Svestrani umetnik Saša Edi Đorđević je odvojio vreme da nam otkrije šta ga je iz segmenta kulture i umetnosti inspirisalo i oblikovalo tokom odrastanja. Danas je Edi poznat kao frontmen, tekstopisac i kompozitor smederevskog hevi metal benda Patrias. Pisac je Trilogije o slobodi, koju čine istorijski romani koje je objavio EvroBook iz Beograda: "Janičar" (2016), "Ustanik" (2017) i "Četnik" (2018). Kao člana Familija Extreme Team-a možete ili ćete moći da ga vidite u domaćim i inostranim kinematografskim ostvarenjima ''Komšije'', ''Južni vetar'', "Infiltration", "Belgrade escape", "Pet", "Državni službenik", "48 sati i 1 minut" i drugim.


Bendovi, muzičari i albumi 


Pomenuo bih najpre našu Generaciju 5, to je prvi rok bend kojeg se sećam iz detinjstva, ali o tome ću da nastavim pod tačkom pet. Prvi svetski bend koji me je oborio s nogu, još u osnovnoj školi, bio je AC/DC. Njihovu pesmu „TNT“ su stariji momci iz kraja bezbroj puta puštali na džu-boks uređajima u ondašnjim luna-parkovima, dok smo igrali igrice na velikim aparatima, flipere i fudbalere (mlađima koji ovo čitaju verovatno fali još samo da kažem kako su dinosaurusi šetali okolo i čupkali travu u ritmu muzike). Takvo je vreme bilo, muzika nije bila lako dostupna kao danas. Sredinom osamdesetih, već sam imao solidnu kolekciju metal ploča, a tu su neizostavni Iron Maiden, Motorhead, Judas Priest, Saxon, Deep Purple, Whitesnake i mnogi drugi. Srećan sam što sam klinačke dane proživeo u zlatno doba rok muzike. 

Reditelji i filmovi


Počeo bih od srpskog horor klasika, Leptirice, čiju sam projekciju na prvom programu jedine ondašnje televizije jedva preživeo. Nisam još bio pošao u osnovnu školu. Tako sam zavoleo horore, pa sam u pubertetu uredno ispratio Noć veštica, Stravu u Ulici brestova i druga legendarna ostvarenja. To je odlično išlo uz hevi metal. Sledio je talas snagatora: Brus Li, Švarceneger, Stalone, Van Dam, Stiven Sigal... Njihove avanture su mi dale motiv da treniram u teretani i borilačkoj sali, pa sam fizički značajno napredovao. Posle toga sam gledao sve i svašta, u eri video-klubova, mnogi filmovi su me oduševili, rastužili, naljutili, ali nisu mnogo uticali na moju ličnost, više su mi služili za zabavu. 

Stripovi 


Priča sa stripovima je moj prvi dodir sa umetnošću kojeg se sećam. Zbog njih sam već sa tri i po godine čitao ćirilicu i latinicu. Do polaska u školu, prikupio sam solidnu kolekciju Zlatne serije, Lunov Magnus i stripova iz edicije Nikad robom (čuveni Mirko i Slavko, na primer). Nažalost, ona je odavno nestala u plamenu. Stripovi su me naučili dobru i zlu, pravdi, prijateljstvu i drugim stvarima bitnim za život i odnose sa ljudima. Koliko god priče bile naivne a junaci idealizovani, Teks Viler, Mali rendžer, Komandant Mark, Veliki Blek i drugi su zaista značajno uticali na moje poimanje sveta. Kasnije sam čitao Asteriksa, Gašu, Rip Kirbija, Princa Valijanta, Fantoma, Konana, Spajdermena, Supermena, Hulka... Danas, moja devojka Jovana i ja čitamo i skupljamo stripove, imamo oko osamsto komada koje je izdao „Veseli četvrtak“. 

Pisci i knjige


Rano sam počeo da čitam, ali samo ono što me je zanimalo, dok sam sa lektirom najčešće ratovao, naročito sa ruskim klasicima u srednjoj školi. Moji omiljeni autori su bili Karl Maj (mislim da malo ko nije čuo za Vinetua i Old Šeterhenda) i Džejms Fenimor Kuper, koji su pisali o Divljem Zapadu, mojoj omiljenoj temi još iz stripova. Voleo sam srpske romane o hajducima, Branislava Nušića, Branka Ćopića, Steriju Popovića, Njegoša, Ivu Andrića, Mešu Selimovića... Ipak, najjači utisak na mene kao tinejdžera ostavili su romani „Knjiga o MilutinuDanka Popovića i „NožVuka Draškovića. Posle njih, počeo sam da razmišljam kao nacionalista. 

Događaji 


Vraćam se na Generaciju 5. To je prvi rok bend koji sam gledao uživo, čini mi se u šestom razredu, dva puta, na otvorenoj sceni smederevskog sportskog centra. Na kraju drugog koncerta, popeo sam se na binu i pozdravio se sa Draganom Ilićem Ilketom, klavijaturistom. Mislim da sam tada rešio da i ja budem rok muzičar. Tu odluku sam učvrstio posle čuvenog koncerta Iron Maidena u beogradskom „Pioniru“, 1986. godine, na koji je mene i drugara iz komšiluka, maloletnike, vozio moj otac. Ne mogu da opišem to oduševljenje i energiju. Bio sam na mnogo svirki posle toga, ali ništa me nije ni približno protreslo kao Englezi te večeri. Prošlo je mnogo godina dok nisam ostvario svoj dečački san, ali evo me u Patriasu, sa dva objavljena albuma i trećim u pripremi. Nikada ne odustajte!
____