Apeninsko-karipska rege senzacija Alborosie i njegov prateći Shengen Clan bend nastupili su sinoć, 25. marta, prvi put u Beogradu. Događaj se odigrao u krcatom Subbeernom Centru u okviru turneje kojom slavi 25 godina karijere i promoviše prošlogodišnji album ,,Alborosie Meets The Wailers United – Unbreakable’’. Organizaciju koncerta preuzeo je Odličan hrčak.


Vrata kluba su bila otvorena već u 19h, dok je pola sata kasnije krenulo zagrevanje uz Jahmessenjah Soundsystem iz Gornjeg Milanovca. Momci su svojim setom od jednog i po časa napravili finu dub/reggae uvertiru za ono što će uslediti. Ova ekipa ujedno u rodnom gradu organizuje jedini reggae festival u Srbiji - ,,Natural Mystic’’ koji su pri kraju nastupa i najavili za kraj aprila.

Bilo je ravno 21h kada su popakovali ploče i odneli gramofone, te samim tim oslobodili binu za ekipu sa Jamajke. Nekih dvadesetak minuta kasnije eto Shengen Clan-a, pratećeg benda koji nas je instrumentalnom intro trakom uveo u koncert. U grupi su dvojica gitarista, basista, klavijaturista, bubnjar i dvoje pratećih vokala. Nažalost, frontmen ih tokom izvedbe nije predstavio, pa smo ostali uskraćeni za imena ovih muzičara i muzičarke koji su bili na visini zadatka. A kad smo već kod njega, eto ga – glavom, bradom i  za dredove kapicom, Alberto D'Ascola, poznatiji kao Alborosie. Pesma Poser ga je dovela pred publiku koja ga je dočekala gromoglasnim aplauzom. Kapica na glavi beše skinuta odmah na sledećoj kompoziciji – Living Dread, a impozantni dredloksi se razleteše po stejdžu.

Prvu oraciju pred prisutnima je imao posle numere Can’t cool rekavši da je lepo videti nas. Ovo je bilo ujedno i poslednje njegovo smisleno obraćanje, jer su na dalje tu ulogu preuzimali prateći muški i ženski vokal, koji su isto tako i toaster rolu igrali. Dodao je još i da nas očekuje dobra reggae muzika, što se istini za volju i desilo. Zaista se narod super zabavljao, igrao, skakao, pevao, ali...

Na veliko oduševljenje posetilaca i posetiteljki naišla je pesma No Cocaine, dok je za nijansu veće bilo kod naredne – Rock The Dancehall. Alborosie nas zatim napusti, a na njegovu stajnu tačku ulete basista. Rokadi nema kraja. Basista i gitaristi zameniše mesta, te krenu Sound Killa, koja je italijanskog rastaman vratila pred okupljene. Prvi call’n’response momenat usledio je kod Real Story, a vruhnac večeri na idućoj – Police. Doslovno je sve grmelo. Hor od nekoliko stotina grla zatresao je zidine katakombičnog koncertnog prostora. E tu je nastupilo ono oduševljenje iz naslova i zaista je to slika koja će dugo ostati u sećanjima. Slično je odmah potom pošla i Herbalist.

Zvezda ponovo nestade. Međutim, to nije omelo masu da se fino proveseli uz zvuke dve ska obrade koju je prateća ekipa uvrstila u repertoar. Simmer DownThe Wailers, odnosno The Skatalites sonične kuhinje i Jamaican Ska, kolaboracija Keith & Ken sa Byron Lee & the Dragonaires. Kod ove potonje je bek vokalistkinja muškom delu auditorijuma spremila call’n’response igru, dok je muški prateći vokal bio zadužen za lepši deo publike. Oni ,,jamaican ska’’, mi ,,ska, ska, ska’’, mi ,,jamaican ska’’, oni ,,ska, ska, ska’’ i tako u krug. Ovaj perpetum mobile prekinula je nova obrada i to ona sa prošlogodišnjeg Alborosie Meets Wailers United – Unbreakable albuma. U pitanju je The Unforgiven legendarne Metallica-e. Nju je Alborosie otpevao.

Najbučniji dlanom o dlan ritam dogodio se kod numere Contradiction, takođe sa prošlogodišnjeg izdanja. Nešto kasnije je uleteo i jedan improvizovani miks, sastavljen od Yellowman-ove Zungguzungguguzungguzeng, Arije Figara iz Seviljskog berberina i London Bridge-a. Zabavan trenutak svakako, i nama ispred, i njima a bini.

Tako nekako smo se mic, po mic, nakon sat vremena svirke, domogli kraja. Kingston Town i Fly 420 su bile numere kojima su se oprostili od beogradske publike po prvi put. Bilo je tačno 22.30, što će reći sat i deset minuta od početka koncerta. Svi su se nadali da će se Alborosie i ekipa i drugi put oprostiti od beogradske publike, ali, ali, ali to dočekali nismo. Pet minuta su se fanovi drali ,,bis, bis, bis’’, no njihov poziv nije urodio plodom. Jasno je bilo odmah da povratka na stejdž neće biti, jer je tehničar odmah krenuo da sakuplja opremu, a nedugo potom je i Bon Jovi krenuo sa razglasa. Kako je vreme odmicalo oduševljenje je zamenilo razočaranje. Skoro hiljadu odgledanih izvođača imam iza sebe i mislim da je ovo prvi put u životu da sam prisustvovao  situaciji gde se jednom od njih viče ,,UA!’’. Gromoglasno i u par navrata.

U jeku svirke mislio sam da će ovo biti jedan od najboljih koncerata kojima sam prisustvovao. Delovalo mi je da nisam jedini koji je takvu misao u glavi nosio. Retko kada se dozna šta je razlog ovakvih poteza. Nekada su to lični, a nekada porodični problemi. Zdravstveno stanje nekog od članova takođe može biti razlog, a ponekad i organizacioni dogovori. Mi to ne znamo i verovatno nećemo ni saznati, ali je činjenica da je bilo prekratko, a to prekratko energično, veselo i radosno. Ujedinjeno oduševljenje i razočaranje, taoistički rečeno.

Nemanja Mitrović Timočanin