Soulfly kao Neimar - Red driblinga, red foliranja

“Seleção Brasileira” pod poznatim imenomSoulfly, u sastavu Max i Zyon Cavalera, Marc Rizzo i Mike Leon  gostovao je sinoć u SKC NS “Fabrika”. Publika je bila mnogobrojna (ne sećam se da je skoro “Fabrika” bila ovako prepuna), uslovi za igru prilično topli i vlažni (jedva se moglo disati), a Novosađanima dobro poznata ekipa (prošli put gostovali pre 14 godina) je najavila dobru svirku i dobru zabavu.

Prilično mi smeta što se u poslednje vreme od svakog značajnijeg koncerta pravi festival i što umesto, realno dovoljne, jedne predgrupe, organizator dovede nekoliko lokalnih bendova, koji su inače, predobro poznati publici. No…

Prvi su nastupili War Engine, thrash trio iz Novog Sada, koji je zaista dobar, usviran i kvalitetan i iza koga je zaista odličan album “The Verdict” i koga su ispromovisali otkad je izašao bar 10 puta u Novom Sadu. Kako sam u šali rekao, gledao sam ih češće ove godine nego sebe u ogledalu, pa mi nisu bili naročito zanimljivi, a i zvuk im je bio nekako nejasan i nedovoljno glasan. Primedba upućena njihovom čoveku za miks pultom je verujem objektivna, jer se razlika i te kako osetila čim je na binu izašao Dreddup, industrial mašina svetskog kvaliteta, koja je (šteta i sramota) popularnija u inostranstvu nego na našim prostorima, mada je sinoćna publika dosta dobro reagovala na nastup Mihajla i benda, a kako i ne bi, jer su im ovi pružili četrdesetak minuta čiste energije, masnih rifova, zanimljivih semplova i razornih ritmova. “Thumbs up” za Dreddup, zaslužili su!

Downstroy iz Kikinde je sjajan bend, ali ih pamtim u boljim izdanjima. Pevač Darko Živković dokazao da je je jedan od najboljih vokala srpskog undergrounda. Svirali su već dosta puta čute pesme i mislim da je odavno došlo vreme za novi album ovog benda. Svejedno, Kikinđani su meni vrlo drag bend, a možda je na moja uzdržanost njihovim nastupom posledica toga da sam prehlađen kao da je januar i da nisam baš u najboljoj formi.

I onda u 22.47, nekih petnaestak minuta nakon što su najavljeni (što će ipak uticati na redukovanje repertoara predviđenog za nastup) Max i družina kreću sa “Dark Ages" uvodom, pa “ Frontline” i “ Prophecy”. Slede “Fire” i “Blood, Fire, War, Hate” i taman kad se publika zagrejala i raspomamila kreće ono što ću navesti kao glavnu zamerku sinoćnjeg nastupa benda Soulfly. Previše “Hello, Novi Sad”, “You are the best”, “Put the hands in the air”, “Are you ready” i sličnih poštapalica iskusnih “tezgaroša” koji mi odavno idu na živce. Sviraj, brate, sviraj! Ali ne trominutne uvode u pesmu, nemoj da ostavljaš gitaristu da siluje gitaru “mnogominutnim soloom” i slično. Moja percepcija Soulfly muzike je da je ona prevashodno bazirana na ponavlljajućim refrenima, groove elementima i zaraznim ritmovima, nikako na “guitar hero” virtuoznostima i retro solo deonicama. Dakle, ono što mi je sinoć smetalo je Maksova preterana komunikacija sa publikom i “loženje“ iste, i to uvek u trenucima kada su dve-tri odsvirane pesme “dizale masu”. Kao po komandi, sledilo je Maksovo čavrljanje, izdrkavanje na gitari ili beskrajni uvodi. E, pa gospodine Maks, sinoć ste me mnogo podsećali na svog zemljaka Neimara, jer je uvek posle dva-tri savršena driblinga, gola ili asistencije išlo beskrajno foliranje i prevrtanje po travi. Bilo je tu još odličnih pesama kao “No Hope – No Fear” ili “ Bleed”. Da se razumemo, nemam ja primedbi na kvaliet odsviranog, možda je zvuk mogao biti nešto glasniji i jasniji, ali, “Fabrika” nije najakustičnije mesto za svirke.

Sve u svemu, Soulfly-u bih mogao dati još jednu šansu, jer imaju zavidnu diskografiju sa pregršt dobrih pesama. Ali ako sledeći put ove “folirancije“ ne smanje na pristojnu meru, ne bih više trošio vreme  na njihove koncerte.

Zoran Popnovakov