Ričard Metison: Paklena kuća
Helly Cherry
Ričard Metison je napoznatiji po romanu „Ja sam legenda,“ ali, usuđujem se reći, to nije njegovo najbolje delo. Klasičan primer i potvrda ove moje izjave može se pronaći u romanu „Paklena kuća.“ Ne, nisam ja jedini koji tako misli; Stiven King, živa legenda horor literature, kazao je: „Paklena kuća“ je najjeziviji roman o posednutoj kući svih vremena. Bio je u pravu.
Ričard Metison je rođen 20. februara 1926. u Nju Džersiju, od roditelja norveških imigranata. Odrastao je u Bruklinu, gde je završio Višu tehničku školu. Učestvovao je u II svetskom ratu, nakon kojeg je (1949. godine) diplomirao žurnalistiku na Univerzitetu Misuri, da bi se 1951. preselio u Kaliforniju. Oženio se 1952. Ima troje dece – Krisa, Ričarda Kristijana i Ali Metison. Preminuo je 23. juna 2013.
Metison spada u red izuzetno uticajnih i plodnih pisaca, koji je inspirisao čitave generacije savremenih (američkih) pisaca.
Prvu naučnofantastičnu pripovetku Rođen od čoveka i žene objavio je u The Magazine of Fantasy and Science Fiction 1950. Roman Ja sam legenda objavljen je 1954, a zatim tri puta ekranizovan, najpre kao Poslednji čovek na Zemlji (The Last Man on Earth), sa Vinsentom Prajsom u naslovnoj ulozi, zatim pod naslovom Poslednji čovek (The Omega Man), sa Čarltonom Hestonom, i 2007, kao Ja sam legenda, sa Vilom Smitom u glavnoj ulozi. I druga njegova dela doživela su ekranizaciju, poput Čoveka koji se smanjuje (film Neverovatni čovek koji se smanjuje), Duela (u režiji Stivena Spilberga) i Dok budan sanjam (sa Robinom Vilijamsom i Kubom Gudingom Juniorom u glavnim ulogama), a za većinu njih radio je i scenario. Metison je publici poznat i kao scenarista filmova Pad kuće Ašer, Bunar i klatno, Gavran (po delima Edgara Alana Poa) i velikog broja epizoda Zone sumraka, među kojima je i legendarna epizoda Košmar na 20.000 stopa. Takođe je adaptirao Bredberijeve Marsovske hronike u mini TV-seriju.
Ričard Metison je četvorostruki dobitnik priznanja World Fantasy Award, kao i nagrade Brem Stoker za najbolju zbirku horor priča, među kojima je i roman Ja sam legenda.
Roman počinje na standardni, maltene klišeizovan način: veliki novinski magnat, Rolf Rudolf Dojč umire. Pod strahom od smrti, Dojč unajmljuje tim stručnjaka da istraži pojave u posednutoj kući, ne bi li došao do konačnog odgovora na to večno, metafizičko pitanje: postoji li život posle smrti?
Metison odlično gradi atmosferu horor ambijenta, ubacuje pomalo gotike, dovoljno tvistova da zadrži pažnju čitaoca. Njegovo spisalačko umeće je na nivou - on ne gnjavi ljude prevelikim opisima niti ogromnim uvodom kao što to radi Stiven King – a glavna fabula teče lepo, dok je tok same storije odličan.
Naše protogoniste vode različiti porivi: Florens je medijum koji veruje u Boga i smatra da je njena sveta dužnost da uništava zlo; doktor Lajonel Beret je, pak, sušta suprotnost: empirija, duhovi ne postoje; Idit voli svoga muža te zbog iste ljubavi ide u susret svojoj jezovitoj sudbini; Fišer se vraća mestu koje ga je proklelo. Različiti razlozi, ali jedan cilj: Ukleta kuća.
Četiri lika koji čine osnovu ove priče daju nam uvid u različita viđenja religije; imamo klasičnog agnostika (Fišer), potom vernika (Florens), čoveka koji smatra da se sve može objasniti naukom (Beret) i ženu kojoj je priča o religiji, duhovima i životu posle smrti samo izgovor da bude sa osobom koju voli. Četiri mišljenja, baš kao i četiri strane sveta. Narod zna da kaže ’suprotnosti se privlače’ no Metison ruši tu iluziju; glavni likovi često dolaze u sukobe, kako između sebe, tako i sami sa sobom i svojim demonima. Belasko, duh koji opseda Paklenu kuću je lukav tip; niko nije u stanju da mu se suprostavi, jer međ’ gomilom drugih duhova, kako možemo pronaći onoga koji stoji u senci?
Sudbina likova je onakva kakva jeste; svi žanju ono što su posijali, te će oni lakoverni i slabovoljni podleći iskušenjima koja im priređuje Belasko. Znakovi postoje, ali junaci nisu spremni da ih slede; ne mogu da se otrgnu verovanjima i stvarima koji su dotad činili njihov život, što će, na kraju, dovesti do neminovnog nervnog rastrojstva, hodanja u snu, pa čak i smrti. Čini se da nam Metison govori da se ponekad moramo osloboditi stega stvarnosti i realizma, veriga religije i naših ubeđenja, da bi spoznali pravu istinu i videli iza vela kojim smo prekriveni po rođenju.
