Najveći srpski izdavač fantastike, izdavačka kuća Laguna, nedavno je objavila šesti naslov u desetotomnoj fantazijskoj sagi Malaška knjiga palih (od milja, Malazan) kanadskog pisca Stivena Eriksona, stoga je ovo dobar trenutak da se podsetimo prve knjige u serijalu, „Mesečevih vrtova“.

Čitajući britanske autore – ili makar engleske – stiče se utisak da oni sve vreme beže od tolkinovštine, kao da su pomalo posramljeni tim delom svog književnog nasleđa. Naravno, taj beg od tradicije iznedrio je Gejmana, Barkera, Mjevila, Mura i Vudinga – da se zadržim na piscima pre svega fantazijske orijentacije (dobro, sa izuzetkom Alana Mura, premda je i njegov SF počesto ezoteričan) – ali je ujedno nametnuo potrebu za nadmetanjem sa visokom književnošću, koja ume da se iskaže kao dosadno pripovedanje i bavljenje stvarima koje ne zanimaju nikoga, sem  kvazielitista.
Sa druge strane, američka fantazijska književnost poglavito je generička, što se u današnje vreme kaže. Veoma veliki deo tog kolača otpada na podražavanje tolkinovštine, ali bez razumevanja porekla motiva kojima se Tolkin služi. To dovodi do besmislenih mutacija folklora, ali i do stvaranje novih fantazijskih kulturnih stereotipova – kao što su patuljci koje zanima jedino da se napijaju, kolju orke i da se ne kupaju, pa smo tako od Tolkinove tragične i dostojanstvene plemenite rase u izumiranju dobili sporedne likove, koji služe za sprdnju. Istini za volju, drugi medijumi – poput video-igre Dragon Age – dosta su učinili da se ta poluposprdna predstava popravi, ali patuljci su svejedno i dalje otelotvorenje metastaziranja tradicionalnih fantazijskih elemenata u svoju suprotnost, što je česta odlika velike većine američke produkcije epske i srodnih fantastika.

Fantastika koja dolazi iz Australije je... uvrnuta. Oni su toliko daleko od Evrope – ali i od Amerike – da su svoju fantazijsku tradiciju podigli na ledini i bogami sagradili nebodere. Njihov književni izraz ume da bude neobičan i naporan, a kreće se od solidno-osrednjeg (Trudi Kanavan), preko lošnjikavog pa do odličnog (Filipa Balentajn) i izvanrednog (Gart Nix).

Kanadska fantastika je uravnotežena. Istovremeno se oslanjaju na bogatu evropsku tradiciju, od koje uporno ne odustaju, ali se i neprestano obogaćuju najboljim elementima američke fantazijske književnosti, tako da su kanadski pisci stalno sveži, ali se čvrsto oslanjaju na postojeće – valjane – žanrovske temelje.  

Među kanadskim stvaraocima fantastike, svakako je trenutno najpoznatiji i najčitaniji Stiven Erikson, a priča o nastanku njegovog magnum opusa vanredno je zanimljiva.
Naime, „Malazan“ je proistekao iz fantasy role playinga, da ne kažem frpovanja, koji su dva tvorca ovog serijala upražnjavali tokom osamdesetih godina prošlog veka. Vremenom su nakupili dovoljno materijala da bi ga uobličili u scenario, koji su potom nudili raznim holivudskim producentima. Na sreću, bezuspešno. Kažem „na sreću“ jer mislim da bi od „Malazana“ kakav je tada bio ispao najverovatnije osrednji fantazijski film, koji bi samo upropastio književnu sudbinu ovog serijala.

Godinama nakon toga, Erikson se odvažio da objavi svoj prvi roman, „Mesečeve vrtove“, ali opet nije naišao na razumevanje u SAD – ovoga puta u izdavačkoj industriji – tako da je njegov prvenac objavljen najpre u Ujedinjenom Kraljevstvu, i to sa pristojnim uspehom. Biće potrebno nekoliko godina da Eriksonov serijal pređe Atlantik, a mislim da čak ni sada nije među najprodavanijim fantazijskim delima u Americi, iako već uveliko uživa kultni status.

