Kako je književnost pronašla svoj bit – Bitnici, Keruak i Put

Život u periodu nakon II svetskog rata, a samim tim i književnost, bili su obojani pesimizmom i razočarenjem u ljude, institucije, pa i ceo svet. Kako su ljudski životi bili ugroženi, ontološka i egzistencijalna pitanja su sve više morila umove ovog perioda. Životni problemi su se nužno reflektovali i na književnost, koja je morala da pretrpi neke izmene kako bi mogla da odražava stanje u kome su se našli autori koji su živeli i pisali tada. Oni su počeli da dovode u pitanje znanje, značenje i istinu svega oko sebe, ali i formu, značenje i interpretaciju tekstova koje čitaju (i pišu). Iz takvog književnog miljea potekao je pokret, nazvan bit pokret ili bit generacija, koji je obeležio pedesete i šezdesete godine prošlog veka, a koji je ostavio snažan uticaj na književnost i popularnu kulturu i nastavio da inspiriše autore i dan danas.

Tvorac ovog termina je pisac Džek Keruak, koji ga je prvi put iskoristio u razgovoru sa piscem Dž. K. Holmsom kako bi opisao društveno-književni kružok koji su on i njegovi prijatelji oformili. Sama reč „beat“ može da se shvati dvojako – u to vreme je korištena kao sinonim za „umoran“ ili „slomljen“, a sa druge strane značenje je bilo vezano i za ritam, odnosno bit, pošto su Keruak i njegovi prijatelji bili opsednuti džez muzikom koja je u to vreme bila na svom vrhuncu. Bitnici su u svojim delima odbacivali standardne narativne strukture u književnosti, odbacivali materijalizam, eksplicitno prikazivali stanje u kome se nalaze ljudi, eksperimentisali sa psihodeličnim drogama i zalagali se za seksualni liberalizam, ali su takođe istraživali i religiju i duhovnost i zalagali se za oslobađanje sveta od cenzure. Bitnici su bili boemi svog vremena, a njihova dela su proglašavana kontroverznim, ne samo zbog tematike kojom su se bavila već i zbog samog stila pisanja autora. Članovi ovog pokreta su bili optuživani za nihilizam i neintelektualnost i često im je bilo zamerano što je spontanost, za koju su se zalagali,  dovodila do nasilja.

Intelektualni centar ovog pokreta činili su pisci Alen Ginzberg, Vilijam Barouz i Džek Keruak koji su se još kao studenti upoznali na univerzitetu Kolumbija. Kasnije su im se priključili Lisjen Kar, Gregori Korzo, Nil Kesidi, i mnogi drugi. Bit pokret je nastao u Njujorku, a nakon njega se u San Francisku oformio jedan ogranak. Najznačajnija bitnička dela su: Holmsov roman Kreni (Go) iz 1952, koji se smatra prvim bitničkim romanom, Ginzbergova poema Urlik (Howl), nastala 1956 godine, Keruakov roman Na putu (On the Road) iz 1957 godine i Barouzov roman Goli ručak (Naked Lunch) iz 1959 godine. Interesantno je primetiti da je ovo bio, skoro isključivo, muški pokret. Postojalo je nekoliko autorki koje su se bavile bit pokretom, kao na primer Kerolin Kesidi, Idi Parker, Džoan Volmer Adams i Heti Džons, međutim njihova dela nisu imala snagu koju i dan danas imaju dela muških članova ovog pokreta; one nisu pisale kao ravnopravne saučesnice već kao posmatrači. Bitnički pokret je šezdesetih godina prošlog veka smenjen hipi pokretom, koji je u neku ruku preuzeo neke od elemenata kojima su se i sami bitnici bavili.

Iako sam bit pokret nije trajao dugo, ostavio je neverovatan uticaj na kasnije generacije. Bitlsi, Bob Dilan, Džim Morison, Tom Vejts, Peti Smit, Bono Voks i mnogi drugi ističu kako je bit pokret bio inspiracija za neke od njihovih pesama. Neka od dela Kena Kizija (Let iznad kukavičjeg gnezda) i Tomasa Pinčona (Duga gravitacije) su takođe inspirisana bit pokretom. Vilijam Barouz se smatra začetnikom postmoderne književnosti, a njegova dela su poslužila kao inspiracija sajberpank autorima. Mnogi slem pesnici (kliknite ovde za članak o slem poeziji) su bili pod uticajem autora bit generacije. Jedan od najpoznatijih slem pesnika, Sol Vilijems, navodi dela Alena Ginzberga kao inspiraciju za vlastitu poeziju. Za živi dokaz kako bit pokret nikada nije izgubio na važnosti i inspirativnosti možemo uzeti i činjenicu da je Lana Del Rej izjavila kako ju je ovaj pokret potakao da napiše pesmu Brooklyn Baby. Dakle, bit pokret nastavlja da inspiriše i nove generacije.
  
