Northern Revival: Kovitlac najžešćeg stoneraja stiže sa severa [INTERVJU]
Helly Cherry
Ne znam da li ste nekada zapitali kako to zvuči kada se sastave sirovi blues, tvrdi metal i nebrušeni southern? E, pa, ako čujete tako nešto, onda znajte: ime mu je Northern Revival. Dolazi iz Novog Sada, a u enciklopediju muzike bio bi zaveden bi pod odrednicom: stoner/heavy rock/sludge bend. I već iz samog uvoda možete zaključiti da se radi o nečemu papreno začinjenom.
Nema tu onih nekakvih eteričnosti u mirisu i ukusu, sve je to totalno domaćinski zakuhano. Nema tu dugačkih introa, meditativnih vožnji, lebdenja i levitiranja međ' kompozicijama... Ovo je nešto potpuno suprotno, nešto što već „na keca“ kreće vrlo konkretno, vrlo žestoko i vrlo opako. Tek posle te vozi...
Zanimljiva stvar je što već u prvim rifovima, na prvi kušaj znate da li vam se sviđa ili ne. Nema između. To je jedan od onih bendova koji veoma lepo umeju da i nesklad ukomponuju u harmonični poredak. To vam je nešto melodično do virtuoznosti, a ipak može teško pasti nekim osetljivijim ušima. Reklo bi se prosto: do srži beskompromisno. I zato vam se i sviđa.
U pitanju je bend koji se, kao i još mnogo njih, probija svojim umećem i svojim kvalitetom po nekim nesvakidašnjim stazama ovdašnjeg andergraunda. I oni, na tom svom putu nisu dozvolili da ih sapletu svakojake prepreke. I dalje važi ono zapisano u našoj regionalnoj recenziji muzičkih izdanja iz 2016-e, a to je da su kroz srpsku muzičku scenu protutnjali vrlo burno, „kao kovitlac prašine nošen košavom“. Dobra vest je da i dalje tutnjaju.
Tada su objavili drugo po redu izdanje: Life survival tips, a prvo što se beleži kao njihovo „opipljivo“ ostvarenje jeste EP Mouth Full of Dirt iz 2015. godine. Sve je to vodilo ka najnovijem izdanju pod nazivom Electric Power Supply (2019).
Sve se to dešava u zemlji u kojoj većina bendova digne ruke od bilo kakavog ostvarivanja već posle prvog albuma i par proživljenih fijaska u organizacijama svirki. A kako su oni prošli i kako dalje napreduju, možete čuti iz prve ruke, od jednog od osnivača benda Northern Revival, gitariste Aleksandra Rajića.
Jedinstven ste bend na srpskoj sceni, u svakom smislu. Ovo nije svakidašnje laskanje kojim obično krene hvalospev bendu, već zaista jeste istina, jer takvu muziku ovde, sem vas, niko ne svira, barem ne još uvek. Što se žanra tiče, radi se o čudnovatoj vrsti fuzije. Izbrušeno i nalickano, a opet zvuči sirovo do koske, sve deluje okrutno i besno, a opet melanholično. Šta vas je navelo na vožnju u takvom pravcu?
Teško pitanje. [smeh] Mislim da je sve spontano došlo. Pera i ja smo totalno različiti kao osobe, naravno da smo obojica kao i svi prošli kroz razne faze i žanrove do pravljenja ovog benda i sve to je uticalo na ono što sviramo. Slušamo i jedan i drugi sve i svašta ali mislim da je on doneo hc/punk uticaje u bend a ja klasik rok i bluz... To je muzika na kojoj smo odrasli. Pominjem samo nas dvojicu jer se postava u bendu mnogo puta menjala a nas dvojica smo tu od početka. Tačka na kojoj smo se našli je bio stoner jer je to sada toliko širok pojam da pod isti možeš svrstati i bendove koji vuku na '70 rock a imaš i bendove koji su bliži metalu. Stoner bih uzeo kao neki okvir u koji je ubačeno sve ono dobro iz raznih rock i metal podžanrova. Za poslednji Electric Power Supply EP su jednako zaslužni i Marko (bubanj) i Perke (bass). U ovoj postavi smo godinu dana i mislim da se sve poklopilo i leglo na svoje mesto, sva četvorica učestvujemo u kreiranju novih pesama, komentarišemo, svađamo se, radujemo... skroz je porodična atmosfera. Od 2012. preko Mouth Full Of Dirt (EP) i Life Survival Tips (album) do 2019. i Electric Power Supply smo klesali svoj stil, unapređivali razne sitnice i prvi put da ništa ne bih menjao na izdanju. Nismo se trudili da zvučimo kao bendovi koje volimo da slušamo nego smo radili onako kako smo osećali da treba, po prvi put u pesmama ima dupla pedala, moderna produkcija koja nije uobičajena za bendove koji sviraju sličnu muziku i mislim da smo ovo definitivno mi. Malo nam je problem da definišemo šta je to što sviramo ali više nije ni važno.
