Paper Animals vs Hali Gali. Indie vs garaža. Sudar svetova.
Helly Cherry
U poprilično oskudnoj 2019. godini što se tiče mojih poseta svirkama, 23. februar je dao veliki broj bendova za veoma male, ili nikakve pare. Na dve potpuno različite strane grada, na dva potpuno različita prostora odigrale su se dve ni po čemu slične svirke. Jedna u tehno katedrali ispod Pančevca, druga u muzičkoj kući u samom centru. Kažem dve potpuno različite svirke, jer iako bendovi koji su nastupali imaju slične godine staža, u njihovoj muzici se ne mogu naći apsolutno nikakve paralele. Indie vs garaža. Sudar svetova.
Ovo mega šizofreno veče za mene je otpočelo u Muzičkoj kući Metropolis, na svirci benda Paper Animals. Kada sam čuo za njih (circa pre jedno godinu dana), bilo mi je veoma teško da ih svarim. Iz više navrata sam pokušavao da ih slušam, ali avaj. Vremenom su počeli više da mi se sviđaju, ali daleko je to bilo od benda koji mogu da zavolim. Međutim, desi se i ova svirka, prva njihova kojoj sam prisustvovao. Par pesama i hvatam sebe kako cupkam i pevušim tekstove. Šta bre? Šta mi se ovo dešava? I onda uđem malo dublje u bend. Na trenutke melanholična, na trenutke baš indie (u fazonu ranih Editorsa), a na trenutke i uprljana nešto tvrđim rifovima, gitara je vodila glavnu reč. Šarene i pretežno vesele bas linije su ispunjavale MKM, a u par navrata i preuzimale štafetu, dok je bubanj delovao skroz nekako iz pozadine i sve konstanto držao pod kontrolom. A preko svih njih savršeno se slegao snažni Sofijin glas, koji nam je uglavnom prepričavao neke ljubavne dogodovštine. Sve to u paketu predstavlja jendo pravo muzičko osveženje, koje pirka po vama kao hladni vetrić usred vrelog dana. Opušteno sam uživao kroz ceo nastup, što uzimajući u obzir šta generalno slušam i nije preterano često moguće.
Zadovoljan ovim otkrićem, u poslednjim minutima 23. februara sam se uputio ka Dragstoru. Znao sam da me tamo čeka nešto drugo. Hali Gali je okupio bendove koji su obeležili 2018. godinu. Bar mi se tako čini. Ko se tu nije našao, neka se potrudi u ovoj novoj godini. Ovi bendovi predstavljaju sam vrh beogradske garažne scene, zapravo i sam vrh ovog najnovijeg talasa bendova koji dominiraju scenom u poslednjih dve, najviše tri godine.
Jedni od njih su i Sitzpinker, bend koji je otvorio ovu feštu. Njih sam imao prilike i ranije da slušam (jednom), tako da sam imao neku sliku u glavi. Garaža i bunt vrište iz njihove muzike, ali oni na bini deluju skroz drugačije. Pevačica i pored toga što je obukla neku kožnu haljnu i potpuno se spremila da zvuči opasno, kada god se obratila publici, zvučala je kao neka fina devojčica koja pomaže bakama da pređu ulicu. I uz to ima sve petice u školi. Baš je delovala mega awkward. Ali kada zagrmi u mikrofon tokom pesme, šalje nam jednu potpuno, potpuno drugačiju sliku. Ona fina devojčica iz prve klupe u školi postaje besni buntovnik koji bi pregazio sve pred sobom. Muzika koju svira ovaj bend mi je takođe impresivna. Možda ću sada napisati definiciju garažne muzike, ne znam, ali dajem svoje trenutno viđenje. Znate kako je post pank nastao iz panka? E pa Sitzpinker zvuče kao pank koji je nastao iz post panka. I to me iskreno oduševljava.