Džek Keruak (rođen kao Žan-Luj Keruak) je jedan od najznačajnijih predstavnika bit pokreta, karakterističan po spontanosti u naraciji i temama koje pokrivaju duhovnost, siromaštvo, džez, seksualnost i promiskuitet, drogu, putovanja,... Njegovo detinjstvo, ali i ceo život, su obeležile dve osobe – stariji brat Žerar koji je preminuo kada je Džek imao četiri godine, i za koga je tvrdio kasnije da ga prati poput anđela čuvara, i majka Gabrijela, za koju je rekao kako je bila jedina žena koju je ikada voleo. Studirao je na univerzitetu Kolumbija, ali je napustio studije kada je započeo rat. Tokom studija Keruak je upoznao Ginzberga i Barouza, sa kojima će kasnije napraviti revoluciju u književnosti i popularnoj kulturi. Keruak je služio vojsku u američkoj mornarici, ali je veoma brzo oslobođen vojne obaveze jer mu je dijagnostifikovan shizoidni poremećaj ličnosti, jer je odbijao da ispoštuje naređenja pretpostavljenih. Dok je još bio u mornarici, napisao je svoj prvi roman nazvan More je moj brat (The Sea is My Brother), ali ga nije objavio jer je smatrao da nije dovoljno kvalitetan. Roman je posthumno objavljen 2011. godine, 42 godine nakon Keruakove smrti. Nakon rata, Keruak se ozbiljnije posvetio pisanju.

Grad i velegrad (The Town and the City), prvi roman kog je Keruak objavio, je roman o kontrastu između života u malom i velikom gradu, napisan pod velikim uticajem Tomasa Vulfa. Prve kritike romana su bile povoljne, ali prodaja knjige nije išla najbolje. Nakon ovog romana, Keruak se posvetio putovanjima i pisanju onoga što će postati njegovo remek-delo Na putu (On the Road). Mnoge događaje sa tih putovanja kroz Ameriku i Meksiko iskoristio je i za druge romane – njegova dela su bila uglavnom autobiografska. Pošto je vodio prilično neuredan život, u više navrata je imao problema sa alkoholizmom i depresijom, a dodatno ga je morilo i to što su izdavači dugo odbijali da odštampaju roman Na putu. Nakon što je uspeo da ga objavi (nekih šest godina nakon što je napisao roman), Keruak je postao slavan i izdavači su počeli da se interesuju i za njegove ostale rukopise. Sredinom pedesetih godina Keruak je počeo intenzivnije da istražuje budizam, i kao posledica toga je nastao roman Darma lutalice (The Dharma Bums). Na Keruakovu veliku žalost, najznačajniji američki budisti i učitelji zena su njegov roman žestoko iskritikovali, što je rezultovalo njegovim prestankom interesovanja za budizam.

20. oktobra 1969. godine, Keruak je sedeo za stolom, pisao knjigu o očevoj štampariji u Masačusetsu i ispijao viski, kada mu je iznenada pozlilo. Preminuo je narednog dana u obližnjoj bolnici od komplikacija nastalih od posledica tuče u kojoj se našao nekoliko nedelja ranije, i izuzetno lošeg stanja jetre. Iza njega su ostale njegova treća supruga i njegova majka Gabrijela, koja je nasledila veći deo njegove imovine. Jedino dete, ćerka Dženet Keruak, koju je dobio sa drugom suprugom je pokušala da ospori očev testament, tvrdeći da je falsifikovan, međutim očeva zaostavština je ipak ostala u rukama njegove majke. Inače, Dženet se i sama okušala u pisanju, i iza nje su ostala tri romana od kojih su dva poluautobiografska.

