Ken Louč, kultni britanski televizijski reditelj i scenarista, filmaš čiji su duboko angažovani filmovi vremenom dosegli legendarni status, snimio je 2016. godine još jedno antologijsko filmsko ostvarenje – film Ja, Danijel Blejk, potresnu socijalnu dramu o nemilosrdnoj i tragičnoj sudbini još jednog malog čoveka, priču o bespomoćnosti svih nas, običnih ljudi, unutar državnog birokratskog aparata ... Film je na ogoljen i bolan način još jednom smelo progovoro o odnosu sistem i pojedinac, o večnoj borbi čoveka za elementarna ljudska prava, dostojanstvo, istinu i slobodu kao mogućnost izbora ....


... Film nije politički pokret, niti stranka. To je jednostavno film. I jedino što može da napravi, jeste da pridoda još jedan glas javnom nezadovoljstvu ...

     Nakon što je završio studije prava, Ken Louč okreće se sredinom prošlog veka svetu filma. Kao politički aktivista i levičar, poreklom iz radničke porodice, on se kao filmski reditelj posvećuje socijalno angažovanim dramama koje su se bavile sudbinama obespravljenih ljudi, kao i socijalnim i političkim pitanjima – tragikom radničke klase... Vremenom postaje najveći filmski borac za sve ponižene i uvređene ljude – umetnik koji je svoju karijeru podredio solidarnosti i socijalnoj pravdi( poput recimo kultnog filmskog stvaraoca Akija Kaurismakija). Ken Louč je vremenom  izrastao u velikog angažovanog umetnika koji sa izuzetnom osetljivošću i humanošću analizira sredine socijalno ugroženih i poniženih ljudi unutar sveta nemilosrdnog kapitalističkog sistema. Pored brojnih nagrada na prestižnim evropskim filmskim festivalima, dobitnik je i nagrade Limijer za celokupnu karijeru i doprinos istoriji evropskog filma... Filmom Ja, Danijel Blejk (2016.) samo je dodatno učvrstio svoj kultni status, snimivši jedan od najboljih filmova 21. veka ... bolno dirljivu socijalnu dramu, duboko angažovanu, tragičnu priču o sudbini modernog čoveka unutar beskrupuloznog birokratskog sistema ...

...Dobro jutro, g. Blejk. Zovem se Amanda. Imam da vam postavim nekoliko pitanja da bih utvrdila da li imate pravo na pomoć za nezaposlene. Najpre bih vas pitala: možete li da hodate duže od 50 metara bez pomoći druge osobe? Mogu. Dobro. Možete li da podignete obe ruke do visine gornjih džepova? Da. Možete li da podignete obe ruke na vrh glave kao da stavljate šešir? ... Možemo li da popričamo o mom bolesnom srcu? ... Da li imate značajnih poteškoća da saopštite nešto nepoznatim ljudima? Da, pokušavam da vam kažem da imam problema sa srcem, ali vi me ne slušate ...

     Na ovaj način, nizom besmislenih pitanja, krutih birokratskih stavki koje tretiraju čoveka kao objekat i puki broj, kombinovanih sa suptilnošću ironičnih odgovora i realnom zabrinutošću običnog čoveka za vlastitu sudbinu, Ken Louč otvara potresnu dramu o sudbini Danijela Blejka, stolara u poznim pedesetim godinama, teško obolelog srčanog bolesnika (koji je prethodno jedva preživeo srčani udar na radnom mestu) koji pokušava da dobije od države pomoć za nezaposlene( nakon što mu je doktor izričito zabranio rad posle srčanog udara) ... Danijel Blejk, poput mnogih kafkijanskih antijunaka stoji pred vratima zakona (ovog puta birokratskog sistema socijalne pomoći) i uzalud kuca, boreći se bespomoćno za svoja elementarna ljudska prava ... Ken Louč, kao vrhunski reditelj ili može se reći i kompozitor, u uvodnim kadrovima ili taktovima svoje drame ili simfonije daje početni lajt-motiv koji se provlači kroz ceo film ili kompoziciju : bezosećajni državni aparat socijalne ,,pomoći“ (kao simbol sistema), s jedne strane i nemoćnog, poniženog pojedinca, u večnoj borbi unutar začaranog kruga apsurda, s druge strane ... Tokom filma taj se lajt motiv ponavlja, usložnjava i dovodi na kraju filma kompoziciju do tragičnog krešenda – smrti običnog čoveka u nemilosrdnim kandžama birokratskog, dehumanizovanog državnog aparata ...

... Danijel Blejk, razočaran i izmrcvaren jurnjavom za gomilom papira, potvrda i dokaza rezignirano i ljutito se obraća službenici sistema socijalne zaštite nezaposlenih: ,, Ovo što tražite od mene je ogromna farsa, zar ne? Činite sve da bi me ponizili i kinjili. Ili je upravo to cilj: da sklonite moje ime iz tih kompjutera? Dosta mi je svega! Kad čovek izgubi samopoštovanje, onda je gotov“.