Da li svestan izbor da budeš „andergraund“ znači odreći se popularnosti i onog čuvenog „živeti od muzike“?
Nikad se nismo trudili da budemo underground niti da budemo mainstream, samo sviramo ono što nam prija. Onog trenutka kada smo odlučili da će nam muzika biti na engleskom znali smo da to u startu znači da će biti teže doći do radio stanica i televizije (u Srbiji) ali realno, i da pevamo na srpskom, naša muzika je takva da opet mislim da sve što smo do sada odsvirali ne bi moglo da bude mainstream. U Srbiji ni veliki bendovi ne žive od muzike tako da nema potrebe razmišljati previše o parama.
Proputovali ste po regionu... Slovenija, Mađarska, Rumunija, Bosna... Kakvi su utisci nakon upoznavanja sa različitim podnebljima na kojima se pelcuju razne alternative? Da li biste neki od tih „pelcera“ presadili ovde?
Iz Rumunije bih ovde definitivno ''presadio'' gostoprimstvo organizatora i vlasnika klubova i svest da bend treba biti plaćen za svirku. Do sada kad god smo išli tamo da sviramo uvek smo se dobro proveli. Mađarska scena je veoma jaka, ima mnogo kvalitetnih bendova i različitih pravaca, a mislim da su ovako, generalno gledano, mnogo ispred nas što se tiče produkcije. Najnormalnije je da saznaš za neki totalno nepoznat bend i vidiš da se ne cimaju nešto preterano da uspeju a imaju profesionalne snimke i spotove. Ono što bih iz Mađarske uzeo kao dobar primer je da su bendovi veoma angažovani što se tiče organizacije koncerata i festivala. Nema deljenja u tabore po žanrovima muzike nego iste večeri na grupnoj svirci možeš čuti i metal i hc i punk i stoner što mislim da je veoma važno da publika ne bi bila zatucana i ograničena. Bosna nam je najpribližnija tako da njih ni ne smatram inostranstvom. [smeh] Iz Slovenije bih presadio životni standard pa da sve lakše može da funkcioniše... Haha...
A evo sada završavam sa bukiranjem datuma za turneju i posle dužeg vremena ćemo imati više koncerata u Srbiji nego napolju. Ima novih mesta za svirke, nešto pozitivno je počelo da se dešava u nekim gradovima.
Kako izgleda raditi ozbiljno, raditi kontinuirano, a nemati menadžera, marketinšku i PR potporu, raditi samostalno sav posao, od osmišljavanja materijala preko ugovaranja svirki do promocija i svega ostalog?
Izgleda kao da igraš fudbal menadžer igricu samo nije klub u pitanju nego bend. [smeh] Zna da bude dosta frustrirajuće, previše je stavki koje treba da se urade a vremena i para je malo. To je sastavni deo ''posla'' i ako nemas para da platiš nekog bend to mora sam da radi inače će ostati u prostoriji za probe. Meni lično najteže pada PR deo jer posle određenog vremena ti postane jako dosadno da šaljes saopštenja radio stanicama i fanzinima i stoti put jedno te isto ponavljaš o bendu. Sa druge strane, kada sve radiš sam, niko te ne uslovljava i ne uzima procenat, radiš kako ti odgovara i sve sto zaradiš je tvoje. Kad pričamo o organizaciji, najlepši je osećaj kad uspeš da utefteris novu svirku.
Koliko ste, u svoj toj borbi, dobili a koliko izgubili?
