Da li je grandž spasio rokenrol?

Da li je grunge zapravo spasio rock’n’roll? Da li  je ta mešavina punka, heavy metala i alternativnog rocka skrenula rock muziku sa puta za provaliju? Da li je grandž predstavljao novi bunt, zamenu za pank pokret? Da li su flanelske karirane košulje zapravo bile zamena za iscepane majice sa puno bedževa? I naposletku, da li je grandž svojim pesimizmom zapravo naterao ljude, pre svega mlade da konačno realno pogledaju svet posle blještavih, šarenih i pomalo bleskastih osamdesetih?

 

Grunge je nastao negde sredinom osamdesetih u Sjedinjenim Američkim Državama kao podžanr rock muzike - pisao je Zoran Popnovakov za Dotkom. Karakterističan zvuk grandža dolazi od jako distorzirane gitare i naglašenih bubnjeva a tekstovi se kreću od realnog pogleda na svet, do idealizovane verzije istog kao i pesimističnog osećaja pojedinca. Pojednostavljene teorije glase da je grandž mešavina melodičnosti bendova šezdesetih i brutalnosti hard rock bendova sedamdesetih i osamdesetih. Grandž izgled je, mnogi smatraju, bio pobuna na neoromantičarski i šminkerski izgled velikog dela omladine i njegova definicija bi bila nešto kao – izbegavanje doterivanja.

Sijetl, grad na krajnjem severozapadu SAD-a, na obali Zaliva na Tihom Okeanu, Puget kojeg samo morski prolaz deli od kanadskog ostrva Vankuver i granice sa Kanadom. Poznat je i kao “kišoviti grad” jer u proseku ima preko 200 oblačnih dana godišnje. Mnogo kiše nastaje zbog položaja grada na obali Pacifika, ispod planina na kojima se kondenzuje vodena para koja dolazi sa okeana. Neki kažu da je baš ta klima pogodovala nastanku gomile kvalitetnih, bučnih i pesimističnih (ja bih dodao – samo realnih) bendova.

 

Prapočeci grandža sežu u 1986. godinu kada Brus Pavit i Džonatan Poneman osnivaju diskografsku kuću pod nazivom SUBPOP. Iako su već postojali bendovi kao što su Green River, Melvins, Skin Yard i Screaming Trees koji su izvodili neku svoju varijantu “indie rocka” prvim pravim grunge albumom može se smatrati Green Riverov (neki članovi su uporedo ili kasnije svirali u Mudhoney ili Pearl Jamu) “Rehab Doll“.Pre toga SUBPOP je izdao Soundgardenov EP “Screaming Life” ali je album na kojem su već pobrojane karakteristike grunge muzike došle do izražaja bio baš “Rehab Doll“.

Sledili su debitantski albumi Mudhoneya, L7 (čisto ženskog benda) za Epitaph, Mother Love Bone za Mercury Records ali je Nirvanin “Bleach” konačno naterao ljude da obrate pažnju na Sijetl i njegovu muzičku scenu. Nešto se veliko kotrljalo iza Olimpik planine. Soundgarden je ubrzo snimio remek delo “Louder Than Love” – očiglednu posvetu Zeppelinima, Alice In Chains je još jače odvrnuo pojačala na “Facelift” ali je “zemljotres” usledio 1991. kada je “sveto trojstvo” gotovo u isto vreme snimilo tri vanvremenska albuma: Nirvana – Nevermind, Pearl Jam – Ten a Soundgarden – Badmotorfinger uz još gomilu više nego dobrih albuma grupa kao što su Hole, Hammerbox i Babes In Toyland.

 

To je bio znak da čitava planeta obuče flanelske košulje, pocepane farmerice i obuje duboke patike. Ponovo su rok muziku predstavljali gitara, bas i bubnjevi i ponovo je rok muzika predstavljala stav mladih i onih koji su se tako osećali.

Globalni uspeh grandža i Sijetla vratio je rok muziku na top liste i ponovo su se rokenrol ploče (kasete i diskovi) prodavali u milionskim tiražima. MTV je obraćao pažnju na dugokose momke isto kao i na pop izvođače sa gomilom plesača a koncerti su se sve češće održavali na stadionima jer je broj zainteresovanih bio ogroman. Album supergrupe Temple Of the Dog i istoimeni album bio je živi spomenik tadašnjem uspehu grandža a nastao je kao vrsta posvete zajedničkom prijatelju Endiju Vudu, frontmenu grupe Mother Love Bone koji se predozirao heroinom. Droga će, uz veliki novac, kao i mnogo puta do tada biti taj odlučujući faktor koji će celu scenu i tako dobro ispričanu bajku odvesti u ponor i sprečiti da potraje duže.