... Danijel Blejk je vredan, inteligentan, duboko human čovek koji se u jednom trenutku, nakon teškog obolenja nađe na ulici – prepušten sam sebi bez ikakvih prihoda. Žena mu je rano preminula i on živi sam ... Na životnom putu on upoznaje usamljenu ženu, samohranu majku sa dvoje dece, koja se takođe bori za golu egzistenciju unutar nemilosrdnog, dehumanizovanog i birokratizovanog krutog kapitalističkog društva... Uprkos činjenici da je teško bolestan i bez stalnog izvora prihoda, on se angažuje kao duboko human čovek da pomogne nemoćnoj ženi, vodeći istovremeno uzaludnu bitku sa sistemom tzv. socijalne zaštite koji na sve moguće načine nastoji da osujeti običnog čoveka nizom besmislenih propisa i zahteva da dobije ono što bi trebalo da ga sleduje u nekom normalnom, humanom društvu – zaštitu u slučaju nemoći, bolesti ili bilo kog drugog realnog problema ... Od samog početka filma Danijel Blejk, kao simbol svih običnih, obespravljenih ljudi vrti se unutar začaranog kruga apsurda sistema koji aktima i normama guši sve slobode i prava čoveka ... Popunjavanje formulara, ispunjavanje niza uslova koji samo usložnjavaju priču i odvode čoveka sve dalje od svojih realnih prava, dokazivanje nedokazivog provlače se kroz ceo film i na kraju dovode Danijela do trenutka kada njegovo već oslabljeno srce gubi i poslednju bitku – pravila i procedure su ispoštovane, ali Danijela Blejka više nema ... Kruta birokratska mašinerija stavljena je ispred prava i dostojanstva čoveka i može hladno da konstatuje da je još jedan slučaj okončan!

     Šire gledano, Ken Louč daje zastrašujuću sliku naizgled uređene i savršene Evrope, iza čije našminkane lepote i naizgled savršeno uređenog, humanog društva egzistira u stvarnosti monstrum duboko dehumanizovanog i kafkijanski birokratizovanog državnog aparata. Formulari sa nizovima apsurdnih pitanja, beskrajnim procedurama i nemogućim rokovima postavljeni su kao nepremostiva prepreka pred pojedinca koji zatraži bilo kakvu pomoć od države u slučaju nužde – sve je u suštini podešeno tako da ni jedan šraf sistema ne sme biti beskoristan. Ako se u krajnjem slučaju i pokvari(oboli) uklanja se na fin i perfidan način – kao mogući primer ostalima i kao neko ko dovoljno ne doprinosti ,,opštem“ blagostanju( unutar kojeg nekoliko privilegovanih pojedinaca živi od rada i nesreće svih ostalih). Ken Louč daje zastrašujuću sliku nehumanog sveta i nerešivost egzistencijalnih problema unutar birokratskog kapitalističkog društva gde nema milosti za običnog, malog čoveka. Film kulminira najpre simboličkom smrću žene koja je prinuđena da prodaje svoje telo( a samim tim i duh i dostojanstvo) da bi prehranila maloletnu decu, a na kraju svih procedura i cinične nemilosrdnosti sistema i smrću Danijela Blejka na vratima sistema od ponovnog srčanog udara ... Na prepodnevnoj sahrani( koja se u tom terminu organizuje samo za siromašne – sarkastičnost društva ide toliko duboko i daleko da i u smrti razdvaja ljudi i insistira na nejednakim pravima za sve) žena koju je Blejk nesebično spasio propasti i konačnog potonuća, čita njegovo bolno, katarzično i puno gorčine opraštajno pismo ...

... Ja nisam klijent, mušterija, niti korisnik usluga. Nisam zabušant, vrdalama, prosjak, niti lopov. Nisam broj nacionalnog osiguranja, ni oznaka na ekranu. Plaćao sam svoje obaveze, ni peni nisam zakinuo, i ponosim se time. Ne klanjam se nikome, susede mogu da pogledam u oči i pomažem im ako mogu. Ne prihvatam niti tražim milostinju. Zovem se Danijel Blejk. Čovek sam, nisam pas. I zato zahtevam svoja prava. Tražim da se prema meni ophodite s poštovanjem. Ja, Danijel Blejk, jesam građanin, ni manje ni više od toga. Hvala vam ...

     U svetu bez iskrene ljubavi, vere, milosrđa, empatije, duha solidarnosti, istine, iskrenosti i pravde svako od nas u jednom sudbinskom trenutku postaje Danijel Blejk – nemoćno, usamljeno, poniženo i obespravljeno stvorenje koje uzalud kucajući na vrata Sistema biva prepušteno na nemilost bezosećajnom društvu pohlepnih licemera. Film Kena Louča ogoljena je i poražavajuća slika društva unutar kojeg je čovek već odavno postao beznačajni broj, objekat koji se nemilosrdno iskoristi a potom nehajno odbaci nakon što prestane da funkcioniše po pravilima dehumanizovanog robovlasničkog društva i njegovog nečovećnog birokratskog aparata.

Dragan Uzelac