Timeleap na narednu binu i spreman sam za Buč Kesidi, bend koji volim i pratim još od kada su bili levoruki trio. Dugo ih nisam gledao, jedno godinu dana, još od KC Grada, odnosno nastupa kada su prvi put izveli, ono što tada niko nije znao, budući planetarni hit „Nema ljubavi u klubu“. Mnogo se promenilo od tad. Zaista mnogo. Svaka stara pesma dobila je novi aranžman. Gorepomenuti hit očigledno predstavlja naslov jednog novog poglavlja u karijeri ovo pančevačkog sastava, pa samim tim i sve ostale pesme oživljavaju u ovom nekom disko dens fazonu. Što je popriličan skok sa Arctic Monkeys indija sa kojim su počeli. Naravno da sam otpevao svaku od njih, jer se tekstovi nisu menjali, ali što se tiče muzike, mislim da će mi trebati još koja svirka da se potpuno naviknem na ovaj novi zvuk. Daleko od toga da je loš, samo sam se ja previše vezao za onaj stari.
Ponovo gaženje preko ljudi do povratka na prvu binu, jer Vizelj. Šta reći o ovom bendu što već svi drugi (ili oni sami o sebi) nisu rekli? Prljavi, bezobrazni, znojavi bend i ista takva publika. Zajedno, ova skupina predstavlja jedne od glavnih pokretača i nosioca ovog talasa garažnih bendova koji dominiraju scenom u poslednje vreme. Oni nisu veliki virtuozi, ali su uspeli da sastave savršenu matematičku formulu gde je ono što oni stvaraju (pretpostavljam i uživaju u tome) potpuno jednako onome za čim je publika dugo, dugo žudela, odnosno onome što je bilo preko potrebno sceni. I to rade uspešno već neko vreme. I ja se uspešno ložim na sve to već neko vreme. Još od kad su imali četiri člana. Želeo bih i da iskoristim priliku da se izvinim svima kojima sam (stvarno ne namerno) urlao pesme na uvo, ili koje sam usput poobarao na putu do šutke.
Posle Vizelja sam polako počeo da osećam posledice toga što sam potpuno van kondicije i što su mi jedine sportske aktivnosti vezane za Fudbal Menadžera. Na putu ka onoj drugoj bini gde su nastupali Dogs in Kavala, shvatio sam koliko sam zdravo za gotovo uzimao one pauze od 15 minuta između bendova na normalnim svirkama. Ovde je se sve nekako preklapalo, a ja sam imao želju da sve vidim. Sam sam kriv. Dogs in Kavala su jedan od onih bendova koji polako već stiču kultni status na ovoj novijoj sceni, ali su isto tako jedan od bendova koje ja nisam kapirao. Prvi put sam ih sinoć slušao live i izdržao sam samo 3-4 pesme. Ne znam, ne rade me uopšte. Dok sam ih slušao, osećao sam se kao Sten u onoj epizodi South Parka kada sva nova muzika počinje da mu zvuči sranje. Dogs su samo jeda od sada već poprilične gomilice bendova koja se skupila, a da mi ovako zvuče. Znam, problem je u meni. Oni imaju veliku publiku i može se reći da su relativno uspeli kao bend. Ali nisu za mene. Možda kada bih imao prilike da ih slušam u nekom drugom ambijentu, tipa neka plaža sa palmama, dok pijem pinja koladu, a oni sviraju negde u pozadini.
Kratka prinudna pauza, pa na Gazorpazorp. O ovim momcima se poslednjih godinu dana pišu epovi. A ako mene pitate, potpuno zasluženo. Izbacili su debi album koji je doneo nešto drugačiji zvuk od onog na koji nas je navikla ova garažna scena. Dosta su brži, sviraju nešto što je blizu panka, a nije pank. Okruženi su nekom mračnom energijom, koju sjajno umeju da prenesu na publiku. Dok ostali bendovi sa scene odišu atmosferom bunta, ono što Gazorpazorp stvaraju stvara neku tešku crnu maglu iznad glava publike, koja se polako spušta i pritiska sve pristutne. Toliko polako pritiska, ali toliko snažno. Oseća se nemoć da se bilo šta promeni, kultivišu se bes i agonija koji jedino mogu da se iskažu povremenim urlicima u toku, ili nakon završetka pesama.