Džek Keruak je 2007. godine posthumno dobio titulu doktora na univerzitetu u Masačusetsu, i time kao da je stavljena kruna na tvrdnju kako je njegov autorski rad od neizmernog značaja za književnost. Keruakova dela, ali i on sam kao ličnost, su ostavili veliki uticaj na mnoge muzičare. Džim Morison i Rej Manzarek (klavijaturista benda The Doors) su često spominjali Keruakov roman Na putu kao jednu od glavnih inspiracija. Sam Manzarek je napisao kako njihov bend verovatno ne bi ni postojao da Keruak nije napisao svoj čuveni roman. Interesantno je da su u poslednjih osam godina snimljena četiri filma koja imaju neku vezu sa Keruakom. 2010 je snimljen film Urlik (Howl) o Alanu Ginzbergu i njegovoj poemi, 2012 je snimljen film Na putu (On the Road) koji je adaptacija Keruakovog romana, 2013 godine su snimljeni film Ubij svoje najdraže (Kill Your Darlings) o studentskim danima članova bit pokreta i film Big Sur koji je ekranizacija Keruakovog istoimenog romana.

Džek Keruak i njegov prijatelj Nil Kesidi su se između 1947 i 1950 upuštali u više avanturističkih putovanja, za koja je Keruak napisao kako su ostvarena sa ciljem da se pronađe srž Amerike i dobrota u Amerikacima, i da će njegov roman koji to sve opisuje biti priča o dva ortaka koja lutaju zemljom u potrazi za Bogom. Nakon poslednjeg od tih putovanja, Keruak je selotejpom sastavio „svitak“ od papira dugačak skoro 40 metra, i na njemu je otkucao svoj roman, sa jednostrukim proredom, bez margina i razmaka u pasusima. Roman koji je nazvao Na putu je završio za tri nedelje, a u toku pisanja, tadašnja supruga (druga po redu) ga je opskrbljivala supom, kafom, cigaretama i benzedrinom. Tokom narednih nekoliko godina Keruak je korigovao svoj rukopis, a za prvu verziju romana (objavljenu 1957. godine) morao je da izbaci sve eksplicitne scene i da koristi pseudonime za likove. Povodom pedesetogodišnjice ovog romana, 2007. godine je objavljena originalna verzija sa izvornog svitka, u kojoj se nalaze sve izbačene scene, a likovima su vraćeni pravi identiteti: Sal Paradajz (narator) je Džek Keruak, Stari Bik Li je Vilijam Berouz, Karlo Marks je Alen Ginzberg, a Din Morijarti je Nil Kesidi,... U Srbiji je ovu originalnu verziju romana objavila Geopoetika 2008. godine. Najnovije izdanje ovog romana, koje je objavila Laguna 2015. godine, na žalost nije prevod izvornog svitka. Možda nakon ovog teksta Lagunci budu ohrabreni da urade novo izdanje originalnog svitka, i time omoguće čitaocima da pred sobom imaju paralelno i bravu i ključ – i tako uživaju u kompletnom tekstu.

Roman Na putu je podeljen u pet delova u kojima se opisuju avanture dva glavna junaka, Sala Paradajza (Keruak) i Dina Morijartija (Kesidi), dok lutaju američkim kontinentom u potrazi za uzbuđenjem (ali i otkrovenjem). Prvi deo romana opisuje Salov prvi odlazak do San Franciska i način na koji je upoznao Dina, mladića koji je bio poprilično problematičan, ali veoma inspirativan i pun života – pravi američki antiheroj. Kako Sal menja prevozna sredstva, smenjuju se i gradovi, a on upoznaje ne samo zemlju kroz koju prolazi već i različite ljude sa kojima se susreće. U drugom delu Sal proslavlja Božić kod rođaka u Virdžiniji i pred njihovim vratima se pojavljuje Din sa svojom ekipom. Put ih vodi prvo ka Njujorku, a zatim ka Nju Orleansu gde je njihov guru, Stari Bik Li. Nakon Nju Orleansa oni odlaze za San Francisko i njihova grupa počinje da se osipa. U trećem delu Sal odlazi za Denver, ali je tamo usamljen pa odlučuje da ode do San Franciska da vidi Dina. Njih dvojica se vraćaju za Njujork i razmišljaju da odu u Italiju ili možda Francusku. U četvrtom delu Sal shvata da se uljuljkao u svom životu i razmišlja o novom putovanju. Ovoga puta proširuje područje i odlazi u Meksiko – što je za njega nova teritorija, nešto apsolutno nepoznato. Tamo na svakom koraku može da nabavi marihuanu, devojke, zabavu i on je oduševljen. U petom delu Sal i njegova devojka razmišljaju o tome da se presele u San Francisko, i Din dolazi da im pomogne. Međutim, Sal nema dovoljno novca da bi ostvario ovu svoju želju, i Din odlazi. Kada se Salov kružok ponovo raspe, on ostaje da razmišlja o Americi, putovanjima i svom prijatelju Dinu za koga predoseća da je na samoj ivici pucanja.

