Disclaimer: sledi jedan moj
rant na temu domaće muzičke scene; osobe koje slušaju samo engleske bendove, ili ne smatraju da je muzika značajna (sem kao sredstvo opuštanja ili ispunjavanja vremena) u njihovim životima, neka ga slobodno preskoče.
Osobe koje su, možda, članovi fejsbuk grupe
Metalci, imali su prilike da na delu vide kako se ponaša većina samoproklamovanih ljubitelja tzv. prave muzike (besmislena sintagma, u svakom slučaju): kao nezrela deca zaglavljena u infantilnim ego-tripovima, koja se prepucavaju oko sasvim banalnih stvari i neprestano se prepiru oko pojmova
prava muzika i
pravi metal. Masovno se slušaju i slave bendovi iz prošlosti kao jedine uzdanice, dok nove niko i ne spominje: međutim, neprestano se pljuje po sceni. Većina okačenih radova članova je krajnje sumnjivog kvaliteta; tek poneki može da prođe kao tek prosečan. Grupa mi je sjajno poslužila kao paradigma današnje muzičke scene u našim krajevima: publika i sami bendovi snose ogroman deo krivice za propast scene, kao i sami mediji.
Publika
Krenuću, pre svega, od publike. Svedoci smo tome da danas skoro svako nipodaštava (ne bez razloga) domaću scenu; ipak, pitanje je koliko se ta publika uopšte potrudila da je upozna? Svako danas najviše sluša iste pesme; muzika prošlosti i dalje snažno zvoni u našim ušima. Nije problem u tome: to jesu kvalitetne pesme koje i dalje treba da žive, ali problem nastaje kada od današnjih bendova očekujemo muziku iz prošlosti, kada od mladog benda tražimo da zvuči kao Riblja čorba, Ekatarina Velika (za ljubitelje tzv. ex-yu roka, u koji se trpaju muzički pravci i grupe koji nemaju nikakvu međusobnu vezu), Iron Maiden, Anthrax, ma, samo unesite ime omiljenog benda i gađajte trulim paradajzom te mladiće ako ne zvuče baš tako - e, to domaća publika želi. Prežvakavanje prošlosti, epigonske muzičare koji će svirati već odsvirano. Zato i nastaje toliki broj tribute bendova. Kao što reče Elvis,
novo je vrijeme, novi je vijek! Sedamdesete i osamdesete su mrtve; devedesete (na našu sreću) takođe; svako vreme treba da gradi svoju muziku. Zapitajte ste kada ste poslednji put bili na nekom nastupu, ili čak i samo preslušali novi rad nekog benda. Ne sećate se, znam; ipak, najlakše je površno udarati na scenu, bez priznavanja krivice koju i sam snosimo kao publika. Ko ovde zaista zna da sluša muziku? Jer, ne zaboravimo, muziku ne možemo samo pasivno slušati: upravo zbog toga i dominiraju površne note. Velike mase sebi ispiraju mozgove lakim notama nemuzike; takozvana alternativa, nažalost, tek je manje od dva zla. Neprobirljivost domaće publike dovodi do toga da prihvata sve najgore i najpovršnije, deklarativno se izgovarajući takozvanom superiornošću rok-muzike, koja im služi kao izgovor za uživanje u nacionalističkim himnama Riblje čorbe, čijeg frontmena kao da je papetmasterovao duh ideologa Pravoslavne države; da se dave u jugonostalgičarskim lamentima Davora Sučića (aka Sejo Sekson); da gutaju zašećereni feces Đorđa Balaševića, tog apologete mediokritetizma; i da nakon svega toga traže još! Ne, to nije superiorna muzika; pitanje je koliko to ima veze i sa rokom. I, šta kažete, nema novih bendova koje biste slušali? Niste im dali priliku! Publiko, sama snosiš deo krivicu za to; svaki pokušaj nečega drugačijeg dobija lošu povratnu informaciju i guši se u moru loše muzike koja je radije slušana.
Bendovi
Naravno, i sami bendovi snose krivicu; pre svega, danas je i kuso i repato umislilo da je to što znaju da sviraju dovoljno da osnuju svoj sastav. Ne, ne! Pre svega, dobar svirač nije i dobar kompozitor; takođe se zaboravlja da bend mora imati šta da kaže, mora imati svoj razlog postojanja, da bi se moglo reći da je sa razlogom osnovan: naravno, koliko zapravo muzičara danas ima šta kaže? Trenutne tendencije naginju ka ispraznosti i bezličnosti, ka numerama, koje će, kao u pričama naučne fantastike, biti generisane iz muzičkih šablona i već postojećih fraza na jedno ubacivanje novčića; i to je ono što žalosti. Za bavljenje muzikom više nije potrebno dugogodišnje obrazovanje; pank je, recimo, nastao kao vid društvenog otpora i baziran je na svega par akorda. No, na žalost, danas
niko nema poruku koju bi želeo da prenese. Imitacije već postojećih bendova su ono što umrtvljuje muziku: jer, ne zaboravimo, oni su bili svež pokret koji je nastao kao odgovor na društvenu situaciju. tog vremena Kopija benda iz, recimo, osamdesetih, nije odgovor na današnju društvenu situaciju. Ona predstavlja upravo beslovesnu imitaciju, koja će, nažalost, biti prihvaćena među ljubiteljima te vrste muzike. Bendovi, umesto da pruže otpor tome svemu, i sami daju svoj obol, čineći zaokret ka epigonstvu i udovoljavanju najbanalnijim željama publike; pevaju se pesme na lošem engleskom jeziku, sa iskopiranim melodijama, koje pokušavaju da nam proture kao nešto sveže i originalno, iako su samo našminkana crkotina, što reče pesnik. Ispraznost i taština vladaju takozvanom domaćom scenom, gde se muzičari, poput najgorih uličnih kerova, kidaju zarad đubreta; najagresivniji u marketingu, a ne najbolji, nameću se široj publici. Nastala klima slepila ubija rok/metal/pank: oštrica ovog pokreta je uništena! Gde je nestao bunt, bendovi? Dokle ćete o irelevantnim temama? Dokle ćete se pilićarski boriti za mesta na festivalima koje posećuje dvocifren broj ljudi? Dokle zavist i zloba među vama? Dokle pogrešno shvatanje muzike? Dokle?! (Čast izuzecima kao što su niški elektroničari Margita je mrtva.)
Mediji
Ovde pre svega ciljam na one koje bi i trebalo da vrše promociju dobre muzike - dakle, na muzičke časopise, portale, kao i ljude koji se time bave. Biću kratak. Jednostavno, sasvim pogrešna koncepcija. Portali su se pretvorili u mesta gde se linkuju fejsbuk stranice i jutjub kanali bendova; nema više muzičkog novinarstva, niti kritičkog recenziranja. Nedostatak selekcije neizbežno vodi u stvaranje jedne mase mediokritetne, čak i ispodprosečne muzike, u koju će se slivati novi i novi bendovi...
Miloš Mihailović