A onda vazduh, konačno malo vazduha. Imao sam par minuta da dođem do daha, jer je imalo vremena do početka nastupa koji sam čekao cele večeri na trećoj bini, za koju su bile zadužene Noćne More. Sama ideja ove bine jeste uživo izvođenje eksperimentalnijih vidova muzike. Od sedam izvodjača, šest je sviralo uživo, uz jedan DJ set (koji je uključivao performans). Jedan od izvođača koji je privukao pažnju je Eva Ras. I dok se publika polako skupljala, dok je preko razglasa išao neki bit, videli smo na bini nekog smešnog lika. Kad ono. Uhvati lik mikrofon, skoči ispred publike poče sa grolovanjem, skrimovima i čime god još. Eva Ras je one man screamo/emo bend, gde ovaj lik, FIlip, kod kuće snimi muziku, na koncertu je pusti sa razglasa i počne da „peva“. Čini mi se da većina ljudi u publici nije bila upućena u ovaj pravac, koji kod nas praktično i nema scenu, nisam ni ja, ali je atmosfera bila toliko jebeno dobra, da su se svi koji nisu pobegli proveli bolje nego na svim ostalim nastupima te večeri. Ko je pobegao, zajebao se. Filip je svu svoju energičnost preneo i na publiku, pa su ubrzo počele i šutke i sve ostale zajebancije koje se mogu videti na screamo/emo, hc ili nekim sličnim svirkama. Ko je propustio, nema pojma šta je propustio. Eva Ras steals the show.
Pola četiri bokte. Meni koji volim da ležem na vreme sve ovo je palo poprilično teško. Ali da sam mogao da biram koga bih voleo da gledam za kraj, izabrao bih upravo Sv. Pseta. Kako bolje završiti 6h različitih šizofrenih sviki nego instrumentalom. To što oni sviraju ja verovatno ne umem da opišem, ali otkud znam, neka DIY verzija surfa možda. I pored sve njihove energije, ceo taj nastup mi je došao kao neko provetravanje, kao savršeni refreš. Nekih pola sata konstante vožnje (napomena: ne mešati sa vožnjom na drogama). Pola sata jurcanja u šerpa plavoj Ladi kroz autoput kroz pakao (napomena: ne mešati sa „Highway to Hell“, ovde je u pitanju „Hell Highway“), dok vatra ključa svuda oko vas, a klima uređaj samo greje, da motor ne bi prokuvao. Truckava, bučna i vrela, ali savršena vožnja za kraj.
Sto puta mi je kroz glavu prošla ona čuvena rečenica iz Lethal Weapon-a – „I’m getting too old for this shit“, iako još nemam ni punih 25. Ali ovo šizofreno putovanje kroz žanrove mi je ipak na kraju veoma prijalo. U nekim bendovima sam uživao, u nekim manje, ali mislim da su obe svirke poprilično uspele. Paper Animals sa promocijom budućeg albuma, a Hali Gali sa održavanjem prvog izdanja festivala za koji imam utisak da će sledeće godine biti samo još jači. Damn.
Uroš, Hejterski vodič
Ovo mega šizofreno veče za mene je otpočelo u Muzičkoj kući Metropolis, na svirci benda Paper Animals. Kada sam čuo za njih (circa pre jedno godinu dana), bilo mi je veoma teško da ih svarim. Iz više navrata sam pokušavao da ih slušam, ali avaj. Vremenom su počeli više da mi se sviđaju, ali daleko je to bilo od benda koji mogu da zavolim. Međutim, desi se i ova svirka, prva njihova kojoj sam prisustvovao. Par pesama i hvatam sebe kako cupkam i pevušim tekstove. Šta bre? Šta mi se ovo dešava? I onda uđem malo dublje u bend. Na trenutke melanholična, na trenutke baš indie (u fazonu ranih Editorsa), a na trenutke i uprljana nešto tvrđim rifovima, gitara je vodila glavnu reč. Šarene i pretežno vesele bas linije su ispunjavale MKM, a u par navrata i preuzimale štafetu, dok je bubanj delovao skroz nekako iz pozadine i sve konstanto držao pod kontrolom. A preko svih njih savršeno se slegao snažni Sofijin glas, koji nam je uglavnom prepričavao neke ljubavne dogodovštine. Sve to u paketu predstavlja jendo pravo muzičko osveženje, koje pirka po vama kao hladni vetrić usred vrelog dana. Opušteno sam uživao kroz ceo nastup, što uzimajući u obzir šta generalno slušam i nije preterano često moguće.
Zadovoljan ovim otkrićem, u poslednjim minutima 23. februara sam se uputio ka Dragstoru. Znao sam da me tamo čeka nešto drugo. Hali Gali je okupio bendove koji su obeležili 2018. godinu. Bar mi se tako čini. Ko se tu nije našao, neka se potrudi u ovoj novoj godini. Ovi bendovi predstavljaju sam vrh beogradske garažne scene, zapravo i sam vrh ovog najnovijeg talasa bendova koji dominiraju scenom u poslednjih dve, najviše tri godine.
