Na koncert smo stigli na vreme. Nešto ranije smo se našli ispred Doma kako bi podržali industriju koja se donekle preklapa sa muzičkom – industriju piva. Barem deo nas. Ja sam pio energetski otrov, tako da sam koncert gledao prilično strejt. Što je neuobičajeno ali zanimljivo iskustvo, moram priznati.

Dok smo ispred stajali i pričali sa starim ortacima koji su pristizali, primetio sam da ispred doma ima dosta „klinaca“. Kada kažem „klinaca“ ne koristim taj izraz hijerarhijski, već mislim na osobe skoro duplo mlađe od nas. Što je zapravo kul. Kad smo ušli u salu nastavila se moja fascinacija demografijom ovog koncerta budući da je pod jedan, bilo sasvim solidno ljudi, pod dva, onoliko devojaka na jednom mestu (čitaj – metal koncertu) nisam video još od svoje male mature (ruku na srce, većina njih je i bila tog uzrasta hah) i pod tri, dosta „klinaca“, ili mlađih ljudi. Pored toga što me je začudio odziv pripadnica „lepšeg pola“ na svirci koja ipak pripada nekom vidu andergraund događaja, zanimljivo je bilo što većinu (naj)mlađih metalaca vidim prvi put u životu. Ovo je dobro jer izgleda da najnovija generacija posećuje domaće, andergraund koncerte i zapravo prati autorski rad, a ne tribjut bendove i slična sranja. Kao što sam rekao, bilo je tu i starijih metalaca/korovaca koji su došli da podrže događaj što je takođe bitno. Činilo mi se da najmanje ima pripadnika srednje generacije koja je izgleda bila pa prošla. Nadajmo se da se to neće desiti, barem u tolikoj meri, sa najmlađom grupom na koncertu. Dosta sa demografijom, odnosno sociologijom koncerta sinoć. Vreme je da pređem na krtinu, što se kaže.

Bendovi su bili raspoređeni u rasponu od „mladih snaga“ do iskusnih kolega. Dakle, Konteminejted Majnd, Alitor pa Kvazarborn. Od pomenutih bendova samo sam Alitor imao prilike da gledam više puta tako da je koncert donosio određenu svežinu.

Contaminated Mind čine mladi momci koje znam od ranije i koji inače kao ekipa slušaju metal i hard kor pank, posećuju koncerte, piju i skaču, što je za pohvalu. Za još veću pohvalu je kada pored prethodno pomenutog, imaju elana i istrajnosti da nauče instrumente i oforme autorski bend. Da podsetim, mogli su da naprave neki tribjut ili da isfuraju fazon i ohlade se od priče. Ali nisu. Dakle, prvi put sam ih gledao sinoć i bio sam prilično ponosan, u tom smislu da se vidi da to što rade - rade iskreno a kvalitetno. Naravno, uvek ima mesta za poboljšanja u tehničkom i muzičkom smislu, ali momci su sinoć zvučali ubedljivo. Energično i brzo, što je za mene, koji ne sviram nijedan instrument, sasvim dovoljno. Publika, odnosno ekipa je prihvatila njihovu svirku a bilo je šutiranja, guranja, padanja ali i dizanja sa poda. Muziku benda bih opisao kao thrash metal, sa recimo progresivnim elementima, što je zanimljiva pojava budući da se čini da danas sve više (thrash) metal bendova to radi, tako da izgleda da idemo u korak sa svetom. Srećom, u svirci nije bio akcenat na progresiji ili tehnikalnosti već energiji, tako da sam uživao.

Sledeći nastupa Alitor. Ovo je bend srednje generacije, koji smo već imali prilike da gledamo više puta. Svirka i pristup je bio standardan za njihove koncerte, a samim tim i efektan. Sama muzika je bila nešto progresivnija u odnosu na prethodni bend, ali je i brojnost publike, a time i atmosfera bila konkretnija. Ovome je doprinela i dobra komunikacija između benda, konkretno frontmena benda Marka koji je publiku ohrabrivao da izbaci što više energije. Bilo je tu i šutki, i srkl pita, ali i vol of deta (iako, lično, ne volim ovu pojavu) što je bilo efektno. Bend je odsvirao nešto starih, nešto novih pesama a činilo se da publika poznaje jedne i druge. Svoj deo koncerta su završili prvom pesmom koju sam ikada čuo od njih, i koju sam prilično dobro zapamtio. U pitanju je  „Realm of Grief“. Sve u svemu, efektan nastup.

