Drugi dan festivala je uvek lakši za preživljavanje. Sada već znam gde se šta nalazi, dovoljno sam upoznao Banja Luku da ne moram da lutam u potrazi za najkraćim putem do tvrđave, a i tamo se već osećam kao kod kuće, blizu su mi ležaljke za kuliranje, štand sa roštiljem je na samo desetak metara odatle, a šankovi se nalaze na svakom koraku. Sav prateći sadržaj festivala je bolje da se obiđe dok ne počne zvanični program, jer posle toga neće biti mnogo prostora za istraživanje, koncerti se nižu jedni za drugim, a usled odlične organizacije skoro da nema ni malo lufta između nastupa, pa se čini da kada jednom muzika krene, ne prestaje sve do jutra.

Druge takmičarske večeri nastupilo je 14 bendova, dva više nego prve večeri, a u finale je prošlo njih šest. Visoka očekivanja u kvalitetu, koja su postavili izvođači prve večeri, nisu razočarana, ali mi je utisak bio slabiji; mnogi bendovi su zvučali međusobno slično ili „već čuto“.

foto: Demofest
Veče su načeli „Belleti“ iz Zadra. Još od sinoć mi je jasno koliko je teško nastupiti prvi, dok publika još uvek nije zagrejana, a ona kritična masa se tek okuplja pred binom. Bend je izgledao zanimljivo na sceni, frontmen je kroz pesmu tukao udaraljke, dok je bend pržio gruv koji je davao dobru energiju. Ipak, činilo se kao da nemaju baš puno osećaja za živi nastup, sve se nekako osipalo, pa i pored zanimljivog fazona koji imaju u svom zvuku, nisu uspeli da prenesu glavnu ideju. Zamerio sam im što su na bini u šorcevima, meni se to uvek činilo kao nepoštovanje bine na kojoj si, a onda i publike, osim ako šorc nije baš neophodan detalj u kostimografiji (kao u slučaju „Šavovine“). U intervjuu nakon nastupa njihov frontmen je izjavio kako su dobili ime po fudbaleru Beletiju, igraču koji se tokom cele karijere nije isticao, držeći se svoje sporedne uloge, da bi u jednom finalnom meču postigao odlučujući go za pobedu svog tima. Ove večeri „Belleti“ su propustili svoju šansu za pogodak.

Zagrebački trio „Šavovina“ je bio moj favorit druge večeri festivala, pogotovo nakon pres konferencije na kojoj im je Nikola Pejaković Kolja uručio nagradu „Đakac“, nagaradu koja se dodeljuje za najbolji tekst.  Čak i da nisam znao za njih, privukli bi mi pažnju izgledom na sceni: frontmen je bio obučen u neko ronilačko odelo preko kojeg je navukao neki drečavo plavi šorc, a basista do njega, sa onim plavim loknama koje su mi izgledale kao perika, odskakao je od starta. Iz laganog uvoda u kome je basista svirao trubu, prešli su u strofe u kojima nisam uspevao da razaznam ništa od teksta, iako sam se naprezao da čujem to za šta su nagrađeni. Kako se pesma razvijala, tako je i sve više muzičkih elemenata ulazilo u nju, da bi u naglom prelazu sve prešlo u potpuni haos i od tog trenutka sa bine ste mogli da čujete neobuzdanu buku iz koje se probijao samo refren „zemlja nije ravna ploča“. Tu završnicu je odlično ispratila rasveta, pa ovim putem pozdravljam i taj deo organizacije, jer su pored pirotehničkih trikova i plamenova, koristili i vrlo smislenu vizuelnu pratnju, dočaravajući svetlima atmosferu pesme. Ipak, pesma nije odavala utisak celine, već pomalo nabacanih deonica, pa sve to nije bilo dovoljno da „Šavovina“ prođe dalje.

 „Aleja Velikana“ je jedan od najmlađih beogradskih bendova koji je za vrlo kratko vreme protutnjao kroz festivale, kiteći se nagradama i pohvalama oduševljene publike. Već sam imao priliku da ih čujem uživo, doduše na mnogo manjoj sceni, pa mi je ovaj njihov nastup uveliko zasenio to sećanje. Izgleda da su iz svih tih koncerata naučili kako da zauzdaju svaku binu, pa je bend otpočeo pesmu „Robot“ dok pevač još uvek nije bio na sceni, a onda je njegovo pojavljivanje u zatvorskoj odori na pruge i našminkanim licem bio dodatak koji nas je odmah bacio u glavnu radnju. Već sam pominjao kako me malo iritira karikiranje i scenski nastup njihovog frontmena, ali ove večeri je svoj performans savršeno ukomponovao sa ostatkom benda. Svoju dominantnu ulogu na sceni je delio prenoseći pažnju na pojedine članove benda, posebno u solo deonicama. Koliko se dao celom nastupu svedoči i njegovo zadihano, isprekidano pričanje u toku intervjua. Drago mi je da postoji ovakav bend koji neguje klasičniji rokenrol zvuk, koristeći ga kao sredstvo kojim utiču na publiku, baš kako je rokenrol bio pokretač društvenih promena u prošlosti. Verujem da će „Aleja Velikana“ sazreti u jedan ozbiljan bend na koji ćemo moći da se ponosimo, čak i mi koji smo sumnjali u njih, a njihov prolazak u finale svakako to potvrđuje.