Ne mislim da smo nešto izgubili osim možda malo živaca i vremena koje je moralo da se potroši na sedenje za kompjuterom umesto na sviranje ali na kraju kad vidim šta smo sve dobili, koliko avantura na putovanjima, novih poznanstava, sviranja sa bendovima koje volimo da slušamo, overavanja velikih bina i pre svega druženja, mislim da se definitivno isplati jer volimo muziku. Mnogo je bolje nego igranje video igrica, blejanja u kladionici ili za televizorom, zar ne?
Očigledni su globalni uticaji na vašu muziku više nego domaći, ali ipak, kako vi sebe vidite u paradigmi zvanoj „srpska scena“?
Srpska ''scena'' je mnogo zamršena, možda previše, podeljena na žanrove među kojima se uglavnom favorizuju bendovi koji zvukom liče na poznate domaće bendove iz '90-ih... Kao da se ne daje toliko medijskog prostora nečemu novom. Imaš velike bendove i male bendove, u međuprostoru ima samo nekoliko bendova tj. onih koji su uspeli sami da isplivaju iz underground-a ili im je neko dao šansu da krenu ka ''uspehu''. Jedno vreme mi se činilo da će stoner zaživeti kod nas. Pre 4-5 godina je bio talas novih bendova ali je kratko trajao. Ostalo nas je nekoliko aktivnih ali publike, čini mi se, ima sve više jer strani bendovi sve češće posećuju Srbiju što za nas može samo nešto pozitivno da donese.
Koliko je, oslanjajući se na pomenuta iskustva, ostvarene saradnje, organizacije i projekte koji su iza vas, po tvom mišljenju moguće stvarno uraditi ono „nešto“?
Teže nikad nije bilo zbog nedostatka medijskog prostora. Svi su na internetu, svi su dostupni pa je od previše informacija teško isplivati na površinu. Tome treba da služe mediji, da prepoznaju šta valja i daju šansu. Mislim da kod nas više nije toliko bitno koliko je nešto dobro nego da li je u odobrenom kalupu koji je neko odredio a to je uglavnom bezazleni pop-rock ili šaljivi punk-rock koji ne može nikog da ugrozi svojom porukom. Ne želim da budem pesimista vec samo realan, što ne znaći da se nešto neće promeniti vremenom, ništa nije konačno.
Kakva je saradnja i povezivanje sa drugim stvaraocima u ovoj sredini? Bez koga sve, u vašem bliskom okruženju, Northern Revival ne bi bio to što jeste?
Druzimo se sa dosta drugih bendova nevezano za žanr, ili ako nisam fan muzike koju moj prijatelj svira ili obrnuto ne znači da ne treba da se družimo. Drugačiji ugao gledanja i pristup sviranju može da inspiriše da se nauči nešto novo. Northern Revival ne bi bio to što jeste prvenstveno bez naših porodica i najbližih prijatelja koji imaju razumevanja za ono što radimo. Takođe to ne bi bilo to da ljudi koji nas slušaju ne dolaze na koncerte jer zbog toga najviše i sviramo. Jako su bitni fanzini i fotografi koji rade volonterski a informišu ljude o onome šta se dešava kod benda. Imamo sreće što se nalazimo u Novom Sadu koji je geografski na dobrom mestu pa možemo da posećujemo okolne zemlje. U gradu smo u kome se za relativno male pare mogu uraditi dobri snimci i spotovi... Da smo u nekom drugom gradu možda ne bismo uspeli sve da isfinansiramo...
Rešili ste da, u promociji vašeg najnovijeg albuma primenite drugu strategiju, sukcesivno izdavanje ili popularno nazvano „singl po singl“. Koliko je taj princip bolji, izazovniji, teži ili ne, od, prosto, izdavanja albuma u celini?
Odlučili smo tako poučeni dosadašnjim iskustvom jer nam je ovo treće izdanje i pre njega smo isprobali oba načina i u našem slučaju se singl po singl bolje pokazao. Akcenat se stavlja na svaku pesmu, za svaku se radi kampanja i reklama, duže si aktuelan, manja je verovatnoća da se desi da nekom promakne neka pesma. Kad se okači celo izdanje odjednom, na primer na youtube-u, bude vest dve nedelje i tu se priča završava, a mislim i da ljudi sve manje preslušavaju albume. Ovako, u stvari, ima više posla, moraš stalno cimati medije ali mislim da je efektivnije.
Kada se kaže: „vredi truda“ ili „trud se isplatio“ – na šta tačno misliš kada je Northern Revival u pitanju?
