„...And Justice for All“ - 30 godina kasnije
Helly Cherry
„...And Justice for All“, objavljen 25. avgusta 1988. godine je album koji i pored svoje nesavršenosti poseduje neki šmek zbog koga je teško ne gotiviti ga. Voleli ili mrzeli Metallicu, ne možete sporiti njen uticaj na samu metal muziku, a za sam album gotovo svako ko ga je slušao je pomislio: „Šta bi bilo da je imao adekvatniju produkciju?“ No, krenimo redom…
Dve godine ranije u Švedskoj (tačnije 27. septembra 1986.), bend je doživeo veliku tragediju tokom turneje kojom je promovisan njihov treći album „Master of Puppets“. Autobus u kome su se nalazili se prevrnuo i usmrtio basistu Klifa Bartona. Taj trenutak je, ispostaviće se, ostavio veliki trag i breme na preostalim članovima sa kojim su se decenijama borili. Kada je pepeo njihovog saborca posut na ranču u Kaliforniji, red je bio da se bend, kako zna i ume) izdigne iz ne baš zavidne situacije. Imali su sreće da talentovani Džejson Njusted (Flotsam and Jetsam) bude na pravom mestu i u pravo vreme. Mlađani basista se veoma brzo uklopio, pokazao da je dostojna zamena, te je Metallica mogla da nastavi sa pisanjem svoje istorije.
Svojevrsni uvod u novi album (ujedno oficijalno predstavljanje novog člana) je bilo ovekovečeno mini-albumom „The $5.98 E.P.: Garage Days Re-Revisited” koji se sastojao od 5 obrada. Iako potpuno produkcijski sirov, vrlo jasno je pokazao da je odabir Džejsona bio pravi potez. Kada se krenulo sa snimanjem „...And Justice for All-a”, Stiv Tompson (osoba zadužena za miksovanje) je želeo da sam album „razvali” „Master of Puppets”. Ali, ubrzo je shvatio da su Hetfild i Urlih, kao glavni dvojac, imali posve drugačije planove. Na stranu izabrano rešenje za miks gitara i bubnjeva, koje je davalo utisak garažne atmosfere, ono što su učinili sa zvukom basa je, u najmanju ruku, čist bezobrazluk. Naime, Urlik je apsolutno ignorisao Tompsonove impresije Njustedovim sviranjem, te je striktno zahtevao da se bas smanji toliko da se gotovo jedva čuje. Ali, ni to mu nije bilo dovoljno, pa je tražio da se ton smanji za još nekoliko decibela. Hetfild je sve to aminovao i kasnije opravdavao taj postupak. Po njegovim rečima, bas i gitara su se previše preklapali, te da su viši tonovi basa u momentima nadjačavali gitaru, dok je niže tonove gitare bilo gotovo nemoguće razlikovati od basa.
Sam Njusted je bio veoma razočaran svime, s obzirom na to da nikada nije snimao na taj način sa bendom, plus je glavni producent Fleming Rasmusen bio mahom odsutan, te nije mogao da utiče na basistu i da mu smernice. Tokom godina se (barem što se javnosti tiče) pomirio sa činjenicom da su stvari ispale tako kako su ispale. Kada mu je tokom 2009. jedan mladi fan poklonio disk sa „Justice-om” sa ispravljenim bas deonicama, sam Njusted mu se zahvalio iako smatra da je na samom originalnom izdanju „sve onako kako je trebalo da bude”. No, sijaset fanova ne misli tako ni dan danas, što dokazuje nekoliko verzija takozvanog „...And Justice for Jason” izdanja koje cirkuliše po internetu.
Kada su krenule najave o mogućem remasterizovanom izdanju, a koje bi trebalo da se pojavi u prodaji tokom novembra 2018. godine, Fleming Rasmusen je negirao mogućnost ispravljanja grešaka. Iako je naveo da postoje male šanse da se odradi alternativni miks (pošto bi trebalo da su trake sa svim originalnim snimcima sačuvane i upotrebljive), lično smatra da to ne bi bio najbolji potez. Po njegovim rečima, album koji je i u takvom finalnom obliku bendu doneo dosta priznanja, visoke pozicije na top-listama (i brdo novca) bi trebalo da ostane onakav kakav jeste. Jer, javno priznati tek posle 30 godina da je greška napravljena i nije baš najmudriji potez pošto bi se time narušio ikonični status izdanja. Gitarista Džejms Hetfild i sam, na neki način, potvrđuje producentove reči. Njegovo mišljenje je da bi se ponovnim miksovanjem izgubio duh vremena u kome je album nastao i da to više ne bi bilo to.