I tako dođosmo do kraja.
Kraj romana pomalo gubi na kvalitetu. Sve je to super, sve okej, ali sam očekivao nešto više i dublje u samom raspletu te odlično postavljene fabule. Bez obzira, „Paklena kuća“ je roman koji vredi pročitati, te ako Vas obuzme dosadni crv, a napolju kiša rominja, nije zgoreg da se dohvatite ovog romana i pružite mu šansu; nećete se razočarati. Vladimir, over & out.
Vladimir Bjelajac
Metison spada u red izuzetno uticajnih i plodnih pisaca, koji je inspirisao čitave generacije savremenih (američkih) pisaca.
Prvu naučnofantastičnu pripovetku Rođen od čoveka i žene objavio je u The Magazine of Fantasy and Science Fiction 1950. Roman Ja sam legenda objavljen je 1954, a zatim tri puta ekranizovan, najpre kao Poslednji čovek na Zemlji (The Last Man on Earth), sa Vinsentom Prajsom u naslovnoj ulozi, zatim pod naslovom Poslednji čovek (The Omega Man), sa Čarltonom Hestonom, i 2007, kao Ja sam legenda, sa Vilom Smitom u glavnoj ulozi. I druga njegova dela doživela su ekranizaciju, poput Čoveka koji se smanjuje (film Neverovatni čovek koji se smanjuje), Duela (u režiji Stivena Spilberga) i Dok budan sanjam (sa Robinom Vilijamsom i Kubom Gudingom Juniorom u glavnim ulogama), a za većinu njih radio je i scenario. Metison je publici poznat i kao scenarista filmova Pad kuće Ašer, Bunar i klatno, Gavran (po delima Edgara Alana Poa) i velikog broja epizoda Zone sumraka, među kojima je i legendarna epizoda Košmar na 20.000 stopa. Takođe je adaptirao Bredberijeve Marsovske hronike u mini TV-seriju.
Ričard Metison je četvorostruki dobitnik priznanja World Fantasy Award, kao i nagrade Brem Stoker za najbolju zbirku horor priča, među kojima je i roman Ja sam legenda.
Roman počinje na standardni, maltene klišeizovan način: veliki novinski magnat, Rolf Rudolf Dojč umire. Pod strahom od smrti, Dojč unajmljuje tim stručnjaka da istraži pojave u posednutoj kući, ne bi li došao do konačnog odgovora na to večno, metafizičko pitanje: postoji li život posle smrti?
Metison odlično gradi atmosferu horor ambijenta, ubacuje pomalo gotike, dovoljno tvistova da zadrži pažnju čitaoca. Njegovo spisalačko umeće je na nivou - on ne gnjavi ljude prevelikim opisima niti ogromnim uvodom kao što to radi Stiven King – a glavna fabula teče lepo, dok je tok same storije odličan.
Naše protogoniste vode različiti porivi: Florens je medijum koji veruje u Boga i smatra da je njena sveta dužnost da uništava zlo; doktor Lajonel Beret je, pak, sušta suprotnost: empirija, duhovi ne postoje; Idit voli svoga muža te zbog iste ljubavi ide u susret svojoj jezovitoj sudbini; Fišer se vraća mestu koje ga je proklelo. Različiti razlozi, ali jedan cilj: Ukleta kuća.
Četiri lika koji čine osnovu ove priče daju nam uvid u različita viđenja religije; imamo klasičnog agnostika (Fišer), potom vernika (Florens), čoveka koji smatra da se sve može objasniti naukom (Beret) i ženu kojoj je priča o religiji, duhovima i životu posle smrti samo izgovor da bude sa osobom koju voli. Četiri mišljenja, baš kao i četiri strane sveta. Narod zna da kaže ’suprotnosti se privlače’ no Metison ruši tu iluziju; glavni likovi često dolaze u sukobe, kako između sebe, tako i sami sa sobom i svojim demonima. Belasko, duh koji opseda Paklenu kuću je lukav tip; niko nije u stanju da mu se suprostavi, jer međ’ gomilom drugih duhova, kako možemo pronaći onoga koji stoji u senci?
Sudbina likova je onakva kakva jeste; svi žanju ono što su posijali, te će oni lakoverni i slabovoljni podleći iskušenjima koja im priređuje Belasko. Znakovi postoje, ali junaci nisu spremni da ih slede; ne mogu da se otrgnu verovanjima i stvarima koji su dotad činili njihov život, što će, na kraju, dovesti do neminovnog nervnog rastrojstva, hodanja u snu, pa čak i smrti. Čini se da nam Metison govori da se ponekad moramo osloboditi stega stvarnosti i realizma, veriga religije i naših ubeđenja, da bi spoznali pravu istinu i videli iza vela kojim smo prekriveni po rođenju.
I tako dođosmo do kraja.
Kraj romana pomalo gubi na kvalitetu. Sve je to super, sve okej, ali sam očekivao nešto više i dublje u samom raspletu te odlično postavljene fabule. Bez obzira, „Paklena kuća“ je roman koji vredi pročitati, te ako Vas obuzme dosadni crv, a napolju kiša rominja, nije zgoreg da se dohvatite ovog romana i pružite mu šansu; nećete se razočarati. Vladimir, over & out.
Vladimir Bjelajac