Sve što bih odgovorio rekao sam već kod četvrtog pitanja, jedino eto, pozdravio bih čitaoce Helly Cherry-ja sa naše prve svirke na ovoj turneji koju započinjemo iz Sombora.
Vidimo se!
Intervju pripremila Ana Bjes
Nema tu onih nekakvih eteričnosti u mirisu i ukusu, sve je to totalno domaćinski zakuhano. Nema tu dugačkih introa, meditativnih vožnji, lebdenja i levitiranja međ' kompozicijama... Ovo je nešto potpuno suprotno, nešto što već „na keca“ kreće vrlo konkretno, vrlo žestoko i vrlo opako. Tek posle te vozi...
Zanimljiva stvar je što već u prvim rifovima, na prvi kušaj znate da li vam se sviđa ili ne. Nema između. To je jedan od onih bendova koji veoma lepo umeju da i nesklad ukomponuju u harmonični poredak. To vam je nešto melodično do virtuoznosti, a ipak može teško pasti nekim osetljivijim ušima. Reklo bi se prosto: do srži beskompromisno. I zato vam se i sviđa.
U pitanju je bend koji se, kao i još mnogo njih, probija svojim umećem i svojim kvalitetom po nekim nesvakidašnjim stazama ovdašnjeg andergraunda. I oni, na tom svom putu nisu dozvolili da ih sapletu svakojake prepreke. I dalje važi ono zapisano u našoj regionalnoj recenziji muzičkih izdanja iz 2016-e, a to je da su kroz srpsku muzičku scenu protutnjali vrlo burno, „kao kovitlac prašine nošen košavom“. Dobra vest je da i dalje tutnjaju.
Tada su objavili drugo po redu izdanje: Life survival tips, a prvo što se beleži kao njihovo „opipljivo“ ostvarenje jeste EP Mouth Full of Dirt iz 2015. godine. Sve je to vodilo ka najnovijem izdanju pod nazivom Electric Power Supply (2019).
Sve se to dešava u zemlji u kojoj većina bendova digne ruke od bilo kakavog ostvarivanja već posle prvog albuma i par proživljenih fijaska u organizacijama svirki. A kako su oni prošli i kako dalje napreduju, možete čuti iz prve ruke, od jednog od osnivača benda Northern Revival, gitariste Aleksandra Rajića.
Jedinstven ste bend na srpskoj sceni, u svakom smislu. Ovo nije svakidašnje laskanje kojim obično krene hvalospev bendu, već zaista jeste istina, jer takvu muziku ovde, sem vas, niko ne svira, barem ne još uvek. Što se žanra tiče, radi se o čudnovatoj vrsti fuzije. Izbrušeno i nalickano, a opet zvuči sirovo do koske, sve deluje okrutno i besno, a opet melanholično. Šta vas je navelo na vožnju u takvom pravcu?
Teško pitanje. [smeh] Mislim da je sve spontano došlo. Pera i ja smo totalno različiti kao osobe, naravno da smo obojica kao i svi prošli kroz razne faze i žanrove do pravljenja ovog benda i sve to je uticalo na ono što sviramo. Slušamo i jedan i drugi sve i svašta ali mislim da je on doneo hc/punk uticaje u bend a ja klasik rok i bluz... To je muzika na kojoj smo odrasli. Pominjem samo nas dvojicu jer se postava u bendu mnogo puta menjala a nas dvojica smo tu od početka. Tačka na kojoj smo se našli je bio stoner jer je to sada toliko širok pojam da pod isti možeš svrstati i bendove koji vuku na '70 rock a imaš i bendove koji su bliži metalu. Stoner bih uzeo kao neki okvir u koji je ubačeno sve ono dobro iz raznih rock i metal podžanrova. Za poslednji Electric Power Supply EP su jednako zaslužni i Marko (bubanj) i Perke (bass). U ovoj postavi smo godinu dana i mislim da se sve poklopilo i leglo na svoje mesto, sva četvorica učestvujemo u kreiranju novih pesama, komentarišemo, svađamo se, radujemo... skroz je porodična atmosfera. Od 2012. preko Mouth Full Of Dirt (EP) i Life Survival Tips (album) do 2019. i Electric Power Supply smo klesali svoj stil, unapređivali razne sitnice i prvi put da ništa ne bih menjao na izdanju. Nismo se trudili da zvučimo kao bendovi koje volimo da slušamo nego smo radili onako kako smo osećali da treba, po prvi put u pesmama ima dupla pedala, moderna produkcija koja nije uobičajena za bendove koji sviraju sličnu muziku i mislim da smo ovo definitivno mi. Malo nam je problem da definišemo šta je to što sviramo ali više nije ni važno.