Ako po strani ostavimo međusobne odnose članova benda, ljudi uključenih u proces snimanja i egoe svih njih, po povlačenju crte dobijamo jedno produkcijski sirovo, nedovršeno i apsolutno nesavršeno izdanje koje je baš zbog toga zanimljivo. Naravno, niko ne može ignorisati gotovo nečujnu bas gitaru. No, sve ostalo na „...And Justice for All-u” je nabijeno neverovatnom energijom, odlično usmerenim besom koji svojom oštrinom pokazuje kako metal treba da zvuči. Gotovo potpuno lišen „šminke” kojom bi se prodao širim masama (što je potpuni kontrast od budućih izdanja), u svojoj iskrenosti ima poštovanje čak i onih kojima je bend gnusan.
Gotovo na samoj međi dve deceniji, u trenutku kada je metal kao žanr bio na samom vrhuncu i mejnstrim za sebe, kada je thrash metal bio glavna stvar, a hair metal zasluženo odlazio u zaborav, tada je bilo pravo vreme da se jedno ovakvo delo objavi. Dok je svet bio podeljen na blokove u idili hladnog rata, bilo je neophodno da se svih 99 crvenih balona izbuši i da se jasno kaže da je (globalni) sistem truo, da pravde nema i da je društvo duboko zaglibilo u izlučevinama korporacijskih giganata. Ironija je da su tadašnji borci protiv elitizma i establišmenta vremenom postali deo mašinerije istog, te da su kroz svoje konstantne promene postali korporacija sama za sebe. Koliko god to sve normalno bilo (jer, svet tako funkcioniše), na početku kraja ere slobodne misli, u amanet su ostavili možda i najdirektnije tekstove koje su ikada napisali, kao i poslednje kapi svog neverovatnog talenta. Koliko god „Crni album” bio kultan, koliko god da su su i potonja izdanja imala svojih veoma svetlih trenutaka, ipak je „Justice” iz njih iscedio sve što je mogao.
Veoma malo pesama su svirali uživo u kompletu, pošto su te „mini-epske” pesme bile veoma kompleksne za uspešno izvođenje. Stoga su često pribegavali tome da prave svojevrsne medley-e u kojima su stvarali pesmu od delova više njih. Naravno, „One” kao njihov najveći hit, te ”Blackened” i „Harvester of Sorrow” su postale sastavni deo set-listi do današnjih dana. Kad smo već kod „One” koja pomoću efektnog spota i teksta veoma suptilno (i u isto vreme eksplicitno) govori protiv rata, iz ove perspektive deluje gotovo tragično: samo par godina posle nje se povećao broj sukoba u svetu koji su sem razaranja i leševa za sobom ostavili ograman broj ljudi koji sliče protagonisti iz videa.
Stihovi ostalih pesama gotovo da su proročke, iako su verodostojne govorile i tadašnjem vremenu: bolesti, smrti, nepravda, truli korporacijski kapitalizam koji izvrće sve vrednosti, ismejava zdrav razum i tas pravde naginje na svoju stranu. Gangrena čitavog društva, opisana na britak i koncizan način. Oštri rifovi i galopirajući tempo su skelet koji drži teleso zveri koja se furiozno obračunava sa prodavcima američkog sna.
Ne može se poreći činjenica da bi „...And Justice for All“ bio još kolosalniji da se Urlih nije ponašao kao razmaženo derište koje svoju loptu za fudbal uzima i nosi kući čim se stvari ne odvijaju onako kako on očekuje. Ne može se poreći ni to da je protraćen Njustedov talenat i da je njegovo znanje rabljeno na i te kako pogrešan način. No, na samom koncu osamdesetih, dekade u kojoj su i muškarci i žene stavljali minival i delili šminku, dok je oštrica black metala tek počela da se brusi, Metallica je napravila ozbiljan potres kojim je razbijena barijera između andrgraunda i mejnstrima. Kao što sam na samom početku napisao, album baš zbog svoje nesavršenosti poseduje šmek zbog koga ga ljudi vole. On nije ni „Master of Puppets” ni „Crni album”, već nešto između (i bukvalno i figurativno): nedovršeno remek delo momaka koji ulaze u srednje godine i kovčeg muzičara-biznismena koji će tri decenije kasnije i dalje tražiti sebe.