foto: Vladimir Stojsavljević, izvor: Quasarborn
Čini se da su prva dva benda bila pravi izbor za ono što sledi. A ono što sledi, logički se činilo kao nastavak progresiv tehnikal thrash svirke, ali nije bilo, barem ne u očekivanom obliku. Nakon nastupa Alitora binu prekriva crna zavesa, i Kvazarborn, Kvejzernborn (ili kako se već jebeno izgovara) se sprema za nastup. Introu koji uvodi u njihovu svirku prethodio je svojevrsni omaž američkom thrash metal bendu i pesma „Among d living“ koja se na naku foru uklopila i zagrejala publiku. Bend izlazi na binu, zavesa pada, kreće pičvajz. U ovom prikazu neću davati pregled i listu pesama jer u tome nije cilj onoga što želim da kažem. Ono što su sinoć Kvejzeri uradili jeste svojevrsni trijumf velikog truda i rada. Iako se radilo o drugoj svirci benda u rodnom gradu (prva je bila u sklopu festivala srpskog podzemlja), oni su svojim radom, cimanjem, promocijom, koncertima i turnejama već zaslužili da naprave pravi samostalni koncert – koji je zapravo i uspeo!

No, vratimo se na početak. Kada je bend kao ideja nastajao, Luka mi je objašnjavao viziju gde taj novi bend neće biti nešto uobičajeno, gde će se izbegavati svaka vrsta stagnacije, pa i žanrovska, te da će ovaj projekat biti nešto poput životnog dela njega i drugih članova. Iskreno, bio sam malo skeptičan. Za početak ime benda mi je zvučalo čudno, ali sam se privikao. Muzika mi je na početku zvučala neuobičajeno, čak i pretrpano, ali mi je vremenom legla. Budući da se svi znamo i družimo, vremenom sam postao svestan koliko zapravo vremena i energije ovi ljudi ulažu u svaki aspekt „benda“. Dakle, ne govorim samo o vežbanju instrumenata, ili procesu snimanja, već o svakom jebenom aspektu postojanja benda. Ovo zapravo ne treba da iznenađuje, niti da bude neuobičajeno, već konstanta ako već želite da imate bend kojim mislite da doprinesete „sceni“ ili kažete nešto više. Ali rekto ko se odluči na ovakav pristup. U tom smislu i kažem da je ono večeras bio trijumf.

Vratimo se na svirku. Svakako nisam fan progresivnog tehničkog thrash metala, kao što nisam fan progresivnog grinda, pa ćak ni tehničkog death metala i sličnog, što ne znači da ne podnosim kombinaciju ili sveže uplive, već da me jednostavnije a efektne i energične ideje više pokreću. Barem u thrash metalu jbg. Prva dva benda koji su svirali su bili prog/tehn thrash ali u solidnoj razmeri. Kvazari sinoć i nisu bili thrash bend, barem ne u klasičnom smislu, već je tu bilo raznih pristupa muzici i metalu pa time i thrashu. Što je i bio cilj od početka. Kvazarborn je otišao korak ili dva dalje u smislu tehnike inkorporirane u muzički identitet benda, a da mi to nije smetalo ni najmanje, šta više. Bend je krenuo set krljački, a pesme koje su se nizale pokazale su zašto je ovaj bend dobar. Naime, svaka pesma je različita, u smislu da je bilo i keca, i brejkova, i blastova, i melodičnih delova, i zapevanja i grolova, a odsviran je i instrumental koji mi se još na albumu prilično svideo. Dobra stvar je što su pesme bile nesumnjivo tehnički zahtevne, ali je bend tako odsvirao da smo svi mogli da uživamo u koncertu bez mučnog opterećenja kompleksnosti muzike.

Mala zamerka ide zvuku na koncertu koji je bio nešto manje efektan. Publika je bila čini se, malo mirnija nego na prethodnim bendovima, verovatno jer je sala sad već bila dobrano popunjena što je ostavljalo manje prostora za manevre. Popunjena sala svedoči upravo o tome koliko i staro i mlado ceni trud koji neko iskreno uloži i koji, pre ili kasnije mora dati rezultat. Trud o kom govorim je nešto što zapravo proističe iz strasti koja mora prethoditi muzici, u suprotnom, bez velikog i iskrenog ulaganja, svaki oblik „uspeha“ izostaje. 111
 
Danilo Trbojević