Erikson i Eslemont su zajedničkim snagama osmislili svet(ove) neslućene i dubine i širine. Većina pisaca tom građenju sveta i pozadinske priče ne posvećuje ni izbliza toliko pažnje. Naravno, Tolkin se nameće kao očigledan primer autora iza čije se priče krije bogata istorija i čitava mreža preklopljenih događaja. Drugi, savremeniji primer, mogao bi biti Robert Džordan – čije su beleške o svetu i likovima u njemu trostruko obimnije od celokupnog objavljenog serijala „Točak vremena“, ali većina pisaca ipak radi samo sa grubim crtama i okvirima te istorije, koju po potrebi popunjava i obogaćuje. Takođe, ne sme se smetnuti sa uma ni vremenski okvir u kojem se priče kreću. Kod Martina, Džordana – pa čak  i kod Tolkina – hiljadu godina je veoma dugačak period. Doba traju po dve ili tri hiljade godina. Čak je i besmrtnim vilovnjacima deset hiljada godina vremenski period sa kojim ne mogu da izađu na kraj. Kod Eriksona svet je mnogo stariji. Protagonisti su mnogo stariji. Erikson koristi svoje poznavanje antropologije i civilizacije da čitaoca ubedi da je Malaško carstvo tek poslednje u nizu propalih civilizacija koje se smenjuju na planeti, te da njegov eventualni raspad i kraj ne označava i smak sveta. Dapače, dvesta hiljada godina nije ništa i aveti drevnih civilizacija, poput neupokojenih kvazineandertalaca ili menjača oblika legitimni su igrači na šahovskoj tabli sadašnjosti. Posmatrano na taj način, savremeni pogled na kraj istorije i na propast civilizacije – koji se ogleda u raspadu Sovjetskog Saveza ili trenutnoj dekadenciji Sjedinjenih Država – potpuno je beznačajan. Erikson čitaoca već u prvim stranicama suočava sa porukom „Neko je bio pre nas i neko će biti posle nas. Sve je prolazno.“ Ta poruka je surova koliko je i značajna.

Poređenje Eriksona sa Tolkinom neizbežno je koliko i poređenje bilo kog značajnog pisca sa pokojnim Profesorom, naravno. Međutim, Erikson je među retkima koji iz tog poređenja izlaze u boljem svetlu nego što su u njega ušli – između ostalog i stoga što je njegov način pripovedanja, a i svet koji je izgradio za potrebe svog pripovedanja, potpuno drugačiji od Tolkinovog (i bezbrojnih derivata Tolkinovih dela).

Ma koliko Tolkinova dela bila nadahnuće savremenim neopaganima, činjenica je da je Tolkinov svet – slično kao Luisova Narnija – u suštini jedna velika hrišćanska alegorija. U slučaju Srednje Zemlje, sva koketiranja sa nordijskom mitologijom data su kroz filter arturijanskog romantizma, pa i konzervativizma. Tolkinov svet je u suštini duboko hrišćanski i monoteistički, sa relativno jasnim podelama na dobro i zlo.

Nasuprot tome, Eriksonov svet je svet istinskog mnogoboštva, u kojem paganizam nije prividan i nakalemljen na hrišćansku ideologiju, već je sastavni deo sveta i razvijao se upravo s njim. Obilje bogova malih i velikih, sa vernicima i crkvama ili bez njih, otvoreno ukazuje da je Eriksonovo nadahnuće za Malaško carstvo i svet koji to carstvo osvaja bio stari Rim – sa debelim primesama Pax Americana, doduše. To se vidi i po ulozi koju bogovi imaju u svakodnevnom životu. Eriksonovi bogovi su hiroviti bogovi stare Grčke, koji se poigravaju smrtnicima zato što im je dosadno. Jedan od njih je iz inata zbrisao čitav kontinent. Bogovi i niži besmrtnici upuštaju se u ratove samo da bi osetili makar nešto. Za to vreme, smrtnici ispaštaju; ginu u brojevima koji se mere hiljadama i desetinama hiljada i gladuju ako prežive te sukobe epskih razmera.

Sa druge strane, iako Eriksonova sadašnjost nije idealizovana on je ne prikazuje kao neumitni pad u dekadenciju i gubitak stare slave. Možda čak suprotno. Erikson drevnu magiju prikazuje kao sirovu i grubu. Nesumnjivo moćnu, to da. Možda čak i iskonski neiskvarenu – premda i on ima svoju verziju prvobitnog greha – ali ipak u nekim trenucima nedoraslu savremenom poimanju magije, baš kao što bogovi ponekad bivaju nedorasli smrtnicima.

Čitavo to zamešateljstvo zna da bude previše naporno za čitaoca. U svom prvom romanu, „Mesečevim vrtovima“, Erikson čitaoca uvodi – čini se – na sam kraj priče. Car i njegov vezir su mrtvi; pobune i nemiri besne; vlast se menja – i to sve u prologu. Već na početku romana čitalac biva strmoglavo ubačen posred ratnih dejstava, biva primoran da se nosi sa izdajstvima, da hvata konce bezbrojnih spletki unutar spletaka i zapravo da na silu otkriva ko je uopšte i protagonista romana. S moje tačke gledišta, Erikson to čini vanredno uspešno. Prisiljavajući me da se borim sa pričom, da od priče otimam saznanja o svetu, o pozadini događaja kojima sam svedok, pisac je učinio da se osećam kao da je svako zrnce razumevanja onoga što se dešava zapravo s mukom izvojevana nagrada, a ne puko objašnjenje posluženo na tacni. U neku ruku, Erikson se sa čitaocem ponaša kao strogi srednjoškolski profesor sa učenikom. Po pravilu, ti strogi profesori su oni kojih se rado sećamo na godišnjicama mature.