Antonio Jovanović
Dve godine ranije u Švedskoj (tačnije 27. septembra 1986.), bend je doživeo veliku tragediju tokom turneje kojom je promovisan njihov treći album „Master of Puppets“. Autobus u kome su se nalazili se prevrnuo i usmrtio basistu Klifa Bartona. Taj trenutak je, ispostaviće se, ostavio veliki trag i breme na preostalim članovima sa kojim su se decenijama borili. Kada je pepeo njihovog saborca posut na ranču u Kaliforniji, red je bio da se bend, kako zna i ume) izdigne iz ne baš zavidne situacije. Imali su sreće da talentovani Džejson Njusted (Flotsam and Jetsam) bude na pravom mestu i u pravo vreme. Mlađani basista se veoma brzo uklopio, pokazao da je dostojna zamena, te je Metallica mogla da nastavi sa pisanjem svoje istorije.
Svojevrsni uvod u novi album (ujedno oficijalno predstavljanje novog člana) je bilo ovekovečeno mini-albumom „The $5.98 E.P.: Garage Days Re-Revisited” koji se sastojao od 5 obrada. Iako potpuno produkcijski sirov, vrlo jasno je pokazao da je odabir Džejsona bio pravi potez. Kada se krenulo sa snimanjem „...And Justice for All-a”, Stiv Tompson (osoba zadužena za miksovanje) je želeo da sam album „razvali” „Master of Puppets”. Ali, ubrzo je shvatio da su Hetfild i Urlih, kao glavni dvojac, imali posve drugačije planove. Na stranu izabrano rešenje za miks gitara i bubnjeva, koje je davalo utisak garažne atmosfere, ono što su učinili sa zvukom basa je, u najmanju ruku, čist bezobrazluk. Naime, Urlik je apsolutno ignorisao Tompsonove impresije Njustedovim sviranjem, te je striktno zahtevao da se bas smanji toliko da se gotovo jedva čuje. Ali, ni to mu nije bilo dovoljno, pa je tražio da se ton smanji za još nekoliko decibela. Hetfild je sve to aminovao i kasnije opravdavao taj postupak. Po njegovim rečima, bas i gitara su se previše preklapali, te da su viši tonovi basa u momentima nadjačavali gitaru, dok je niže tonove gitare bilo gotovo nemoguće razlikovati od basa.
Sam Njusted je bio veoma razočaran svime, s obzirom na to da nikada nije snimao na taj način sa bendom, plus je glavni producent Fleming Rasmusen bio mahom odsutan, te nije mogao da utiče na basistu i da mu smernice. Tokom godina se (barem što se javnosti tiče) pomirio sa činjenicom da su stvari ispale tako kako su ispale. Kada mu je tokom 2009. jedan mladi fan poklonio disk sa „Justice-om” sa ispravljenim bas deonicama, sam Njusted mu se zahvalio iako smatra da je na samom originalnom izdanju „sve onako kako je trebalo da bude”. No, sijaset fanova ne misli tako ni dan danas, što dokazuje nekoliko verzija takozvanog „...And Justice for Jason” izdanja koje cirkuliše po internetu.
Kada su krenule najave o mogućem remasterizovanom izdanju, a koje bi trebalo da se pojavi u prodaji tokom novembra 2018. godine, Fleming Rasmusen je negirao mogućnost ispravljanja grešaka. Iako je naveo da postoje male šanse da se odradi alternativni miks (pošto bi trebalo da su trake sa svim originalnim snimcima sačuvane i upotrebljive), lično smatra da to ne bi bio najbolji potez. Po njegovim rečima, album koji je i u takvom finalnom obliku bendu doneo dosta priznanja, visoke pozicije na top-listama (i brdo novca) bi trebalo da ostane onakav kakav jeste. Jer, javno priznati tek posle 30 godina da je greška napravljena i nije baš najmudriji potez pošto bi se time narušio ikonični status izdanja. Gitarista Džejms Hetfild i sam, na neki način, potvrđuje producentove reči. Njegovo mišljenje je da bi se ponovnim miksovanjem izgubio duh vremena u kome je album nastao i da to više ne bi bilo to.
