Adam Baker: Outpost
Helly Cherry
Outpost je ambiciozan roman u trendu koji polako ali sigurno osvaja moju naklonost, to uprkos dugogodišnjoj ravnodušnosti prema zombi podžanru. Fer je priznati da je trend zarazno inventivan, a izdvaja se od ostatka klasičnog "zombi korpusa" do te mere da ga sad već privatno krstim kao "Novi Zombi" trend. Bilo da je reč o tech-noir zombi varijanti kakvu nudi Knapp, o urbanom zombi zavodniku kakvog je ponudila Rowland, ili pak o striktno ne-hororičnoj SF varijanti kakvu je dao Gregory, "Novi Zombi" trend bez zadrške osvaja ingenioznim obradama jednog relativno ofucanog i meni već odavno zamorno infantilnog motiva. Usred svog obilja drskih inovacija, Outpost također nudi dobitnu kombinaciju, baziranu na vešto ukomponovanim i zarazno interesantnim poigravanjima sa starim i novim pristupima i sa sračunato pozajmljenim konvencionalnim elementima i njihovim obradama.
Opet Arktik. :)
Tačnije, u romanu je reč o Kasker Rampart rafinerijskoj platformi u Beringovom moru, koja sa minimalnim kapacitetom proizvodnje i sa tek najneophodnijim osobljem od 15 članova posade tavori na presahlom izvoru, u administrativnom iščekivanju remonta. Glavni junak je tu sveštenik, ali - hej, hej - ne bilo kakav sveštenik, nego - žena sveštenik. Šta dalje reći o ingenioznoj drskosti ovog romana? :) Pri tom je ista ta Džejn miljama daleko od klasičnog imidža bilo kakve žanrovske heroine, pošto je debela, depresivna, i nesmiljeno opterećena suicidalnim tendencijama. I dok Džejn na početku romana isprobava granice uspešne kombinacije samoubilačkog overdoziranja na tabletama i sladoledu, ostatak posade strpljivo očekuje obećani brod kojim bi napustili platformu i vratili se u civilizaciju. Ali, taj brod kasni, a platforma uskoro gubi i sve komunikacijske veze sa ostatkom sveta. Nekoliko TV kanala emituje automatske reprize poslednjih izveštaja o misterioznoj epidemiji koja relativno brzo i bez iznimke ubije zaražene žrtve, da bi ih kasnije isto tako brzo oživela na način koji nam je lako prepoznatljiva postmortem spontana reanimacija. Kapetan platforme se usteže da tu informaciju podeli sa ostatkom posade, plašeći se histerije i pobune, pa se zato obraća tek nekolicini odabranih, a Džejn je jedna od te nekolicine. Kapetan, naime, smatra kako će posadi platforme trebati podrška i razumevanje, jednom kad saznaju za apokalipsu koja je uništila svet u njihovom odsustvu, a ko to može bolje da im ponudi od sveštenika? I mada se isprva maltene podrazumeva da bi platforma mogla biti poslednji bastion pred zarazom koja rapidno osvaja ostatak sveta, ubrzo se otvara mogućnost da je upravo arktička pustara izrodila zarazu, i to preko jedne davno zaboravljene i zataškane ruske kosmonautske misije. (Dakle, opet striktno SF motiv vanzemaljskog virusa, samo obrađen alatom i estetikom horor žanra.) Kao poslednja slamka u bezizlaznoj situaciji, u blizini platforme se pojavljuje luksuzni prekookenaski brod, na kom su svi članovi posade i putnika podlegli epidemiji. Deo po deo, domine zapleta se lagano slažu u dodeljena im mesta, a Džejn preko njih proživljava transformacije kako fizičke tako i duhovne, u procesu koji se hrani bazičnim ljudskim porivom neprikosnovene želje za opstankom. Žena koja je na vrhuncu ličnog luksuza gajila isključivo suicidalne misli, otkriva kako je volja za životom upravo obrnuto proporcionalna istom tom luksuzu.
