Lepota u glavi dok slušate Slonze
Helly Cherry
Slonz je bend iz Šapca čiji se muzički izraz može u grubim crtama okarakterisati kao psihodelični indie rock, post-punk ili neka kombinacija toga. Nastali su 2015. godine i deluju u sastavu: Nenad Tošić - bass gitara, Nikola Mijailović - gitara i vokal i Borivoje Tošić – bubnjevi. Pobednici su Demofesta u Banja Luci 2017. godine. Objavili su album „Lepota u glavi“ za R’n’R Records 2018. godine koji je naišao na dobar prijem i publike i kritike.
Prvu narednu priliku da ih vidite uživo imaćete u Ćupriji 1. marta u Paradoxu i u Kruševcu 2. marta u Grizliju. A sada, idemo na razgovor.
HC: Slonz? Otkud takav naziv za bend i šta zapravo znači?
Slonz: Naziv smo uzeli iz jedne anegdote koja se dogodila krajem šezdesetih prošlog veka kada je jedan afrički dobrotvor na mirovnoj misiji došao na Dubravu i pokušao našem seljaku da kaže kako se zovu životinje sa surlom koje žive u Africi. Setio se, ali je napravio grešku i umesto slonovi rekao je slonz.
HC: Pobednici ste Demofesta u Banja Luci 2018. godine. Nakon toga obavljujete svoj album prvenac „Lepota u glavi“. Na kraju ove 2018. i početku 2019. našli ste se na mnogim regionalnim listama kao muzika za preporuku ili kao najbolje u 2018-oj. To samo govori da je vaš zvuk shvaćen i prihvaćen, zar ne?
Slonz: Ne mora konkretno to da govori, ali činjenica je da smo prepoznati od strane neke količine ljudi/kritičara. Iako mislimo da te liste nisu relevantne i ne predstavljaju realnu sliku kvaliteta, drago nam je što smo se našli na njima.
HC: Psihodelični indi rok, post-pank ili neka kombinacija toga u grubim crtama opisuje vašu muziku. Iako ste samo trojac zvučite veoma moćno, puni bunta i snage. Ko je tekstopisac i odakle crpite inspiraciju za tekstove i muziku?
Slonz: Tekstopisac je Nikola, a inspiraciju crpi iz svakodnevnih situacija koje grade ovaj haos u kom živimo. Svako od nas trojice sluša nešto svoje od muzike, pa tako iz svega i svačega uzimamo stvari koje nam se sviđaju i pozajmljujemo ih u našim pesmama.
HC: U pesmi „Neki čovek“ kojom i počinje vaš album prvenac imate stih „...da i mrtvi ljudi beže iz ovog grada“. Znao sam da mrtvi ljudi mogu glasati ali da beže to nisam znao. Da li ste time hteli da poručite da se odavde (iz grada, pa čak i države) beži glavom bez obzira? I šta je bolji izbor pobeći ili ostati i nastaviti uzaludnu borbu sa vetrenjačama?
Slonz: Društvo u kom živimo je jako blizu tački kada ćemo se svi kolektivno razlupati o zemlju. Na žalost. Mislim da nam treba pružiti još jednu šansu, jer nisu u ovoj državi ni svi ludi ni svi glupi, ali vreme ističe, i nemamo više prostora za filozofiranje, jednostavno moramo da se borimo.
HC: Da li se ta borba može ostvariti i preko umetnosti?
Slonz: Kakva umetnost takva država. Tako je uvek bilo i biće. Umetnost je glavni i prvi pokretač svih velikih promena.
HC: Naslov pesme „Sledeći dan niko nije umro“ je zapravo rečenica kojom počinje roman Nobelovca Žozea Saramaga „Smrt i njenovi hirovi“ koji govori o prestanku umiranja ljudi u tamo nekoj zemlji i kako se to neumiranje manifestuje na život same zemlje ali i čitavog čovečanstva. Otkud to?
Slonz: Pa to je najjača uvodna rečenica koju sam negde pročitao pa sam odlučio da je pozajmim, mislim da bi bilo šteta da nisam.
HC: Na albumu ima 8 numera od kojih svaka može da se posmatra zasebno ali ipak sve one imaju neku nit koja ih čini kompaktnom celinom. U velikom to je doživljaj smrti, bola, usamljenosti, međuljudskih odnosa, duševnih i psihičkih stanja kroz koja svako od nas u većoj ili manjoj meri prolazi i proživljava ih. Svakako da je muzička osnova u tom maniru i da više nego odlično pasuje uz tekstove. Muzika u sebi nosi određenu dozu psihodelije i težine što me posebno raduje. Da li je to ono što ovaj album može ponuditi kao jednu univerzalnost u kojoj se svako od nas može prepoznati?