 

I sledeća, 1992. godina bila je vrlo plodna, izlaze više nego odlični albumi: Alice In Chains – Dirt (uz Badmotorfinger i Ten moj lični favorit što se tiče grandž albuma), L7 – Bricks Are Heavy i debitantski album grupe Stone Temple Pilots – Core. Nirvana i njen vođa Kurt Kobejn utvrđuje svoju pol poziciju albumom – Incesticide a Melvinsi i Mudhoney nastavljaju da izdaju odlične ali ipak slabije prodavane ploče.

Sledeća, 1993. godina nije bila toliko plodna odličnim albumima ali su zato klubovi, sale i stadioni bili puni i sviralo se po celoj Americi, Evropi i ostatku sveta. Tek su Nirvanin – In Utero i Pearl Jam sa albumom Vs. dosegli vrhove top lista.

 

Apsolutna eksplozija grunge zvuka izazvana izlascima albuma kao što su: Hole – Live Through This, Melvins – Stoner Witch, Pearl Jam – Vitalogy, Stone Temple Pilots – Purple i Soundgardenov – Superunknown utišana je jednom drugom eksplozijom – iz lovačke puške. Naime, nesposoban da se odupre uticaju slave i popularnosti, izgubivši kontrolu nad sobom i svojim životom, prepun alkohola i raznih opijata Kurt Kobejn – ikona grandž muzike oduzima sebi život 5. aprila 1994. godine. To je bio početak kraja globalne ekspanzije novog zvuka . Neverovatno zvuči i podatak da je tačno osam godina kasnije još jedan velikan Sijetl scene Lejn Stejli umro baš tog dana, 5. aprila.

Naravno, po inerciji grandž se još slušao i par meseci kasnije izašlo je još jedno remek delo rok muzike – Above, album grupe Mad Season (supergrupe čiji su članovi svirali u bendovima kao što su Skin Yard, Screaming Trees, Pearl Jam i Alice Chains). Pojavili su se neki novi bendovi vredni pažnje: Bush, Silverchair i Candlebox a i Dave Grohl, bubnjar Nirvane je vrlo brzo osnovao novi bend u kojem je preuzeo ulogu frontmena – Foo Fighters, mada će mnogi reći da to već više nije bio grunge zvuk.

 

Kada se govori o grandžu mora se spomenuti i to da on nije bio samo podžanr rok muzike već i dominantna subkultura jedne tzv. izgubljene generacije.

Biti grandžer nije samo “navući” raspad starke, pocepane farke, kariranu košulju i kožnu jaknu, jer je to “cool”, etiketa tenutka ili trenda koji je, kao i svaki, instant trajanja. To je samo vizuelno, kroz formu, naslućivanje identiteta jednog grandžera. Da bi se on i sadržinski definisao, pored vizuelnog momenta, neophodno je identifikovati se kroz takav način života; od načina razmišljanja – buntovnički se odnositi prema svemu što je mainstream, živeti život na jedinstven način, kroz sopstvene sisteme vrednosti, stavove  i norme, ne truditi se da zadivite – do naravno najosnovnijeg, “kleti” se u grandž muziku – Sijetl muzičku scenu i bendove, kao sto su Mudhoney, Tad, Hole, Soundgarden, Love Battery, Pearl Jam, neizostavnu Nirvanu i drugi. Grandž  je etiketa lifestyle-a sa “I don’t give a fuck” pričom, odnosno verbalnim i neverbalnim komuniciranjem bez pardona i cenzure. (ovaj pasus je izvučen iz teksta “Grandž miriše na Kurt Kobejnov duh” iz Wannabe magazina)

 

Osim muzike tih godina grandž je izvršio i priličan uticaj na filmske stvaraoce pa se u neku ruku, grandž filmovima mogu nazvati ostvarenja kao što su: Singles, Kamerona Kroua (1992), Reality Bites, Bena Stilera (1994) i Clerks, Kevina Smita (1994) koje su pratili i odgovarajući (mora se priznati, vrlo dobri) soundtrekovi.

Grandž postoji i danas, nije tako uticajan, nije tako popularan ali i dalje postoji gomila bendova koja svira jako distorziranu gitaru i peva o nedostacima ovog jedinog sveta kojeg imamo. I za kraj, odgovorite mi na pitanje: Da li je grandž spasio rokenrol ?

Zoran Popnovakov