Nemilosrdno zbijeno pakovanje akcije, intrigantnih podzapleta i odlično tempiranog doziranja informacije čini Outpost izuzetno čitljivim štivom, kroz kojeg se projuri zaista u dahu i bez predaha. Karakterizacija je tu najprijatnije iznenađenje, i to ne samo zbog odlično ukomponiranog detaljiziranja, nego i zbog vrlo dovitljivog izbegavanja očekivanih klopki u kojima vrebaju stereotipi i ostale žanrovske zakonitosti. Ruku na srce, za strukturu samog zapleta se može reći da je odavno već žanrovsko opšte mesto, ali Outpost zaista uspeva da svojom sračunato multižanrovskom izvedbom ponudi vrlo intrigantnu verziju klasične zombi-apokalipse. A pošto je (opet!) u pitanju debi-roman, skroz me oduševljava sva ta reinvencija donedavno atrofiranih (i sa sviju staromodnih strana zdušno fetišiziranih) bajatih žanrovskih okrajaka. Po pitanju slobodnih asocijacija na već viđene slične uratke, bilo prozne ili filmske, moglo bi se reći da je Outpost pokupio sve ono što se moglo uzeti iz filmova Virus i Splinter, recimo, i iz The Passage i Blood Music, i pri tom sve to krajnje slobodno ukomponovao u modernu akcijašku konstrukciju. Outpost se trudi da naglasak održi na drami, rađe nego na žanrovskom larpuraltizmu, a to u velikoj meri drži palpičnost pod kontrolom. I mada roman na momente teško izlazi na kraj sa predvidljivošću samog raspleta - to je maltene datost u ovakvim žanrovskim konstrukcijama - ipak uspeva da ponudi sasvim zadovoljavajuću količinu neophodnog saspensa da sebi osigura koliko-toliko održiv otvoreni kraj.
E sad, kao i uvek kad su u pitanju žanrovski naslovi, neretko se pojavi ono famozno "nešto" što vam izdvoji naslov iz gomile njemu sličnih, to u nekom skroz intimnom i subjektivnom ocenjivanju i procenjivanju teksta. U ovom slučaju, to "nešto" sam otkrila u Bakerovom stilu - u svedenom, preciznom proznom izrazu koji mi uvelike priziva u sećanje Ellroyev "telegrafski" stil ogoljenih rečenica. Znam da ima dosta pasioniranih čitaoca koji uživaju u lomatanju kroz kompleksnu i pridevima krcatu rečenicu, ali ja zaista nisam jedna od takvih. U tom smislu, lean & mean sintaksa je pravi odmor za oči i melem za dušu, to bar moju, da sad i ne pominjem silne elipse kojima Baker vrlo uspešno održava visokooktanski tempo pripovedanja, nudeći upravo ono što se od ovakve proze primarno zahteva - uskraćivanje predaha sve do samog kraja.
Naravno, sad se već tu postavlja i neizbežno pitanje da li je baš žanrovska hibridizacija jedini način da se horor modernizuje, ali… u krajnjem sabiranju i oduzimanju svega raspoloživog, rekla bih da smo zbog ovakih hibrida svi na dobitku a niko odviše u gubitku, tako da… dobrodošli (opet, po ko zna koji put!) u hororičnu naučnu fantastiku. :)))
Opet Arktik. :)
Tačnije, u romanu je reč o Kasker Rampart rafinerijskoj platformi u Beringovom moru, koja sa minimalnim kapacitetom proizvodnje i sa tek najneophodnijim osobljem od 15 članova posade tavori na presahlom izvoru, u administrativnom iščekivanju remonta. Glavni junak je tu sveštenik, ali - hej, hej - ne bilo kakav sveštenik, nego - žena sveštenik. Šta dalje reći o ingenioznoj drskosti ovog romana? :) Pri tom je ista ta Džejn miljama daleko od klasičnog imidža bilo kakve žanrovske heroine, pošto je debela, depresivna, i nesmiljeno opterećena suicidalnim tendencijama. I dok Džejn na početku romana isprobava granice uspešne kombinacije samoubilačkog overdoziranja na tabletama i sladoledu, ostatak posade strpljivo očekuje obećani brod kojim bi napustili platformu i vratili se u civilizaciju. Ali, taj brod kasni, a platforma uskoro gubi i sve komunikacijske veze sa ostatkom sveta. Nekoliko TV kanala emituje automatske reprize poslednjih izveštaja o misterioznoj epidemiji koja relativno brzo i bez iznimke ubije zaražene žrtve, da bi ih kasnije isto tako brzo oživela na način koji nam je lako prepoznatljiva postmortem spontana reanimacija. Kapetan platforme se usteže da tu informaciju podeli sa ostatkom posade, plašeći se histerije i pobune, pa se zato obraća tek nekolicini odabranih, a Džejn je jedna od te nekolicine. Kapetan, naime, smatra kako će posadi platforme trebati podrška i razumevanje, jednom kad saznaju za apokalipsu koja je uništila svet u njihovom odsustvu, a ko to može bolje da im ponudi od sveštenika? I mada se isprva maltene podrazumeva da bi platforma mogla biti poslednji bastion pred zarazom koja rapidno osvaja ostatak sveta, ubrzo se otvara mogućnost da je upravo arktička pustara izrodila zarazu, i to preko jedne davno zaboravljene i zataškane ruske kosmonautske misije. (Dakle, opet striktno SF motiv vanzemaljskog virusa, samo obrađen alatom i estetikom horor žanra.) Kao poslednja slamka u bezizlaznoj situaciji, u blizini platforme se pojavljuje luksuzni prekookenaski brod, na kom su svi članovi posade i putnika podlegli epidemiji. Deo po deo, domine zapleta se lagano slažu u dodeljena im mesta, a Džejn preko njih proživljava transformacije kako fizičke tako i duhovne, u procesu koji se hrani bazičnim ljudskim porivom neprikosnovene želje za opstankom. Žena koja je na vrhuncu ličnog luksuza gajila isključivo suicidalne misli, otkriva kako je volja za životom upravo obrnuto proporcionalna istom tom luksuzu.