Slonz: Pa da, neka ideja je da kažemo „e i nama se to dešava“ jer mnogo je lakše kada znaš da probleme koje imaš, pa čak i one najsitnije, ima još neko osim tebe, pruža neku vrstu utehe.
HC: Imajući u vidu da je sadašnja, nazovimo je srpska altrenativna muzička scena, jača i raznovrsnija nego ikada pre, da je mnogo dobrih mladih bendova koji imaju šta da pokažu i ponude, Slonz je ipak jedan od retkih bendova koji svira muziku koja se može svrstati u underground i po muzičkom izrazu ali i po tesktovima. Šta možete reći o tome i da li taj novi val koji se ustalasao može nešto promeniti makar po pitanju muzičkog ukusa mase?
Slonz: Hvala ako tako mislite. Malopre sam rekao da je umetnost prvi pokretač svih promena a najdostupniji i trenutno najmoćniji oblik umetnosti je muzika, pa stoga u ovakvom stanju u društvu sa takvim potencijalom koji ova scena ima, ne da taj „Novi novi talas“ može, on mora da bude prvi okidač za velike promene koje nam se nameću u narednim godinama.
HC: Na omotu albuma „Lepota u glavi“ umesto glave je zelena kontura. Čak i vi na pojedinim fotkama benda umesto glava imate te konture bez očiju, ustiju, noseva, ušiju, kose, mozga... To je simbolika koja mnogo toga nosi u sebi i poručuje. Da li to hoćete na jedan simboličan način da poručite, da je život lepši kada je glava prazna? Što manje znaš, manje vidiš i manje čuješ to si srećniji? Ili pak ta kontura predstavlja odustvo identiteta, ličnosti i individualnosti, što nas je zapravo i dovelo do toga gde jesmo danas, da smo postali stado ovaca koje samo bleji i kojem se lako manipuliše? Ili je zapravo ta praznina (lepota) u glavi samo vizuelno prikazana konfuzija u glavama ljudi, izazvana na različite načine. Konfuzija koja rađa iluzije i zablude da smo srećni i da nam je zapravo lepo?
Slonz: S obzirom na ideju da dizajn bude upečatljiv prikaz sarkastičnog naziva, šta je njegovo značenje ostaje na slušaocu da odluči. Do kakvog god zaključka da dođe kroz slušanje pesama ili samo posmatranje naziva i dizajna, tako je kako odluči da bude.
HC: Muzika za preporuku. Knjiga za preporuku. Film za preporuku.
Slonz: Yussef Kamaal-Black Focus. Dostojevski-Zapisi iz podzemlja. La Haine.
Intervju pripremio Miljan Ristić a.k.a eXperiment
Prvu narednu priliku da ih vidite uživo imaćete u Ćupriji 1. marta u Paradoxu i u Kruševcu 2. marta u Grizliju. A sada, idemo na razgovor.
HC: Slonz? Otkud takav naziv za bend i šta zapravo znači?
Slonz: Naziv smo uzeli iz jedne anegdote koja se dogodila krajem šezdesetih prošlog veka kada je jedan afrički dobrotvor na mirovnoj misiji došao na Dubravu i pokušao našem seljaku da kaže kako se zovu životinje sa surlom koje žive u Africi. Setio se, ali je napravio grešku i umesto slonovi rekao je slonz.
HC: Pobednici ste Demofesta u Banja Luci 2018. godine. Nakon toga obavljujete svoj album prvenac „Lepota u glavi“. Na kraju ove 2018. i početku 2019. našli ste se na mnogim regionalnim listama kao muzika za preporuku ili kao najbolje u 2018-oj. To samo govori da je vaš zvuk shvaćen i prihvaćen, zar ne?
Slonz: Ne mora konkretno to da govori, ali činjenica je da smo prepoznati od strane neke količine ljudi/kritičara. Iako mislimo da te liste nisu relevantne i ne predstavljaju realnu sliku kvaliteta, drago nam je što smo se našli na njima.
HC: Psihodelični indi rok, post-pank ili neka kombinacija toga u grubim crtama opisuje vašu muziku. Iako ste samo trojac zvučite veoma moćno, puni bunta i snage. Ko je tekstopisac i odakle crpite inspiraciju za tekstove i muziku?
Slonz: Tekstopisac je Nikola, a inspiraciju crpi iz svakodnevnih situacija koje grade ovaj haos u kom živimo. Svako od nas trojice sluša nešto svoje od muzike, pa tako iz svega i svačega uzimamo stvari koje nam se sviđaju i pozajmljujemo ih u našim pesmama.
