Sofija Knežević Sofijazz: Moje odluke su uvek bile samo moje, i dobre i loše, i teške i lake
Helly Cherry
Sofija Knežević je uspešna džez umetnica, sa 16 godina je upisala
džez odsek na muzičkoj akademiji u Gracu i bila je najmlađi brucoš u
istoriji tog fakulteta koji je završila sa 20 godina, živi i radi u
Njujorku gde niže profesionalne uspehe, u filmu Hermana Vaskeaa "Balkan
Spirit" Sofija Knežević, Anđelina Džoli i Marina Abramović pričaju o
Balkanskoj muzici, kulturi i umetnosti, Sofija je dobitnica brojnih
priznanja i nagrada uključujući i Betty Carter Jazz Ahead i Tesla
nagradu za dostignuća u muzici, brojnim mladim muzičarima je prenela
svoje znanje kao predavač džeza u Njujorškoj muzičkoj školi, komponuje i
muziku za filmove, bavi se humanitarnim radom i ponosno ističe da je
poreklom iz Srbije.
Sa koliko godina si shvatila da će džez biti tako bitan deo tvog života?
Džez
je nekako uvek bio bitan deo mog života iako u ranom detinjstvu toga
možda nisam bila svesna. Ali mislim da je baš ta podsvest uticala na to
da kasnije shvatim da se najviše osećam "kod kuće" kada pevam džez. Taj
prirodni osećaj radosti, slobode, ljubavi i različitih drugih
intenzivnih emocija koje su se preplitale sa realnošću i logikom, da bi
na kraju pobedili neke, da kažemo preisplanirana sopstvena očekivanja o
budućnosti i karijeri.
Vrlo mlada si krenula u
značajne uspehe, da li si najčešće sama donosila velike i važne odluke
ili u konsultaciji sa roditeljima, prijateljima...
Moje
odluke su uvek bile samo moje, i dobre i loše, i teške i lake. Toga se
velikim delom ponosim. Ja imam veliku sreću da su moji roditelji divni i
da su zbog svog iskustva (oboje umetnici) imali dosta učešća u mojoj
karijeri. Možda je nekad trebalo da ih slušam više nego što jesam, ali
ne mogu nego da budem izuzetno zahvalna za svako iskustvo koje sam imala
u životu.
Sarađivala si sa mnogim muzičarima, saradnja sa kojim muzičarima je tebi lično najdraža?
Sa
mojim suprugom Eliot Mejsonom naravno, zatim sa Vintonom Marsalisom,
Terensom Blansardom, Džejson Moranom i upravo shvatam da ću nastaviti da
nabrajam još 20 ljudi, pošto je prosto nemoguće izdvojiti nekoliko
(smeh). Svako s kim sam svirala uključujući mog gitaristu Nadav Peleda
koji nema "veliko" ime u krugovima, je imao veliki uticaj na moje
muzičko odrastanje.
Koju osobu iz sveta džeza smatraš najharizmatičnijom?
Vinton
Marsalis i Kristijan MekBrajd su verovatno dva najharizmatičnija
muzičara koje sam upoznala. Njihovo samopouzdanje i intelekt koji se
pojavljuju na sceni i van scene su izuzetno dominantni, i prosto kad
pričate s njima ne samo da im potpuno verujete već želite i da budete
kao oni. I zapravo, poznavajući ih i posmatrajući ih možete naučiti
mnogo stvari o tome kako biti uspešna osoba i izvođač.
Kako umetnici koji su poreklom iz SAD reaguju na činjenicu da si iz Srbije, iz Beograda?
Umetnici
is SAD svi znaju gde je Srbija, što je neobično jer mnogim Amerikancima
geografija nije jača strana, i uglavnom pomisle na Sibir kada kažem
Srbija. Ali s obzirom da mi imamo dosta uspešnih muzičara sa naših
prostora, i veliki broj kvalitetnih džez festivala na kojima su mnogo
prisustvovali, i naravno (iz nekog čudnog razloga mnogo nas džezera igra
tenis) Đokovića za koga muzičari znaju, svi uglavnom imaju samo sjajne
asocijacije sa našom zemljom.
Šta je za tebe to što Beograd ima a Njujork možda nikada neće imati – i obrnuto?
Beograd
ima tu romantičnu atmosferu Evropskog grada, gde idalje može da se vidi
zalazak sunca hodajući bilo kojom ulicom, gde miriše reka i večito se
čuje smeh i žagor iz prepunih kafića, ljudi koji ne zarađuju puno novca
ali ipak uživaju- gde je Njujork potpuno drugačiji. Od visokih zgrada
mora da se nađe posebno mesto da se gleda zalazak sunca, i za taj užitak
mnogi ne žele da izdvoje vreme jer su prezauzeti pravljenjem još više
novca i još više uspeha.
Nešto što Beograd nema, to je veliki
broj džez klubova u kojima se svira sjajna muzika. I multikulturalnost
koju donosi veliki broj različitih rasa.
Da li sebe smatraš dobro organizovanom?
U
tradicionalnom smislu definitivno ne, ali u nekom mom čudnom smislu
mislim da jesam. Definitivno sam postala mnogo organizovanija otkad sam
rodila dete. Mislim da je svako morao da postane organizovan sa malim
detetom, jer dan je kratak, a obaveza puno, čak i ako niste jako
fokusirani na karijeru kao ja.
Da li voliš da imaš detaljan plan ili bolje funkcionišeš bez detaljnog planiranja?
Do
skoro sam mislila da mi ne treba plan, ali sam shvatila da samo
podsećanje - nekoliko reči napisanih na papiru, telefonu ili tabli me
čini mnogo efikasnijom u završavanju obaveza i radu na sebi i umetnosti.
Zapravo prvo je bitno postaviti ciljeve, i za mene to nije samo jedan,
već nekoliko i onda raditi na svakom po malo, a gurati jedan posebno i
samo dodavati kad se jedan dostigne. I to ne samo za novu godinu, nego
svakih pola godine, analiziranje zadatih i dostignutih ciljeva i
dodavanje/menjanje liste. To se definitivno dokazalo najuspešnijim.
Šta je trenutno aktuelno, na čemu trenutno radiš?
Trenutno
sam u procesu završavanja grafičkog dela prve knjige, i onda se nadam
da ćemo uspeti da štampamo i izdamo do proleća 2019, i paralelno sa tim
pišem muziku za svoj prvi solo album, koji sam nadam da ću završiti u
toku sledeće godine takođe.
Sofiju Knežević intervjuisao Dragan Putnik