Jedni od njih su i Sitzpinker, bend koji je otvorio ovu feštu. Njih sam imao prilike i ranije da slušam (jednom), tako da sam imao neku sliku u glavi. Garaža i bunt vrište iz njihove muzike, ali oni na bini deluju skroz drugačije. Pevačica i pored toga što je obukla neku kožnu haljnu i potpuno se spremila da zvuči opasno, kada god se obratila publici, zvučala je kao neka fina devojčica koja pomaže bakama da pređu ulicu. I uz to ima sve petice u školi. Baš je delovala mega awkward. Ali kada zagrmi u mikrofon tokom pesme, šalje nam jednu potpuno, potpuno drugačiju sliku. Ona fina devojčica iz prve klupe u školi postaje besni buntovnik koji bi pregazio sve pred sobom. Muzika koju svira ovaj bend mi je takođe impresivna. Možda ću sada napisati definiciju garažne muzike, ne znam, ali dajem svoje trenutno viđenje. Znate kako je post pank nastao iz panka? E pa Sitzpinker zvuče kao pank koji je nastao iz post panka. I to me iskreno oduševljava.
Timeleap na narednu binu i spreman sam za Buč Kesidi, bend koji volim i pratim još od kada su bili levoruki trio. Dugo ih nisam gledao, jedno godinu dana, još od KC Grada, odnosno nastupa kada su prvi put izveli, ono što tada niko nije znao, budući planetarni hit „Nema ljubavi u klubu“. Mnogo se promenilo od tad. Zaista mnogo. Svaka stara pesma dobila je novi aranžman. Gorepomenuti hit očigledno predstavlja naslov jednog novog poglavlja u karijeri ovo pančevačkog sastava, pa samim tim i sve ostale pesme oživljavaju u ovom nekom disko dens fazonu. Što je popriličan skok sa Arctic Monkeys indija sa kojim su počeli. Naravno da sam otpevao svaku od njih, jer se tekstovi nisu menjali, ali što se tiče muzike, mislim da će mi trebati još koja svirka da se potpuno naviknem na ovaj novi zvuk. Daleko od toga da je loš, samo sam se ja previše vezao za onaj stari.
Ponovo gaženje preko ljudi do povratka na prvu binu, jer Vizelj. Šta reći o ovom bendu što već svi drugi (ili oni sami o sebi) nisu rekli? Prljavi, bezobrazni, znojavi bend i ista takva publika. Zajedno, ova skupina predstavlja jedne od glavnih pokretača i nosioca ovog talasa garažnih bendova koji dominiraju scenom u poslednje vreme. Oni nisu veliki virtuozi, ali su uspeli da sastave savršenu matematičku formulu gde je ono što oni stvaraju (pretpostavljam i uživaju u tome) potpuno jednako onome za čim je publika dugo, dugo žudela, odnosno onome što je bilo preko potrebno sceni. I to rade uspešno već neko vreme. I ja se uspešno ložim na sve to već neko vreme. Još od kad su imali četiri člana. Želeo bih i da iskoristim priliku da se izvinim svima kojima sam (stvarno ne namerno) urlao pesme na uvo, ili koje sam usput poobarao na putu do šutke.
Posle Vizelja sam polako počeo da osećam posledice toga što sam potpuno van kondicije i što su mi jedine sportske aktivnosti vezane za Fudbal Menadžera. Na putu ka onoj drugoj bini gde su nastupali Dogs in Kavala, shvatio sam koliko sam zdravo za gotovo uzimao one pauze od 15 minuta između bendova na normalnim svirkama. Ovde je se sve nekako preklapalo, a ja sam imao želju da sve vidim. Sam sam kriv. Dogs in Kavala su jedan od onih bendova koji polako već stiču kultni status na ovoj novijoj sceni, ali su isto tako jedan od bendova koje ja nisam kapirao. Prvi put sam ih sinoć slušao live i izdržao sam samo 3-4 pesme. Ne znam, ne rade me uopšte. Dok sam ih slušao, osećao sam se kao Sten u onoj epizodi South Parka kada sva nova muzika počinje da mu zvuči sranje. Dogs su samo jeda od sada već poprilične gomilice bendova koja se skupila, a da mi ovako zvuče. Znam, problem je u meni. Oni imaju veliku publiku i može se reći da su relativno uspeli kao bend. Ali nisu za mene. Možda kada bih imao prilike da ih slušam u nekom drugom ambijentu, tipa neka plaža sa palmama, dok pijem pinja koladu, a oni sviraju negde u pozadini.
