruko provokativno: „Govorkanja ili glasovi, glasine i šaputanja“. Znatiželjni, spekulacijama i slobodnim asocijacijama skloni čitalac neminovno se mora zapitati zašto su pojmovi iz naslova ovako spojeni (i/ili kontrapunktirani). Ako su „govorkanja“, bez obzira koliko su smislena i osnovana, u osnovi bezazlena, „glasine“ to nikako nisu; „šaputanja“ su, opet, obavijena tajanstvenošću i ekskluzivnošću jer se kazuju osobama od poverenja i lako mogu biti deo spletke ili urote. „Glasovi“, pak, kakvi god da su, i dobri i loši, ostaju otvoreni - glasni - prema svima.

Ali „Govorkanja ili glasovi, glasine i šaputanja“ nisu jedina samoodrednica knjige - njen podnaslov je nedvosmislen, gotovo upućujući, i glasi „ja-roman“. Sada se već (osnovana) sumnja (kontraverza) raskriljuje pred čitaocem. Nju dalji ulazak u knjigu neće tako brzo i lako razrešiti. Otkrivanje i upoznavanje glavnog junaka Harija i, kroz 32 „govorkanja“, njegovog života ispisanog ne u prvom licu (kako podnaslov sugeriše) već u trećem licu, biće i zavodljivo i uzbudljivo, veselo i tužno, provokativno, podsticajno i depresivno. Ipak, uvek će na početku celine-poglavlja stajati odrednica „govorkanja“ kao svojevrsno upozorenje na oprez. Jer, za razliku od mnogih pisaca koji se iz sve snage trude da svojem pripovedanju daju privid stvarnosti, ultimativne i nepokolebljive, Patić iznova i iznova stavlja mali znak pitanja na ono što sledi. Kako to razumeti? Da li je literarni junak „nepouzdani pripovedač“ sopstvenog života? Da li on obmanjuje svoje čitaoce? Radi li to svesno? Da li je sve to namerna provokacija kojom se podriva prećutni sporazum (o poverenju i razumevanju) između pisca i čitaoca?

No, zašto se zaustaviti na ovakvoj postavci? Zašto ne krenuti dalje i upitati se može li literarni junak (ali i onaj ko je s druge strane, izvan literarne stvarnosti) potpuno spoznati svoje življenje, donositi trezvene, objektivne vrednosne sudove o svojim činjenjima i nečinjenjima? I, čak i da se prihvati takva mogućnost, kada nastupa taj trenutak konačnog, definitivnog prosuđivanja? Ili se prosuđivanja dešavaju stalno, u kontinuitetu, u svakom novom trenutku koji je, opet, rezultat svih ranije proživljenih.

Konačno, čisto literarna pitanja: da li je „bildungs roman“ odista moguć, da li su odista moguća dela koja prate stasavanje ličnosti? Jer, svaki je zaključak pogodben, dakle nesiguran, podložan promenama i stalnoj sumnji.

Hari veruje da samo pisanje o sebi nije laž ali, par redova kasnije, zapisuje da je njegov život kao razbijeno ogledalo i da njegova slika zavisi od načina kako su krhotine ogledala spojene. On, dakle, zna - i miri se sa tim - da spoj ne mora biti pravi, da se neki delovi ne uklapaju a neki, vrlo verovatno, i nedostaju. Ipak, Hari kreće u avanturu pisanja (ispovedanja) a na čitaocu je da prihvati ograničenja koja su mu predočena (ali i ona koja bi nepouzdani pripovedač prećutao). Nadalje slede „govorkanja“ koja započinju kao promišljanje nekog segmenta postojanja i odrastanja: škola, planovi, moralni kodeks, stasavanje, ljubavi, brak, zaposlenje, knjige, muzika, ideje i ambicije...; naravno, neminovno je da početna tema skrene, pretopi se u neku drugu ili treću jer je svaki segment organski deo celine i nije moguće lako ga i čisto izdvojiti. Fragmentarnost sagledavanja egzistencije-postojanja nije u potpunosti izvodiva a rizik da se okrnji totalitet slike velika je (totalit ovde označava i celokupnost života ali i okruženja u kome se ono dešava: porodica, grad, država, istorijski trenutak, „duh epohe“...). Konačno, izdvojena tema i celina pružaju otpor podeli i teže da se spoje i tako vrate u prirodno stanje potpunosti, „punoće“.

Posle nekog vremena-čitanja, mozaik Harijevog života otkriva se i svakim sledećim poglavljem upotpunjuje. Njegove boje su jarke jer je pogled (na ljude, gradove, dešavanja...) oštar, sa mnogo uočenih detalja, domišljatih zapažanja i zaključaka. I pogled na sebe i u sebe je takav mada zaključci koji se nameću (formulisani precizno, otmeno diskretno, bez pompeznih objava) nisu uvek prijatni: poštovanje samozadatih principa, spoznaja sopstvene povišene osetljivosti, stvaralačkog nemira, zanosa ali i sumnji rezultiraju neprilađenošću i nemogućnošću da se to stanje izmeni tako što će junak sebe i svoj život približiti opštem proseku i koliko-toliko uspešno razrešiti neke obične, trivijalne situacije i zadatke. Hari prepoznaje svoj usud, voljan je da ga prihvati mada ne uspeva uvek da zadrži potrebni mir i distancu (otuda, možda, njegova paradoksalna pripovedačka „nepouzdanost“?). Njegov život (i „priklučenija“) u mnogo čemu je izuzetan ali je, po prirodi stvari, deo širih procesa i bespoštednog istorijskog okvira (koji Harija - i sve nas - usmeravaju i ukalupljuju). Stoga se Harijevo življenje delimično podudara sa našim, sa njegovim generacijskim ispisnicima ali i onima koji su došli kasnije kao naslednici poslednjih decenija XX veka; otuda je neminovno prepoznavanje situacija i obrazaca baš kao i duha odbijanja da se potone u kolotečine beznadežne svakodnevice.

Patićeva „Govorkanja ili glasovi, glasine i šaputanja“ rasprostiru se na više nivoa, kao jedinstveni, neponovljivi životopis, kao sociološki pogled na jedno doba, kao literarno problematizovanje forme. U svakom od tih smerova ponuđeni su nadahnuti, zanimljivi odgovori kako to i priliči zrelim umetničkim delima.

ILIJA BAKIĆ