„The Sticky Licks“ je bio drugi bend iz Slovenije koji je nastupao na Demofestu. Neverovatno mi je da i pored pune pažnje koju sam imao za demo izvođače, kao da imam potpuno izbrisano sećanje na njihov nastup, pa se pitam da li sam samo utripovao ili oni nisu ni svirali ili su bili toliko nezanimljivi da ih nisam ni primetio. 

To nikako nije slučaj sa grupom „Anja Rikalo & The Band“ iz Mostara. Od same najave Anja Rikalo je privukla pažnju na sebe i bend, a onda su vrlo energično izveli pesmu kojoj jedino mogu da zamerim to što je bila na engleskom, jer mi nijedan stih nije ostao u glavi, ali se i dalje sećam osećaja i snage sa kojom je ona pevala, ne prestajući da igra do samog kraja. Tokom trajanja pesme njen vokal je dominirao, toliko snažan da se činilo da će izbiti sve zidove na tvrđavi, a onda se u refrenu spojio sa celim bendom i u toj kombinaciji preplavio celu Banja Luku. Iako nisam veliki fan takve muzike, radujem se da je opet čujem u finalnoj večeri.

„Drvo Truo“ iz Kikinde imaju ubedljivo najgoru etiketu uz svoj bend. Ta žanrovska odrednica kao „indi pop džez“ zvuči tako pretenciozno i glupavo da bi po utisak koji bend ostavlja na publiku bilo mnogo bolje da ne kažu ništa, jer njihova muzika zaista dovoljno govori za sebe. U odnosu na prethodne bendove koji su bukom i snažnim nastupom pokušali da privuku publiku, „Drvo Truo“ se predstavilo laganom, melodičnom pesmom koja je smirila celu situaciju i naterala publiku da bolje oslušne i doživi muziku. I pored odlične svirke ipak mi se nameće pitanje da li ovakvom bendu treba „Demofest“, odnosno da li su oni pobednički materijal koji bi mogao da održi duži koncert, a da to ne bude dosadno za slušanje. Iznenadio sam se što su prošli u finale, ali mi je ipak drago jer se nadam da ću čuti još jednu njihovu pesmu koja će mi pomoći da se odlučim da li sam ipak fan ovog benda ili samo prolazni slušalac.

Još u najavi sam se osvrnuo na beogradski bend „Theodorius Monk“, zanimljiv zvuk i odlično ime koje imaju. Činilo se da je ovo bend sa najvećim brojem članova, na bini su sijali trombon i saksofon, a u pozadini je stajao klavijaturista koji je uporedno davao ritam na dairama. Od samog starta su imali odličan gruv koji nas je odmah razmrdao, a kada je saksofonista opalio solažu, to je bilo pravo provetravanje za sluh i savršen uvod za sve ono što će doći kasnije u toku večeri. Nažalost, pesma nije odskočila toliko u odnosu na prethodnike, a mislim da je najveći razlog za to bezličnost engleskog jezika na kojem većina bendova peva. To nisu tekstovi koji plene svojom inovativnošću i pesničkim slikama, pa zbog toga sve liči jedno na drugo, pa iako je bend odabirom pesme želeo da se razlikuje od ostalih, kako je izjavila njihova liderka, na kraju su se ipak utopili među ostale takmičare, ne uspevši da isplivaju za finale.

Slične nade sam polagao i na zagrebački bend „Točka 56“. Bila je to odlična svirka, bend je upadljivo dobro muzicirao, dobacujući se solažama, vodeći nas kroz svoj zvuk preko mnoštva raznolikih instrumenata koji su se svi savršeno slagali u nimalo linearnu strukturu pesme, ali najveći problem je bio što je to pesma o kantama za đubre. Zapravo, nije problem ako je pesma o kantama za otpatke ili ako je to neka ne toliko uspela metafora za nešto drugo („kante provociraju, kante većaju“), problem nastaje kada tekst ne prenosi utisak i ne uvlači publiku u priču, pa tako izgleda da je sva ona odlična muzika uzaludno protraćena, bez jasne ideje šta i kome zapravo govore. Možda bi bilo bolje da se prepuste samo instrumentalnom izvođenju, jer je njihov zvuk dovoljno slojevit i interesantan da to bude glavni sadržaj, pošto sa ovakvim tekstovima samo kvare celokupan utisak.

