Pre nego što se išta drugo o ovoj epizodi kaže, treba se reći da je delo jednog scenariste i četvoro crtača! Fascinantno, zar ne? Scenario je napisao niko drugi do knjževnom i strip svetu veoma poznatog Andree Kavaleta. Pored „Kaligrafije bola“, njegov stvaralački rad nam je bio zastupljen i u epizodama „Padaju žabe“ i „Mesečari“. Što se tiče crtača, najpre treba spomenuti među čitaocima legendarnog Luiđija Pikata, koji je nacrtao oko 150 epizoda Dilana Doga i sarađivao sa najvećim imenima ovog stripa. Pored Pikatovog, ova epizoda sadrži rad troje relativno mladih crtača među kojima je Đulija Masalja koja je pored ove, nacrtala još dve epizode, Renato Ričo čiji se rad do sada video u 4 epizode Dilana Doga i 2 epizode Zagora i Mateo Santalielo čiji potpis nose 4 epizode Dilana Doga i dve Nejtana Nevera. Znači, zanimljiva ideja spoja mladosti i iskustva. Naslovna strana je delo voljenog nam Anđela Stana.

Epizoda „Kaligrafija bola“ je u Italiji objavljena pod brojem 352 pod nazivom „La calligrafia del dolore“. U izdanju „Veselog četvrtka“ pod brojem 143.

Moram da priznam da mi je sama naslovna strana već delovala primamljivo i nagoveštavala neverovatnu priču. Činjenica da je šestoro umetnika radilo na njoj mi je samo još više ulivala nadu da je preda mnom pravo remek-delo kada je strip Dilan Dog u pitanju. Ipak, sve moje nade u ovu priču pale su u vodu posle trećine epizode kada sam već i sam predvideo kraj i pomirio se sa tim da ovde nema ni malo neizvesnosti i uzbuđenja. Još mi je čudnije bilo to što nikako nisam mogao da shvatim koji je crtač šta nacrtao u ovoj epizodi, osim možda lica koja su Pikatova.

Kao ljubitelj priča o ukletim rezidencijama i susreta sa „onostranim“, veoma me je obradovao početak priče i odlazak Dilana na prijem povodom useljenja u tek kupljenu rezidenciju „Mooncaster manor“ od strane njegove bivše devojke Dajane i njenog novog partnera. Ipak, Dajana oseća da u toj kući nešto nije u redu i Dilan odlučuje da prespava u kući. Zle slutnje su se obistinile misterioznim ubistvom Dajaninog partnera kada je i Dilan zamalo stradao. Serija neobjašnjivih ubistava se povezuje sa jednom osobom koja poseduje predmet kojim može da rešava sudbine drugih vodeći se sopstvenim moralnim načelima.

Sama ideja o nekome ko odlučuje da pravdu i moral uzima u svoje ruke poput Džona Krejmera u filmskoj franšizi „Saw“ mi je oduvek bila privlačna kada je umetnost u pitanju, ali ono što je u ovoj epizodi urađeno je nekako previše naivno i ubrzano. Takođe, pojavljivanje sporednih likova bez značaja samo još više oduzima vitalnost priči, a manje je pažnje posvećeno likovima koji rešavaju ovu priču. Zaista, poovska ideja o atmosferičnom osećaju prisustva neobjašnjive sile, fanatično kolekcionarenje i dodiri sa okultizmom mogli su da se na mnogo efektivniji način iskažu u nekom Superbook-u.

Iako je priča imala intencije da bude eksplozija horora, trilera i strave, očigledno je da su je prevelike ambicije autora uništile.

Ilija Najdanović