HC: U pesmi „Neki čovek“ kojom i počinje vaš album prvenac imate stih „...da i mrtvi ljudi beže iz ovog grada“. Znao sam da mrtvi ljudi mogu glasati ali da beže to nisam znao. Da li ste time hteli da poručite da se odavde (iz grada, pa čak i države) beži glavom bez obzira? I šta je bolji izbor pobeći ili ostati i nastaviti uzaludnu borbu sa vetrenjačama?
Slonz: Društvo u kom živimo je jako blizu tački kada ćemo se svi kolektivno razlupati o zemlju. Na žalost. Mislim da nam treba pružiti još jednu šansu, jer nisu u ovoj državi ni svi ludi ni svi glupi, ali vreme ističe, i nemamo više prostora za filozofiranje, jednostavno moramo da se borimo.
HC: Da li se ta borba može ostvariti i preko umetnosti?
Slonz: Kakva umetnost takva država. Tako je uvek bilo i biće. Umetnost je glavni i prvi pokretač svih velikih promena.
HC: Naslov pesme „Sledeći dan niko nije umro“ je zapravo rečenica kojom počinje roman Nobelovca Žozea Saramaga „Smrt i njenovi hirovi“ koji govori o prestanku umiranja ljudi u tamo nekoj zemlji i kako se to neumiranje manifestuje na život same zemlje ali i čitavog čovečanstva. Otkud to?
Slonz: Pa to je najjača uvodna rečenica koju sam negde pročitao pa sam odlučio da je pozajmim, mislim da bi bilo šteta da nisam.
HC: Na albumu ima 8 numera od kojih svaka može da se posmatra zasebno ali ipak sve one imaju neku nit koja ih čini kompaktnom celinom. U velikom to je doživljaj smrti, bola, usamljenosti, međuljudskih odnosa, duševnih i psihičkih stanja kroz koja svako od nas u većoj ili manjoj meri prolazi i proživljava ih. Svakako da je muzička osnova u tom maniru i da više nego odlično pasuje uz tekstove. Muzika u sebi nosi određenu dozu psihodelije i težine što me posebno raduje. Da li je to ono što ovaj album može ponuditi kao jednu univerzalnost u kojoj se svako od nas može prepoznati?
Slonz: Pa da, neka ideja je da kažemo „e i nama se to dešava“ jer mnogo je lakše kada znaš da probleme koje imaš, pa čak i one najsitnije, ima još neko osim tebe, pruža neku vrstu utehe.
HC: Imajući u vidu da je sadašnja, nazovimo je srpska altrenativna muzička scena, jača i raznovrsnija nego ikada pre, da je mnogo dobrih mladih bendova koji imaju šta da pokažu i ponude, Slonz je ipak jedan od retkih bendova koji svira muziku koja se može svrstati u underground i po muzičkom izrazu ali i po tesktovima. Šta možete reći o tome i da li taj novi val koji se ustalasao može nešto promeniti makar po pitanju muzičkog ukusa mase?
Slonz: Hvala ako tako mislite. Malopre sam rekao da je umetnost prvi pokretač svih promena a najdostupniji i trenutno najmoćniji oblik umetnosti je muzika, pa stoga u ovakvom stanju u društvu sa takvim potencijalom koji ova scena ima, ne da taj „Novi novi talas“ može, on mora da bude prvi okidač za velike promene koje nam se nameću u narednim godinama.
HC: Na omotu albuma „Lepota u glavi“ umesto glave je zelena kontura. Čak i vi na pojedinim fotkama benda umesto glava imate te konture bez očiju, ustiju, noseva, ušiju, kose, mozga... To je simbolika koja mnogo toga nosi u sebi i poručuje. Da li to hoćete na jedan simboličan način da poručite, da je život lepši kada je glava prazna? Što manje znaš, manje vidiš i manje čuješ to si srećniji? Ili pak ta kontura predstavlja odustvo identiteta, ličnosti i individualnosti, što nas je zapravo i dovelo do toga gde jesmo danas, da smo postali stado ovaca koje samo bleji i kojem se lako manipuliše? Ili je zapravo ta praznina (lepota) u glavi samo vizuelno prikazana konfuzija u glavama ljudi, izazvana na različite načine. Konfuzija koja rađa iluzije i zablude da smo srećni i da nam je zapravo lepo?
Slonz: S obzirom na ideju da dizajn bude upečatljiv prikaz sarkastičnog naziva, šta je njegovo značenje ostaje na slušaocu da odluči. Do kakvog god zaključka da dođe kroz slušanje pesama ili samo posmatranje naziva i dizajna, tako je kako odluči da bude.
HC: Muzika za preporuku. Knjiga za preporuku. Film za preporuku.
Slonz: Yussef Kamaal-Black Focus. Dostojevski-Zapisi iz podzemlja. La Haine.
Intervju pripremio Miljan Ristić a.k.a eXperiment