Da li svestan izbor da budeš „andergraund“ znači odreći se popularnosti i onog čuvenog „živeti od muzike“?
Nikad se nismo trudili da budemo underground niti da budemo mainstream, samo sviramo ono što nam prija. Onog trenutka kada smo odlučili da će nam muzika biti na engleskom znali smo da to u startu znači da će biti teže doći do radio stanica i televizije (u Srbiji) ali realno, i da pevamo na srpskom, naša muzika je takva da opet mislim da sve što smo do sada odsvirali ne bi moglo da bude mainstream. U Srbiji ni veliki bendovi ne žive od muzike tako da nema potrebe razmišljati previše o parama.
Proputovali ste po regionu... Slovenija, Mađarska, Rumunija, Bosna... Kakvi su utisci nakon upoznavanja sa različitim podnebljima na kojima se pelcuju razne alternative? Da li biste neki od tih „pelcera“ presadili ovde?
Iz Rumunije bih ovde definitivno ''presadio'' gostoprimstvo organizatora i vlasnika klubova i svest da bend treba biti plaćen za svirku. Do sada kad god smo išli tamo da sviramo uvek smo se dobro proveli. Mađarska scena je veoma jaka, ima mnogo kvalitetnih bendova i različitih pravaca, a mislim da su ovako, generalno gledano, mnogo ispred nas što se tiče produkcije. Najnormalnije je da saznaš za neki totalno nepoznat bend i vidiš da se ne cimaju nešto preterano da uspeju a imaju profesionalne snimke i spotove. Ono što bih iz Mađarske uzeo kao dobar primer je da su bendovi veoma angažovani što se tiče organizacije koncerata i festivala. Nema deljenja u tabore po žanrovima muzike nego iste večeri na grupnoj svirci možeš čuti i metal i hc i punk i stoner što mislim da je veoma važno da publika ne bi bila zatucana i ograničena. Bosna nam je najpribližnija tako da njih ni ne smatram inostranstvom. [smeh] Iz Slovenije bih presadio životni standard pa da sve lakše može da funkcioniše... Haha...
A evo sada završavam sa bukiranjem datuma za turneju i posle dužeg vremena ćemo imati više koncerata u Srbiji nego napolju. Ima novih mesta za svirke, nešto pozitivno je počelo da se dešava u nekim gradovima.
Kako izgleda raditi ozbiljno, raditi kontinuirano, a nemati menadžera, marketinšku i PR potporu, raditi samostalno sav posao, od osmišljavanja materijala preko ugovaranja svirki do promocija i svega ostalog?
Izgleda kao da igraš fudbal menadžer igricu samo nije klub u pitanju nego bend. [smeh] Zna da bude dosta frustrirajuće, previše je stavki koje treba da se urade a vremena i para je malo. To je sastavni deo ''posla'' i ako nemas para da platiš nekog bend to mora sam da radi inače će ostati u prostoriji za probe. Meni lično najteže pada PR deo jer posle određenog vremena ti postane jako dosadno da šaljes saopštenja radio stanicama i fanzinima i stoti put jedno te isto ponavljaš o bendu. Sa druge strane, kada sve radiš sam, niko te ne uslovljava i ne uzima procenat, radiš kako ti odgovara i sve sto zaradiš je tvoje. Kad pričamo o organizaciji, najlepši je osećaj kad uspeš da utefteris novu svirku.
Ne mislim da smo nešto izgubili osim možda malo živaca i vremena koje je moralo da se potroši na sedenje za kompjuterom umesto na sviranje ali na kraju kad vidim šta smo sve dobili, koliko avantura na putovanjima, novih poznanstava, sviranja sa bendovima koje volimo da slušamo, overavanja velikih bina i pre svega druženja, mislim da se definitivno isplati jer volimo muziku. Mnogo je bolje nego igranje video igrica, blejanja u kladionici ili za televizorom, zar ne?
