Tragedy u Močvari – Blaženstvo u publici

Američki sastav Tragedy je u okviru ovogodišnje evropske turneje posetio Zagreb u ponedeljak, 17. septembra. Ikone crust/d-beat zvuka su nastupili pred zagrebačkom, ali i publikom regiona, u punom koncertnom prostoru kluba Močvara. Organizacije su se latili ljudi iz Doomtown Records-a, Subvultures-a i Tomi Panda Crni (one man booking agency). U misiji razaranja bubnih opni pridružili su im se Ponor i Petnaesti Čeh iz Zagreba i gosti i gošća iz Slovenije - bend Pakt.

 

Prošlo je sedamnaest godina od kada su naše krajeve ovi velikani svetske d-beat scene posetili. Na toj turneji je i Beograd imao sreće da se nađe u itinereru, međutim, ovog puta ne. Stoga se nije postavljalo pitanje koji će grad odneti laskavu titulu mog dolaska. Nisam bio jedini koji se drznuo put Zagreba poći. Zasigurno znam da je na Balkanu još i Ljubljana zabeležila posetu fanova iz Srbije, ali je definitivno Zagreb imao najveći broj nas. Apropo te priče, moram odmah da kažem ono što sam čuo na kraju, a to je da će definitivno na idućoj turneji pribeležiti Beograd/Srbiju u koloni nezaobilazno. U razgovoru sa glavnim vokalom i gitaristom Todd-om pri pomenu da sam iz Beograda zapucao da ih slušam, saopštio mi je sadržaj prethodne rečenice. Ura!

 

Sastav koji je otvorio ovaj koncertni maraton i svojevrsnu hardcore/punk svetkovinu, bio je Petnaesti Čeh (XVČ) iz Zagreba, oko 21.30. Dugo ih nije bilo, a čini mi se da su se i okupili samo radi ove svirke. Inače ih je petoro – Krusi na gitari, Walid na basu, Perica i Andrija iz Mašinka na bubnju, odnosno drugoj gitari i Tea iz SHIN-a na mikrofonu. Zaista su se dobro navežbali, s obzirom na to da Perici bubanj nije primarni instrument, a i da generalno nisu zajedno svirali godinama. U repertoar su uvrstili nekih desetak pesama, a posebno me je obradovala moja omiljena ’’Danijelova mržnja’’, odsvirana na samom početku. Basista Walid je prilikom obraćanja auditorijumu uspeo da se zahvali i organizatorima na pozivu, te da nagovesti ono što sam napisao na početku pasusa – da je ovo po svoj prilici poslednji njihov gig i na kraju doda da nakon njih slede pravi bendovi. Ja sam mišljenja da je i XVČ jedna prava i kompletna hc/punk/crust grupa i žao mi je što im je poslednji nastup prošao u pozorišnoj atmosferi jer je publika bila i te kako pasivna. Doduše takav manir će se zadržati sve do poslednjeg benda.

 

Drugi zagrebački sastav koji je upriličio ovaj događaj bio je Ponor. U pitanju je četvoročlana ekipa koju čine poznata lica hrvatske hc/punk scene iz rahmetli i živih bendova poput Amoka, Gardens of Hiroshima, La Kurtizana, Sentence itd. Njihov album ’’Prah i pepeo’’ mi je bio u top 5 izdanja prošle godine, a prvi moj live susret sa njihovom svirkom dogodio se na SAWA festivalu u Županji u julu gde su pokidali. Sledeći će biti u Beogradu uskoro, a što se ovog tiče jednako kidanje ko i prvog puta. Sa nastupom su krenuli oko 22.20, a muzicirali su oko pola sata. Prvi deo seta obeležile su stvari sa prošlogodišnjeg LP-ja, kao na primer ’’Naša noć’’ - kojom su startovali, potom ’’Kad?’’, ’’Strah’’ i ’’Naše sestre’’, dok su sam finiš posvetili prvom albumu ’’Ovo je kraj’’. Jako mi je zanimljiva činjenica da iako stvaraju poprilično mračnu muzku, pankersku metalčinu u srži, ceo ansambl je konstantno nasmejan. Tako naravno treba i biti. Složene teme, ali vedroh duha opevane. Pre početka numere ’’Zbog tebe, za tebe’’, gitarista Jakić ju je najavio posvetom prijateljima, odnosno svim ljudima na hc/punk, homogenoj sceni. Ja sam ipak mišljenja da je hc/punk scena jedna heterogena sredina, koju bi suštinski trebalo da spaja homogenost po pitanju stavova (antiseksizam, antinacionalizam/antifašizam, antihomofobija), što neretko nije slučaj, barem u Srbiji. ’’Sve što znaš’’, ’’Ovo je kraj’’ i kraj.