Dakle, „Mesečevi vrtovi“ počinju ratom. Druga armija Malaškog carstva nalazi se u završnici dugog pohoda protiv saveza slobodnih gradova na kontinentu Genabakisu. Na samom početku romana, jedan od preostala dva grada pada pred malaškom vojskom, ali sa padom tog grada dolazi i do izdajstva neverovatnih razmera, koje upućuje na zaključak da je na delu čistka uperena protiv „stare garde“ – odnosno protiv nekadašnjih najbližih saradnika i miljenika starog cara, kojeg je sadašnja carica ubila kako bi se dokopala prestola.

Kako se radnja razvija, čitalac saznaje da je to tek površina onoga što se odista dešava. Suočen sa fantazijskim klišeima (esnafi ubica i lopova; mračni vilovnjaci; leteće tvrđave; zmajevi) nema drugog izbora nego da nastavi da se nosi sa tom bujicom dešavanja, ili da odustane. Ako nastavi, upoznaje se sa mnoštvom likova – koji su zapravno najveća draž „Malazana“. Najpre, već na početku se vidi u kojoj se meri Eriksonova karakterizacija oslanja na Glena Kuka i njegovu „Crnu četu“. Erikson to ni ne krije, već se time hvali. Međutim, Kukovi junaci sve vreme ostaju u suštini sitni ljudi u vrtlogu sudbine. Eriksonovi Mostopalitelji – ako ih uzmemo za kolektivne protagoniste „Mesečevih vrtova – nikako nisu sitni. Iako umorni od života, cinični i u neprestanoj opasnosti od pogibelji, oni su branik naspram vetrova istorije koji neumoljivo duvaju „Mesečevim vrtovima“ i u neku ruku zaštitnik običnih ljudi koji se redovno nose sa stvarima u suštini većim od sebe.
  
Ovo je manje-više tipično za Eriksonovu karakterizaciju. Njegovi likovi po pravilu nisu ono što na prvi pogled deluju. Viskidžek (odnosno, “Vran” u Laguninom prevodu) samo deluje kao istrošeni narednik; Brzi Ben je samo naizgled vašarski mađioničar; Paran (ni)je razmaženo plemićko derle. U najvećem broju slučajeva, pobude ovih (i drugih) likova da duge periode života žive u relativnoj anonimnosti zapravo su opravdane. Bolje reći, pisac ih uspešno opravdava čitaocu. Anonimnost je najbolja zaštita od pogleda moćnika, koji bi inače potencijalne pretnje možda sasekli u korenu, pre nego što se razbokore. U tom smislu, Malaška knjiga palih i njen prvi deo, Mesečevi vrtovi, surov je i realan prikaz politike i ratovanja. Na stranu Eriksonov modernistički prikaz ratovanja (volšebnici koji igraju ulogu teške artiljerije, leteći insekti kojima se prebacuju desantne trupe, žene koje se bore rame uz rame sa muškarcima i čak zauzimaju (niže) zapovedničke položaje), Malazan je nešto najsličnije Martinovoj Pesmi leda i vatre kada je reč o političkim odnosima. Naravno, ovo poređenje bilo je neumitno taman koliko i poređenje sa Tolkinom, pa ću – kada sam već tu – napomenuti da su ova dva serijala u neku ruku slična (sa izuzetkom Eriksonovog satiričnog smisla za humor, koji ne da provejava Malazanom, već duva orkanskom žestinom). Likovi su nosilac i PLIV-a i Malazana. Ti isti likovi najčešće su amoralni, premda dopadljivi, i najčešće su zahvaćeni vrtlogom dešavanja, koja uzrokuju da njihovi postupci imaju neslućene i počesto tragične posledice. Martin sve to čitaocu predstavlja kroz prizmu šekspirovske drame, dok Erikson to čini služeći se manirom starogrčke tragedije – ali učinak je na koncu sličan.

Ako Mesečevi vrtovi imaju neku poruku, onda je to da je rat večan i da mali ljudi nemaju tu šta da traže. U neku ruku, čitalac koji nije živeo u burnim vremenima i koji se nije suočio sa ratom, makar gledajući ga preko plota, ne može da u potpunosti pojmi snagu Eriksonovog komentara na ljudsku (i svaku drugu) civilizaciju. Što bi rekao Ron Perlman, „Rat se nikada ne menja“,  a što bi rekla Galadrijela u filmu Gospodar prstenova – „Svet se promenio“. Erikson, kao da je slušao Balaševića, svojim Mesečevim vrtovima kao da želi da kaže „Carevi se igraju rata, a obični ljudi stradaju i pate. I to se nikada ne menja. I nikome nije žao konja.“

Ivan Jovanović Nightflier