Već prva pesma na albumu će vas kupiti ako ste ljubitelj mešavine i panka i hard kora i metala, pa sve to onda pohovano kroz dozu horor/apokalipsa/kraj sveta priče i imidža. Nakon prvog slušanja stekao sam taj neki nuclear boobs fazon u kom se bend kreće, ne znam tačno šta to znači, samo dok slušam ovo na sluškama i cepam bajs na posao, oko mene se dešava nuklearni rat između ogromnih insekata i armije ljudi u pancirnim kupaćim gaćama (armija je većinski sastavljena od žena, precizni budimo). Može biti da sam samo skroz skrenuo s pameti, može biti da bend baš igra na tu kartu totalnog ludila kod slušalaca.

Osim svih tih pank fazona, javi se povremeno i koji blast beat ritam kombinovan sa surf/jazz bubanj ritmovima s kraja pedesetih, njujorški HC vokal, dok sve to u osnovi ima jedan moderni zvuk današnjih eksperimentalnih tvrđih bendova. Tekstovi su puni podsmeha, ironije i obiluju nekom prijatnom dozom sadizma. Fali im možda malo crnog humora, ali i ovakvi su sjajni, jer na jedan dosta prljav i prost način ismevaju današnji svakodnevni način življenja ili ga iskreno žale ako je na ivici egzistencije.

Distorzije su čisto prženje na 11. Ova ekipa ne siluje svoje instrumente, oni sviraju mekano, slobodno, fino, njihovi instrumenti su dobro uštimani i to na kraju sve zvuči zategnuto, precizno, a s druge strane glasno, grubo i žestoko, baš onako kako treba. Nema tu mlaćenja po žicama i krvničkog udaranja bubnju, zna se kako se svira, te ovi momci tako i sviraju – što manje – to više. Rifovi su sasvim na mestu, nije totalno moj stil, ali je nešto novo i zanimljivo, nema šablona i sličnih gluposti, tako da je ceo album potpuno originalan sa te muzičke strane. Nema mnogo solaža ni harmonija, samo se prže čisti rifovi, tek tu i tamo namesti se neki pasaž, neka uvertira od par razloženih tonova i to je sve, znači čist kokain, ništa primese. Da, osim poslednje pesme, to je neki poluinstrumental, gde se pri kraju javlja neki blagi post-rock jazzy prizvuk sa saksofonskom solažom, tako da je sve ludo od početka do kraja.

Album je miksan „široko“, zvuči kao dobra garažna svirka, sve bruji, odzvanja, ali je sve čisto i jasno, basovi su malo gurnuti u pozadinu, mada u zamenu je vokal doveden baš u prvi plan, tako da tu nema neke dalje polemike, sve se to na kraju svodi na neke lične preferencije ko kako voli.

Nabavite ovaj album, ovo je saundtrek haosa, apokalipse i žena u kupaćim kostimima koje iz Zastava oružja penetriraju arterije ogromnih ogavnih bubašvaba, skakavaca, fazmida i ostalih, dok vi lagano sa sluškama u ušima terate vašeg dvotočkaša na posao pokraj celog tog nereda.

Tihomir Škara