Očigledni su globalni uticaji na vašu muziku više nego domaći, ali ipak, kako vi sebe vidite u paradigmi zvanoj „srpska scena“?
Srpska ''scena'' je mnogo zamršena, možda previše, podeljena na žanrove među kojima se uglavnom favorizuju bendovi koji zvukom liče na poznate domaće bendove iz '90-ih... Kao da se ne daje toliko medijskog prostora nečemu novom. Imaš velike bendove i male bendove, u međuprostoru ima samo nekoliko bendova tj. onih koji su uspeli sami da isplivaju iz underground-a ili im je neko dao šansu da krenu ka ''uspehu''. Jedno vreme mi se činilo da će stoner zaživeti kod nas. Pre 4-5 godina je bio talas novih bendova ali je kratko trajao. Ostalo nas je nekoliko aktivnih ali publike, čini mi se, ima sve više jer strani bendovi sve češće posećuju Srbiju što za nas može samo nešto pozitivno da donese.
Koliko je, oslanjajući se na pomenuta iskustva, ostvarene saradnje, organizacije i projekte koji su iza vas, po tvom mišljenju moguće stvarno uraditi ono „nešto“?
Teže nikad nije bilo zbog nedostatka medijskog prostora. Svi su na internetu, svi su dostupni pa je od previše informacija teško isplivati na površinu. Tome treba da služe mediji, da prepoznaju šta valja i daju šansu. Mislim da kod nas više nije toliko bitno koliko je nešto dobro nego da li je u odobrenom kalupu koji je neko odredio a to je uglavnom bezazleni pop-rock ili šaljivi punk-rock koji ne može nikog da ugrozi svojom porukom. Ne želim da budem pesimista vec samo realan, što ne znaći da se nešto neće promeniti vremenom, ništa nije konačno.
Kakva je saradnja i povezivanje sa drugim stvaraocima u ovoj sredini? Bez koga sve, u vašem bliskom okruženju, Northern Revival ne bi bio to što jeste?
Druzimo se sa dosta drugih bendova nevezano za žanr, ili ako nisam fan muzike koju moj prijatelj svira ili obrnuto ne znači da ne treba da se družimo. Drugačiji ugao gledanja i pristup sviranju može da inspiriše da se nauči nešto novo. Northern Revival ne bi bio to što jeste prvenstveno bez naših porodica i najbližih prijatelja koji imaju razumevanja za ono što radimo. Takođe to ne bi bilo to da ljudi koji nas slušaju ne dolaze na koncerte jer zbog toga najviše i sviramo. Jako su bitni fanzini i fotografi koji rade volonterski a informišu ljude o onome šta se dešava kod benda. Imamo sreće što se nalazimo u Novom Sadu koji je geografski na dobrom mestu pa možemo da posećujemo okolne zemlje. U gradu smo u kome se za relativno male pare mogu uraditi dobri snimci i spotovi... Da smo u nekom drugom gradu možda ne bismo uspeli sve da isfinansiramo...
Rešili ste da, u promociji vašeg najnovijeg albuma primenite drugu strategiju, sukcesivno izdavanje ili popularno nazvano „singl po singl“. Koliko je taj princip bolji, izazovniji, teži ili ne, od, prosto, izdavanja albuma u celini?
Odlučili smo tako poučeni dosadašnjim iskustvom jer nam je ovo treće izdanje i pre njega smo isprobali oba načina i u našem slučaju se singl po singl bolje pokazao. Akcenat se stavlja na svaku pesmu, za svaku se radi kampanja i reklama, duže si aktuelan, manja je verovatnoća da se desi da nekom promakne neka pesma. Kad se okači celo izdanje odjednom, na primer na youtube-u, bude vest dve nedelje i tu se priča završava, a mislim i da ljudi sve manje preslušavaju albume. Ovako, u stvari, ima više posla, moraš stalno cimati medije ali mislim da je efektivnije.
Kada se kaže: „vredi truda“ ili „trud se isplatio“ – na šta tačno misliš kada je Northern Revival u pitanju?
Sve što bih odgovorio rekao sam već kod četvrtog pitanja, jedino eto, pozdravio bih čitaoce Helly Cherry-ja sa naše prve svirke na ovoj turneji koju započinjemo iz Sombora.
Vidimo se!
Intervju pripremila Ana Bjes