Nemilosrdno zbijeno pakovanje akcije, intrigantnih podzapleta i odlično tempiranog doziranja informacije čini Outpost izuzetno čitljivim štivom, kroz kojeg se projuri zaista u dahu i bez predaha. Karakterizacija je tu najprijatnije iznenađenje, i to ne samo zbog odlično ukomponiranog detaljiziranja, nego i zbog vrlo dovitljivog izbegavanja očekivanih klopki u kojima vrebaju stereotipi i ostale žanrovske zakonitosti. Ruku na srce, za strukturu samog zapleta se može reći da je odavno već žanrovsko opšte mesto, ali Outpost zaista uspeva da svojom sračunato multižanrovskom izvedbom ponudi vrlo intrigantnu verziju klasične zombi-apokalipse. A pošto je (opet!) u pitanju debi-roman, skroz me oduševljava sva ta reinvencija donedavno atrofiranih (i sa sviju staromodnih strana zdušno fetišiziranih) bajatih žanrovskih okrajaka. Po pitanju slobodnih asocijacija na već viđene slične uratke, bilo prozne ili filmske, moglo bi se reći da je Outpost pokupio sve ono što se moglo uzeti iz filmova Virus i Splinter, recimo, i iz The Passage i Blood Music, i pri tom sve to krajnje slobodno ukomponovao u modernu akcijašku konstrukciju. Outpost se trudi da naglasak održi na drami, rađe nego na žanrovskom larpuraltizmu, a to u velikoj meri drži palpičnost pod kontrolom. I mada roman na momente teško izlazi na kraj sa predvidljivošću samog raspleta - to je maltene datost u ovakvim žanrovskim konstrukcijama - ipak uspeva da ponudi sasvim zadovoljavajuću količinu neophodnog saspensa da sebi osigura koliko-toliko održiv otvoreni kraj.
E sad, kao i uvek kad su u pitanju žanrovski naslovi, neretko se pojavi ono famozno "nešto" što vam izdvoji naslov iz gomile njemu sličnih, to u nekom skroz intimnom i subjektivnom ocenjivanju i procenjivanju teksta. U ovom slučaju, to "nešto" sam otkrila u Bakerovom stilu - u svedenom, preciznom proznom izrazu koji mi uvelike priziva u sećanje Ellroyev "telegrafski" stil ogoljenih rečenica. Znam da ima dosta pasioniranih čitaoca koji uživaju u lomatanju kroz kompleksnu i pridevima krcatu rečenicu, ali ja zaista nisam jedna od takvih. U tom smislu, lean & mean sintaksa je pravi odmor za oči i melem za dušu, to bar moju, da sad i ne pominjem silne elipse kojima Baker vrlo uspešno održava visokooktanski tempo pripovedanja, nudeći upravo ono što se od ovakve proze primarno zahteva - uskraćivanje predaha sve do samog kraja.
Naravno, sad se već tu postavlja i neizbežno pitanje da li je baš žanrovska hibridizacija jedini način da se horor modernizuje, ali… u krajnjem sabiranju i oduzimanju svega raspoloživog, rekla bih da smo zbog ovakih hibrida svi na dobitku a niko odviše u gubitku, tako da… dobrodošli (opet, po ko zna koji put!) u hororičnu naučnu fantastiku. :)))
Lidija Beatović