 

Poslednji bend podrške, identičnog početnog slova imena ostalima – Pakt. Jedina grupa večeri koja nije imala dve gitare, ali kao i njihove prve kolege na mikrofonu imaju vokalistkinju. Za sebe kažu da sviraju d-beat/crust/noise, a mene neodoljivo podsetiše na slovenačke sastave iz ’80ih godina prošlog veka, odakle neupitno crpe inspiraciju za muziku koju proizvode. Set lista je bila sačinjena većinski od stvari sa albuma ’’Aural Noise Annihilation’’ iz 2016. godine. Svirali su oko dvadesetak minuta, što bi značilo najkraće od svih svojih prethodnika. Malo su i grešili, ali se to nije odrazilo na nivo njihove simpatičnosti. Publika je napokon mrdnula za vreme jedne njihove pesme, istini za volju na kratko, ali je konačno Močvara dočekala i prvu šutku večeri. Nastup su okončali u 23.30.

Dok je ekipa na bini pripremala istu za ’’hedlajnere’’, publika je lagano ubijala vreme u dvorištu kluba ili za šankom. Nekog je nužda naterala i u WC, a tamo je muški deo auditorijuma mogao da prisustvuje, skoro pa performansu. Uvek na koncertima u Zagrebu imam priliku da svedočim nečem nesvakidašnjem, pa me je takav slučaj i sada zadesio. Neki maestro je uzurpirao šolju u delu toaleta koji nema vrata te nas sve počastio svojom velikonužnom tačkom uz to govoreći da bi valjalo da se ne zadržavamo. Punk’s not dead. Dobro je da ga nije odradilo na GG Allin-a potom.

I tako mic po mic, bend po bend, dođosmo do trenutka večeri kojem su svi s radošću prilazili. Epifanija d-beat bogova, koji zapravo i nisu to, već jedni obični pankeri koji su napravili muziku za sva vremena, a i dalje sviraju trzalicama na kojima nisu naštampali svoj logo, ili još bolje, nemaju fiksnu cenu troškova nastupa. Što bi se reklo, paradigma DIY etike. Oformljeni u Memfisu, sa karijerom nastavili u Portlandu, nekada (i sada) delovali u His Hero Is Gone, Severed Head of State, From Ashes Rise i Criminal Damage – glavama, instrumentima i stavom – Tragedy.

 

Beše two minutes to midnight, što bi rekli Mejdeni, kada su se Todd, Yannick, Billy i Paul pojavili pred punom Močvarom. Sav onaj mir i staloženost publike nestali su sa prvim tonovima. Litre znoja ostavljenih okolo po plesnom podijumu nadoknadili su svu pasivnost koja je, iznenađujuće za Zagreb, bila i te kako prisutna kod nastupa prehodnih bendova. Krenulo se beskopromisno numerom ’’Conflicting Ideas’’, onda trakama ’’Kick and Scream’’ i ’’Enter the Void’’ sa novog albuma ’’Fury’’ od pre par nedelja, pa povratak na stare sa ’’The Day After’’, ’’The Intolerable Weight’’ i ’’The Hunger’’. Šetali su po albumima, godinama i rifovima, a fanovi nisu stali. Bukvalno je pogo trajao od početka svirke, pa sve do kraja. Najbolju reakciju zavredila je gorepomenuta ’’The Day After’’, ali i moja omiljena d-beat pesma ikada – ’’The Ending Fight’’, koju sam morao vokalno ispoštovati barabar sa Billy-jem.

Momci iz Tragedy-ja doslovno jedu one instrumente. Greške nema ni u najavama, uvežbano sve do koske, jedino što manjka je komunikacija sa posetiocima i posetiteljkama. Skoro pa da se nisu obratili auditorujumu, ali uprkos tome je nekako sva ona energija koja je emitovana sa stejdža i difuzija prljavih tonova sa razglasa pokupila šou i nikoga nije bilo ni briga što nema konverzacije. Glavni vokal i gitarista Todd je s vremena na vreme visoko dizao pest, kako kaže stara narodna, i tako se makar pantomimom obratio publici. Negde na sredini nastupa je bubnjar Paul morao menjati doboš, ali sem toga nikakvih tehničkih nevolja nije bilo. Zvuk je takođe bio odličan. Možda se bas bubanj malo previše čuo, ali mimo toga sve je blistalo.

 

Svoj set su završili nakon četrdeset minuta neprekidnog krljanja. Međutim, nisu dozvolili da masa ostane bez bisa, pa su i to ispoštovali sa dve numere, zajedničkog trajanja pet minuta. Vidno zadovoljni su napustili binu i ostavili narod da se i on sladi utiscima stečenim na ovoj fenomenalnoj muzičkoj predstavi.

Na bini Tragedija, u publici eudajmonija. Tako bi nekako rezimirao. Jedan od najboljih koncerata koje sam posetio u životu. Neko bi rekao svirka ko i svaka druga, ali energetski talas koji nas je zapljusnuo, emocija sa kojom je većina ljudi prišla događaju i sama činjenica da je na stejdžu, pred nama bend koji je ikona d-beat zvuka i da je opet tu, na Balkanu, posle skoro dve decenije, dala mi je za pravo da je pošaljem na vrh liste. Kapiram da bi se i Alka Vujica - do koje smo, zahvaljujući BlaBlaCar ludilima, svratili ujutru pre polaska nazad - oduševila.

Todd je obećao. Vidimo se ponovo!

Nemanja Mitrović Timočanin