Ako po strani ostavimo međusobne odnose članova benda, ljudi uključenih u proces snimanja i egoe svih njih, po povlačenju crte dobijamo jedno produkcijski sirovo, nedovršeno i apsolutno nesavršeno izdanje koje je baš zbog toga zanimljivo. Naravno, niko ne može ignorisati gotovo nečujnu bas gitaru. No, sve ostalo na „...And Justice for All-u” je nabijeno neverovatnom energijom, odlično usmerenim besom koji svojom oštrinom pokazuje kako metal treba da zvuči. Gotovo potpuno lišen „šminke” kojom bi se prodao širim masama (što je potpuni kontrast od budućih izdanja), u svojoj iskrenosti ima poštovanje čak i onih kojima je bend gnusan.
Gotovo na samoj međi dve deceniji, u trenutku kada je metal kao žanr bio na samom vrhuncu i mejnstrim za sebe, kada je thrash metal bio glavna stvar, a hair metal zasluženo odlazio u zaborav, tada je bilo pravo vreme da se jedno ovakvo delo objavi. Dok je svet bio podeljen na blokove u idili hladnog rata, bilo je neophodno da se svih 99 crvenih balona izbuši i da se jasno kaže da je (globalni) sistem truo, da pravde nema i da je društvo duboko zaglibilo u izlučevinama korporacijskih giganata. Ironija je da su tadašnji borci protiv elitizma i establišmenta vremenom postali deo mašinerije istog, te da su kroz svoje konstantne promene postali korporacija sama za sebe. Koliko god to sve normalno bilo (jer, svet tako funkcioniše), na početku kraja ere slobodne misli, u amanet su ostavili možda i najdirektnije tekstove koje su ikada napisali, kao i poslednje kapi svog neverovatnog talenta. Koliko god „Crni album” bio kultan, koliko god da su su i potonja izdanja imala svojih veoma svetlih trenutaka, ipak je „Justice” iz njih iscedio sve što je mogao.
Veoma malo pesama su svirali uživo u kompletu, pošto su te „mini-epske” pesme bile veoma kompleksne za uspešno izvođenje. Stoga su često pribegavali tome da prave svojevrsne medley-e u kojima su stvarali pesmu od delova više njih. Naravno, „One” kao njihov najveći hit, te ”Blackened” i „Harvester of Sorrow” su postale sastavni deo set-listi do današnjih dana. Kad smo već kod „One” koja pomoću efektnog spota i teksta veoma suptilno (i u isto vreme eksplicitno) govori protiv rata, iz ove perspektive deluje gotovo tragično: samo par godina posle nje se povećao broj sukoba u svetu koji su sem razaranja i leševa za sobom ostavili ograman broj ljudi koji sliče protagonisti iz videa.
Stihovi ostalih pesama gotovo da su proročke, iako su verodostojne govorile i tadašnjem vremenu: bolesti, smrti, nepravda, truli korporacijski kapitalizam koji izvrće sve vrednosti, ismejava zdrav razum i tas pravde naginje na svoju stranu. Gangrena čitavog društva, opisana na britak i koncizan način. Oštri rifovi i galopirajući tempo su skelet koji drži teleso zveri koja se furiozno obračunava sa prodavcima američkog sna.
Ne može se poreći činjenica da bi „...And Justice for All“ bio još kolosalniji da se Urlih nije ponašao kao razmaženo derište koje svoju loptu za fudbal uzima i nosi kući čim se stvari ne odvijaju onako kako on očekuje. Ne može se poreći ni to da je protraćen Njustedov talenat i da je njegovo znanje rabljeno na i te kako pogrešan način. No, na samom koncu osamdesetih, dekade u kojoj su i muškarci i žene stavljali minival i delili šminku, dok je oštrica black metala tek počela da se brusi, Metallica je napravila ozbiljan potres kojim je razbijena barijera između andrgraunda i mejnstrima. Kao što sam na samom početku napisao, album baš zbog svoje nesavršenosti poseduje šmek zbog koga ga ljudi vole. On nije ni „Master of Puppets” ni „Crni album”, već nešto između (i bukvalno i figurativno): nedovršeno remek delo momaka koji ulaze u srednje godine i kovčeg muzičara-biznismena koji će tri decenije kasnije i dalje tražiti sebe.
Antonio Jovanović