Kritičari su bili podeljeni u dva tabora povodom ovog Keruakovog romana. Dok su jedni tvrdili da je to autentično remek-delo koje je objavljeno u najboljem mogućem momentu, drugi su kudili roman jer ne vodi nikuda i prikazuje sve veću nemoralnost američke omladine. Naredne generacije su prepoznale vrednost ovog dela, i ono se ubraja u najbolje američke romane. Napisane su mnogobrojne studije o ovom Keruakovom romanu i one potcrtavaju nekoliko važnih aspekata – da je ovo priča o gubitku i potrazi za nečim što ima smisla, potrazi za nečim što je veće od čoveka samog. Jedan od savremenih kritičara je primetio kako je ovo roman o razbijenim snovima i iluzijama i planovima koji su propali. Neki su takođe primetili kako u današnje vreme ne sablažnjavaju Keruakove priče o seksu, promiskuitetu i drogi, i da konačno, kada se zanemare takvi momenti, dobijamo bezvremenu priču o prijateljstvu i potrazi za otkrovenjem. Čini se kako je prijateljstvo uistinu prva i osnovna tema ovog romana, jer ono što ga nosi jeste ta moćna veza koju imaju Sal i Din, „dva slomljena heroja zapadne noći“. Sal je bukvalno opčinjen Dinovom harizmom, pa čak i kada shvata da Din manipuliše njim, ne može da se odupre tome. Sal prati Dina u stopu i oni dele iskustva, životne priče, filozofiju, snove i vizije – oni zajedno zaranjaju u američki kontinent, upijaju zvuke džeza i pokušavaju da nađu svoje mesto u zemlji u kojoj su praktično autsajderi. Ovo je takođe i roman o pobuni koju Sal i njegovi prijatelji vode mirnim putem – to je pobuna njihovog duha i uma. Oni ne pokušavaju da napadnu društvo već se distanciraju od njega – putem droge, seksa i odstupanja od dotadašnjih vrednosti. Još jedna od bitnih tema romana jeste vreme – glavni likovi shvataju da je vreme nešto što im stalno klizi iz ruku, i da oni moraju da ga iskoriste onako kako treba.

Na putu nije samo roman o ljudima kojih više nema već i roman o zemlji koje više nema. Keruakova Amerika je „divlja, znojava, važna, zemlja u koju se jate usamljeni, prognanici i ekscentrični ljubavnici, i zemlja u kojoj svi nekako liče na slomljene, naočite, dekadentne filmske glumce“. To je zemlja od čije se politike i društvenih normi Keruak ograđivao, ali je ipak uspevao da bude koliko-toliko srećan u njoj. Jedino što mu je bilo potrebno jeste prevozno sredstvo i otvoren put. On je prelazio američke širine i dužine i družio se sa ljudima koji su ga inspirisali i širili mu vidike. Keruak je na kraju bio razočaran što su čitaoci prigrlili ovaj njegov roman na uštrb ostalih njegovih dela, koja je smatrao vrednijim od ovoga. Ono što mora da se prizna jeste da je Keruak svojim originalnim načinom pisanja proze kroz ovo delo uspeo da prikaže stanje društva u kom je živeo i oslikao širinu i otvorenost Amerike u posleratnom periodu, a sve to u moćnom ritmu džeza – zvuka noći, koji ga je pratio i u čijem ritmu je kucalo njegovo srce. Keruak je bio apsolutno navučen na džez i pisanje, i često je u svom životu čuo zov puta i on mu se uvek odazivao svim srcem – jer, kao što je to naglasio više puta u svom romanu, „put je život“.

____________________

Pročitajte i: Bitnici: Početak društvene i kulturne pobune

Kristijan Vekonj