Poznati američki pisac Džon Fante (1909-1983) rođen je u Koloradu, u porodici italijanskih doseljenika. Počeo je da piše 1929. i ubrzo prešao u Los Anđeles, gde je ostao do kraja života.
U periodu od 1936. do 1938. nastaje saga o Arturu Bandiniju („Čekaj do proleća, Bandini“, „Put za Los Anđeles“ i „Upitaj prah“), mladalačka trilogija koja ga je proslavila.
Sticajem okolnosti, Fante je postao holivudski scenarista, oženio se i dobio četvoro dece. Zbog komplikacija sa dijabetesom, vid mu je slabio sve dok 1978. godine nije ostao potpuno slep, a u naredne dve godine amputirane su mu obe noge. Ipak je nastavio da piše, diktirajući svojoj ženi Džojs, i tako su nastali "Snovi s Bunker hila", poslednji deo sage o Arturu Bandiniju.

U jednom dijalogu knjige „Put za Los Anđeles“, Arturo Bandini kaže: „Moja proza nije na prodaju. Pišem za potomstvo.“ Slično kao njegov alter-ego, i Fante je bio ispred svog vremena: jedan je od retkih pisaca čije se knjige čitaju kao da su danas napisane, a prava slava stigla ga je tek posle smrti, delimično zahvaljujući i Čarlsu Bukovskom, koji je Fantea pominjao kao svog najvećeg uzora. 

Fante je bio moj Bog.
Jednog dana, našao sam neku knjigu, otvorio je, i to je bilo to. Stajao sam i čitao. Poneo sam knjigu do stola. Redovi su glatko klizili stranicama, kao plima. Svaka rečenica imala je sopstvenu energiju. Ta stvarnost svake rečenice davala je stranici život, kao da je nešto urezano u nju. Najzad sam otkrio čoveka koji se ne boji emocije. Humor i patnja bili su pomešani sa izuzetnom jednostavnošću.
Knjiga se zvala Upitaj prah, a pisac Džon Fante. Da. Fante je snažno delovao na mene. Nedugo nakon čitanja njegovih knjiga počeo sam da živim sa ženom. Ona je bila veći pijanac od mene i žestoko smo se svađali, a ja bih često vikao na nju:


„Ne govori mi da sam kurvin sin! Ja sam Bandini, Arturo Bandini!“

Moram se složiti sa ovom izjavom Čarlsa Bukovskog; jednostavnost jezika i emocije koje vrište sa stranica raspamećuju čitaoca, a često menjanje pripovedalačkog lica, katkad i u istom pasusu, služe da prikažu arogantnost samog glavnog protogoniste, pisca u pokušaju, Artura Bandinija. Ako se Bandini ne kori zbog grešnih misli i poteza, onda stoji pred ogledalom i posmatrajući svoj odraz, kuje sebe u nebesa. No, bez obzira na arogantnost, Bandini je obična naivnčina, koji svoje besmislene grešne misli kanalizuje kroz neki vid crnog humora.

Spustio sam se stepenicama niz Anđeoski let: sto četrdeset stepenika, stisnutih pesnica, ne plašeći se ljudi, već tunela Treće ulice, plašeći se da prođem kroz njega – klaustrofobija. Plašio sam se i visine, i krvi, i zemljotresa; inače sam bio prilično neustrašiv, ako izuzmemo smrt, osim straha da ću vrisnuti u gomili, osim straha od slepog creva, osim straha od srčanih smetnji, čak i to, dok sedim u sobi, držim sat i stežem žilu kucavicu, brojeći otkucaje srca, osluškujući čudne zvukove u stomaku. Ali inače, prilično neustrašiv.

S obzirom da je Fante živeo tokom velike „Depresije“, egzistenciju u to vreme opisuje upravo kroz Bandinijeve oči. Zbog toga je glavni lik tako živ, lako se pamti; s druge strane, ostali likovi su skrajnuti, u pozadini. Oni su samo parčići metala koji se lepe za magnet koji predstavlja Bandini.

Sama struktura i fabula romana se zasniva na glavnom liku i određenim temama, a ne na događajima: siromaštvo, Bandinijeva borba s grešnim mislima, to jest religijskim shvatanjima, pisanju i ženama, da bi na posletku, fabula krenula ka odnosu između Bandinija i meksičke konobarice, Kamile Lopez. Ne, ovo nije ljubavna priča; jedina ljubavna afera postoji između Bandinija i Bandinija, koliko god naš junak smatrao da voli Kamilu, on pokazuje da voli samo sebe.


Postoji još nešto što krasi Bandinija i njegovo stvaranje. Vidite, njegov život i pisanje su uklopljeni u jednu masu, u začarani krug. Bandinijeva druga priča ne startuje kao fikcija, niti je formirana i napisana da to bude; Hekmut (izdavač Bandinijevih priča) samo preuređuje Bandinijevo pismo od sijaset strana i objavljuje ga kao priču. Ne možemo a da se ne zapitamo da li je to što čitamo ustvari onda Bandinijevo gledište, a ne piščevo? Da li su Bandini i Fante jedna te ista osoba? Usuđujem se reći da jesu; Fante piše o činjenicama iz svoga života i jednostavnim jezikom prikazuje svoj život, svoje brige, ogoljava se pred čitaocem u vidu glavnog lika i njegovog alter - ega, Artura Bandinija, čoveka kojeg je tako lako zavoleti, uprkos svim manama.

Na kraju, povukao bih paralelu između Upitaj prah od Fantea i knjige Glad od Knut Hamsuna. Junaci ovih dvaju priča su toliko slični: obojica su pisci na rubu egzistencije; obojica gledaju kako da napišu nešto što bi im obezbedilo hleb za stolom; obojica su naizgled zaljubljeni u devojku u kojoj izazivaju oprečna osećanja - ljubav i mržnju. Ipak, prednost dajem Fanteu - ako ništa, zbog savremenijeg izraza i bolje karakterizacije glavnog lika.

Takođe, ono što je mene oduševilo jeste način pisanja, stil samog Fantea; s odgovornošću tvrdim da se retko koji moderni pisac može pohvaliti ovakvom lepotom i jednostavošću jezika. Upitaj prah je napisan par godina pre Lovca u žitu i stvarno je šteta što je Fante ostao u seni drugih pisaca kao što su Selindžer ili Keruak. Narode, ako volite pomenut dvojac, kao i Bukovskog, onda je ovo knjiga za Vas. Šta? Ne verujete?

Jedne noći, sedeo sam u krevetu hotelske sobe na Bunker Hilu, dole usred Los Anđelesa. To je bila važna noć u mom životu, jer sam morao da donesem odluku u vezi sa hotelom. ’Plati ili se seli’: tako je pisalo na cedulji koju mi je gazdarica gurnula ispod vrata. Veliki problem, zaslužio je izuzetnu pažnju. Rešio sam ga tako što sam ugasio svetlo i legao u krevet.


Zar ovo nije jedan od moćnijih početaka nekog romana, ikad? Vladimir, over & out.

Vladimir Bjelajac