Četvrto kolekcionarsko izdanje „Doga“, a u izdanju Veselog četvrtka, počinje naslovom „Iza ogledala“. Kao i u slučaju svih ostalih epizoda sabranih u kolekcionarskim izdanjima i ovu sam najpre čitao kao mlađahni white trash boy from the part of SFRJ gde „svi mi plutamo“. Rečenu epizodu iščitavao sam i iščitavao bezbroj puta tokom osnovne škole i više joj se nisam vratio do prošlog leta, kada sam seo i u cugu pročitao tridesetak epizoda DD-a, sakupljenih u prvih desetak knjiga kolekcionarske serije.

Moram priznati da kao klinac nisam preterano razmišljao o porukama raznih sadržaja koje sam konzumirao. Nešto mi se dopadalo ili mi se nije dopadalo. Tokom srednje škole i fakulteta mozak kao da mi je otišao na produženi godišnji odmor, dok sam se rvao sa onim što sam ja očekivao od sebe i što je društvena mašina očekivala od mene. Konzumacija sadržaja se nastavila, ali je skrenula u drugom pravcu – ka proizvodima anglo-američke kulture i engleskom jeziku najviše. Tek kada sam počeo da zarađujem, završio sa fakultetom, našao ljubav ovog i svih ostalih života – tek tada sam se našao u prilici da razmišljam o onome što me je u prvoj polovini života učinilo ličnošću kakva sam sada.

„Iza ogledala“ je jedan od tih ključnih elemenata i to, pre svega, zato što me je ta epizoda – I shit you not – ozbiljno frikautisala.

Ne znam koliko sam godina mogao da imam kada je objavljena kod nas, ali svakako ne više od devet. Jedna od simpatičnih nuspojava mog čitanja rečene epizode bilo je i to što sam neko vreme pokrivao ogledala po kući raznim ćebadima i krpama.

Danas, kao matori tridesetčetvorogodišnjak, duboko sam svestan da je vrlo verovatno „Iza ogledala“ oblikovala moju predstavu o prolaznosti života, ali i o prolaznosti ljubavi. Dok sam je čitao prošlog leta, nisam mogao a da u glavi ne puštam soundtrack koji se uglavnom sastojao od Best of Pink Floyd.

Prve stranice epizode bile su propraćene sa In the Flesh, a negde pri kraju odzvanjala je Wish You Were Here. Tek tada sam shvatio koliko me je Sklavi majndfakovao i usadio mi u podsvest svoje poruke: Ljubav je prolazna i neumitno smrtna, smrt je neminovna, gresi se ne praštaju i ne puštaju nas sve dok nas konačno ne odvuku pod vodu. I tek na kraju, kada je prekasno, sve postaje jasno. Jer, kako Sklavi kaže kroz usta Smrti: „Ja sam ona koja sve objašnjava“.

Naravno, pitanje je kako će i u kojoj meri čitalac prihvatiti Sklavijeve poruke.

Ocena: 5/5

Sa druge strane, „Veliki Dijabolo“ je osrednja, ako ne i lošnjikava epizoda, kojoj sam se retko vraćao. Sklavi se malo-malo pa vraća svojim mommy issues, što ume da ispadne dobro – ali „Veliki Dijabolo“ zapravo nije takav slučaj. U neku ruku, čitava epizoda svodi se na ne preterano originalni komentar na frojdovsku psihologiju, što je dosadno već u najavi.

Protagonista je mađioničar, koji pri tom ima drvenog lutka. Sama premisa jeste creepy enough, kao uostalom i klovnovi, karnevali i tome slično, ali kada se taj mizanscen rasprostre po pozornici kojom obično tumaraju veštice, zombiji, vukodlaci i po koji vampir – mađioničarsko-lutkarska jezivost jednostavno se pretvara u „Mnjeh, kad će već naredna epizoda?“

Već u standardnom maniru, epizoda se završava daškom natprirodnog, sa između redova provučenim komentarom da smo svi mi sinovi svojih majki, a zapravo njihove marionete koje umesto da žive svoje živote igraju u njihovim predstavama.

Kao da to nismo znali i bez Sklavija.

Sve u svemu, filer epizoda između dva reda natprirodnog.

Ocena: 2/5

Dvanaesta epizoda „Dilana Doga“, po originalnoj numeraciji, kod očito ima tradiciju kreativnog prevođenja njenog naslova. (Ovo mi je, inače, izuzetno draga epizoda – iako je u suštini rip off „Terminatora“, čak do te mere da „negativac“ fizički liči na Švarcenegera iz T1.)

Naime, epizoda u originalu nosi naslov „Killer!“ (sa sve uzvičnikom). Kod nas je prvobitno prevedena kao „Emet“, dok je u izdanju Veselog četvrtka prevedena kao „Ubica“. S obzirom na fabulu radnje, stari prevod je imao daleko više smisla. Držim da je VČ u ovom slučaju dropped the ball, simply zato što je originalni naslov epizode dat na engleskom. Nemam predstave kako bi se „ubica“ reklo na italijanskom, ali svakako ne „Killer!“ (pa još i sa uzvičnikom). Dakle, trebalo je ili ostaviti izvorni naslov – pošto je scenarista očito želeo da engleskom rečju (i uzvičnikom) ukaže na nešto (sad možemo da razglabamo na temu – na šta tačno?) – ili da ostavi „tradicionalni“ prevod naslova, koji je em ukorenjen u narodu, em ukorenjen u priči.

Priča je sama po sebi kopija „Terminatora“, samo što je u ulozi Sare Konor mali Jevrejin, koji izgleda kao brat od strica Vudija Alena, koji nije stigao da oćelavi (verovatno zbog toga što nije kresao sve što mu je palo pod ruku i druge organe). Taj... akhm... postmodernistički pristup zapletu, tako čest u Bonelijevoj produkciji, mogao bi da bude razlog da se epizoda oceni daleko surovije nego što ću je ja oceniti – međutim, ja je gledam očima klinca koji je najpre čitao „Emet“, pa onda gledao „Terminatora“, a gledam je i sa tačke njene završnice, koja nagoveštava neke stvari koje se valjaju iza brda. Nažalost, ta natuknica nije iskorišćena tokom serijala – makar tokom šestdesetak epizoda koje su objavljene u SFRJ i koje sam ja čitao.

„Killer!“ mi je i danas jedna od najdražih epizoda „Dilana Doga“, između ostalog i zato što funkcioniše potpuno samostalno od ostatka serijala – (uh, što volim ove povlake) ali i zato što je ovo jedna od retkih epizoda DD-a koja funkcioniše kao akcioni strip i to akcioni strip po mnogo čemu bolje osmišljen i realizovan od dobrog dela tadašnje ponude američkog stripa.
Ocena 5/5

Ivan Jovanović Nightflier