Litem je pisac koji neretko u svojim romanima poseže ka žanrovskim motivima i matricama ali im i dodaje stil, likove i detalje glavnotokovske književnosti. Takođe nastoji i da svakom novom knjigom istraži novi žanr. Od svih njih čini se da se detektivskom najčešće vraćao jer je takav i Gun, with Occasional Music (fenomenalni komični SF noar) i Sva siročad Bruklina (njegov najuspešniji roman o detektivu s Turetovim sindormom).

Feral Detective je kritika poprilično, na globalnom nivou, otpisala kao minoran i sklon sam da ih podržim u tom stavu. Premda za većinu knjiga koje mi se ne dopadaju mogu lako da uočim razloge zbog kojih je to tako, ovde to nije slučaj: jezik je lep kao i uvek, likovi dovoljno neobični, i sam seting posthipijevskih komuna opsednutih rivalstvom i teorijama zavere obećava, kao i to što ovde ne pratimo detektiva, već osobu koja ga je angažovala.

No nažalost, prosto rečeno, nema hemije.

Do polovine mi je roman bio sasvim prihvatljiv, ali nakon toga sam izgubio svako interesovanje i za likove i za događaje. Ako bih bio baš prinuđen da uperim prstom u ono što mi je smetalo, rekao bih da sam ovu priču, doduše u nekom drugom ruhu, već previše puta pročitao. Što u mojim očima, opet, nije ni objektivna zamerka, samo lična prezasićenost.

Svakako ne smatram da je u pitanju loš roman. Samo ne i dovoljno dobar. Ili makar ne i genijalan.
Željko Obrenović