Muse - Simulation Theory
Helly Cherry
Muse svojim osmim albumom ‘Simulation Theory’ kao da pokušavaju da obrišu svoju, a vrate se u neku paralelnu prošlost. Ako volite osamdesete, ali trideset godina kasnije onda ćete uživati u ovom izdanju.
Zbog singlova koji su ga najavili mislio sam da ću mrzeti ovaj album, ali moram priznati da sasvim prija za slušanje. Na žalost nema ovo više veze sa Muse zvukom zbog koga smo i zavoleli ovaj bend, ali čini mi se da je to sada manje važno. Ovaj psycho pop (™) kako god opisujete zvuk koji oni sada sviraju, ne bi trebao da bude iznenađenje jer već godinama ka njemu i naginju. Sa druge strane treba napuniti sve te stadione na turneji, a to sa onim jebačkim solažama ne mere. Interesantno, ali na ‘Simulation Theory’ ima svega što se i očekuje od Muse albuma, npr. za one baš stare fanove tu je žestoka “Blockades”. Možda ne deluje na prvo slušanje ali pogađaju na pravo mesto sa “Thought Contagion” koja ima sve odlike onog dobrog Muse zvuka. “Get Up and Fight” daje određenu dozu ozbiljnosti odličnom kombinacijom electro i rock aspekata njihove muzike. Ovih novih, tzv. aktuelnih, hitova ima na pregršt, pa birajte: napadna “Dig Down”, sintisajzerima opsednuta “The Dark Side”, iritantno živahna “Pressure” koja je možda i najgori singl koji su ikada objavili. Srednji deo albuma je zaista loš, posebno numera “Propaganda” koja nešto najgluplje što sam čuo jer se bazira na odvratnim šablonima muzike Prince-a, George Michael-a, Herbie Hancock-a. Za njom sledi “Break it to Me” koja je neispirativna do granice kada pomišljate da naudite sebi ako ne prebacite na sledeću stvar. Znam da “Something Human” nije ništa više od tugaljive pop pesmice, čak što više podseća na “Invincible” sa ‘Black Holes and Revelations’, ali ona daje albumu drugačije, prijatnije tonove i to je zapravo dobro jer ga čini boljim nego što jeste.
Budimo realni Muse se od starta nisu uklapali u establišment rock muzike, ali su ga dostigli. Danas možda više imaju zajedničkog sa U2 ili Coldplay, ali i dalje sve rade na svoj način. U suštini ‘Simulation Theory’ je dobar album ako ga gledamo kao individualno izdanje, ako ga pak uporedimo sa ostalima iz njihove diskografije onda, ma nije ni važno...
Mike Stankovich
Zbog singlova koji su ga najavili mislio sam da ću mrzeti ovaj album, ali moram priznati da sasvim prija za slušanje. Na žalost nema ovo više veze sa Muse zvukom zbog koga smo i zavoleli ovaj bend, ali čini mi se da je to sada manje važno. Ovaj psycho pop (™) kako god opisujete zvuk koji oni sada sviraju, ne bi trebao da bude iznenađenje jer već godinama ka njemu i naginju. Sa druge strane treba napuniti sve te stadione na turneji, a to sa onim jebačkim solažama ne mere. Interesantno, ali na ‘Simulation Theory’ ima svega što se i očekuje od Muse albuma, npr. za one baš stare fanove tu je žestoka “Blockades”. Možda ne deluje na prvo slušanje ali pogađaju na pravo mesto sa “Thought Contagion” koja ima sve odlike onog dobrog Muse zvuka. “Get Up and Fight” daje određenu dozu ozbiljnosti odličnom kombinacijom electro i rock aspekata njihove muzike. Ovih novih, tzv. aktuelnih, hitova ima na pregršt, pa birajte: napadna “Dig Down”, sintisajzerima opsednuta “The Dark Side”, iritantno živahna “Pressure” koja je možda i najgori singl koji su ikada objavili. Srednji deo albuma je zaista loš, posebno numera “Propaganda” koja nešto najgluplje što sam čuo jer se bazira na odvratnim šablonima muzike Prince-a, George Michael-a, Herbie Hancock-a. Za njom sledi “Break it to Me” koja je neispirativna do granice kada pomišljate da naudite sebi ako ne prebacite na sledeću stvar. Znam da “Something Human” nije ništa više od tugaljive pop pesmice, čak što više podseća na “Invincible” sa ‘Black Holes and Revelations’, ali ona daje albumu drugačije, prijatnije tonove i to je zapravo dobro jer ga čini boljim nego što jeste.
Budimo realni Muse se od starta nisu uklapali u establišment rock muzike, ali su ga dostigli. Danas možda više imaju zajedničkog sa U2 ili Coldplay, ali i dalje sve rade na svoj način. U suštini ‘Simulation Theory’ je dobar album ako ga gledamo kao individualno izdanje, ako ga pak uporedimo sa ostalima iz njihove diskografije onda, ma nije ni važno...
Mike Stankovich