Kratka prinudna pauza, pa na Gazorpazorp. O ovim momcima se poslednjih godinu dana pišu epovi. A ako mene pitate, potpuno zasluženo. Izbacili su debi album koji je doneo nešto drugačiji zvuk od onog na koji nas je navikla ova garažna scena. Dosta su brži, sviraju nešto što je blizu panka, a nije pank. Okruženi su nekom mračnom energijom, koju sjajno umeju da prenesu na publiku. Dok ostali bendovi sa scene odišu atmosferom bunta, ono što Gazorpazorp stvaraju stvara neku tešku crnu maglu iznad glava publike, koja se polako spušta i pritiska sve pristutne. Toliko polako pritiska, ali toliko snažno. Oseća se nemoć da se bilo šta promeni, kultivišu se bes i agonija koji jedino mogu da se iskažu povremenim urlicima u toku, ili nakon završetka pesama.
A onda vazduh, konačno malo vazduha. Imao sam par minuta da dođem do daha, jer je imalo vremena do početka nastupa koji sam čekao cele večeri na trećoj bini, za koju su bile zadužene Noćne More. Sama ideja ove bine jeste uživo izvođenje eksperimentalnijih vidova muzike. Od sedam izvodjača, šest je sviralo uživo, uz jedan DJ set (koji je uključivao performans). Jedan od izvođača koji je privukao pažnju je Eva Ras. I dok se publika polako skupljala, dok je preko razglasa išao neki bit, videli smo na bini nekog smešnog lika. Kad ono. Uhvati lik mikrofon, skoči ispred publike poče sa grolovanjem, skrimovima i čime god još. Eva Ras je one man screamo/emo bend, gde ovaj lik, FIlip, kod kuće snimi muziku, na koncertu je pusti sa razglasa i počne da „peva“. Čini mi se da većina ljudi u publici nije bila upućena u ovaj pravac, koji kod nas praktično i nema scenu, nisam ni ja, ali je atmosfera bila toliko jebeno dobra, da su se svi koji nisu pobegli proveli bolje nego na svim ostalim nastupima te večeri. Ko je pobegao, zajebao se. Filip je svu svoju energičnost preneo i na publiku, pa su ubrzo počele i šutke i sve ostale zajebancije koje se mogu videti na screamo/emo, hc ili nekim sličnim svirkama. Ko je propustio, nema pojma šta je propustio. Eva Ras steals the show.
Pola četiri bokte. Meni koji volim da ležem na vreme sve ovo je palo poprilično teško. Ali da sam mogao da biram koga bih voleo da gledam za kraj, izabrao bih upravo Sv. Pseta. Kako bolje završiti 6h različitih šizofrenih sviki nego instrumentalom. To što oni sviraju ja verovatno ne umem da opišem, ali otkud znam, neka DIY verzija surfa možda. I pored sve njihove energije, ceo taj nastup mi je došao kao neko provetravanje, kao savršeni refreš. Nekih pola sata konstante vožnje (napomena: ne mešati sa vožnjom na drogama). Pola sata jurcanja u šerpa plavoj Ladi kroz autoput kroz pakao (napomena: ne mešati sa „Highway to Hell“, ovde je u pitanju „Hell Highway“), dok vatra ključa svuda oko vas, a klima uređaj samo greje, da motor ne bi prokuvao. Truckava, bučna i vrela, ali savršena vožnja za kraj.
Sto puta mi je kroz glavu prošla ona čuvena rečenica iz Lethal Weapon-a – „I’m getting too old for this shit“, iako još nemam ni punih 25. Ali ovo šizofreno putovanje kroz žanrove mi je ipak na kraju veoma prijalo. U nekim bendovima sam uživao, u nekim manje, ali mislim da su obe svirke poprilično uspele. Paper Animals sa promocijom budućeg albuma, a Hali Gali sa održavanjem prvog izdanja festivala za koji imam utisak da će sledeće godine biti samo još jači. Damn.
Uroš, Hejterski vodič