Od „PNA“ iz Sarajeva sam očekivao mnogo više, makar malo bolji provod i srčaniju svirku. Ovaj sastav, po godinama blizak jučerašnjem „Divertu“, ali po usviranosti daleko od njih, nije uspeo da me pomeri ni za trenutak. Pesma u kojoj urliču „daj nam para“, dok frontmen nosi majicu sa natpisom „Marketing Overdoz“, sigurno nije najbolja stvar koju sam čuo do sada, a nažalost ni dovoljno dobra da opravda njihovo učešće na festivalu. Za manje od 3 minuta bend je izrokao svoje i sišao sa bine kao da se ništa nije ni desilo, a to je bio i najveći problem – i publici se činilo kao da se ništa nije desilo.

Ogromnu razliku u iskustvu na sceni i odnosu sa publikom je pokazao zagrebački bend „Roppongi Red“. Sam početak svirke je oduvala njihova liderka svirajući malu melodiku punim plućima u mikrofon, dok je bend zakuvavao nešto drugačiji pop gruv. Njihov bubnjar je bio vrlo upadljiv, toliko ogroman lik da je ispadao iz kadra dok je svirao ritam koji je vodio u đuskanje. Nažalost, kroz veći deo pesme klavijaturista se borio sa svojim instrumentom i tehničkim problemima, što skoro da ne biste ni primetili, jer je ostatak benda vešto dopunjavao pesmu, tako da je njegov povratak u gruv podigao čitavu stvar na novi nivo, pogotovo kada je liderka zapevala na mikrofon sa klavijature, čiji je zvuk bio provučen kroz efekte. Iako sam očekivao da će zbog tolike energije i zanimljivog fazona proći u finale, takmičenje se za njih završilo te večeri.

Ne znam da li su „Fabrique Belgique“ iz Novog Sada na osnovu mog najavnog teksta zaključili da su autsajderi festivala, što je njihov frontmen rekao u intervjuu, ali su svojim nastupom to svakako potvrdili. Njihova svirka mi je pomogla da razumem iz čega crpe inspiraciju, kako po stajlingu, tako i po zvuku, ali mi nije pomogla da shvatim da li uviđaju koliko zvuče kao svaki drugi bend koji se isto toliko izložio na „Placebo“, a nikada nije uspeo da nađe nešto svoje.

Mislio sam da će „Sergio Lounge“ kao pobednik „Bunt Rok Festivala“ nastupiti van takmičarskog dela, ali zapravo je i ovaj bend bio jedan od onih koji su se borili za finale, s tim što je pobeda na BRF-u nosila sa sobom i dozu odgovornosti i očekivanja. I pored početnih problema sa njegovom tastaturom, koje je ostatak benda vešto pokrio svirajući pakleno dobar gruv iz „Detektivske pesme“, Serđo je sinoćnim nastupom opravdao pobedu i ozbiljno ugrozio sve finaliste. Njegov zvuk je nešto potpuno drugačije na našoj sceni, a ta magična tastatura komunicira sa publikom ne samo kroz muziku, već i tim utiskom da jedan predmet koji svako koristi i poseduje postaje nešto potpuno drugačije, sa neotkrivenim moćima koje su nam dostupne samo ako imamo dozu kreativnosti koju Serđo ima u sebi. Iako sam ga slušao nekoliko puta do sada, za mene je upotreba vokodera bila potpuna novina, pa je Serđovo pevanje, o kome je dosta polemisano tokom BRF-a, dobilo potpuno novu dimenziju, lansirajući tu početnu ideju u pravcu naučne fantastike. Taj digitalizovani vokal, pomalo sablasan, ali svakako interesantan, kao da potvrđuje dolazak veštačke inteligencije i budućeg prožimanja čoveka i robota, pa se čini da je „Serđo“ otvorio novi ciklus u stvaranju muzike, a prolazak u finale samo potvrđuje da je inovativnost uvek dobra kada je muzika u pitanju.

Nakon sinoćnog nastupa „Lady D“ zaključujem da sam potpuno promašio u svojoj najavi, ali i da objavljeni spot za pesmu „Ljubi me“ apsolutno nije reprezentativan materijal za ovaj bend. Očekivao sam neki popić, a dobio sam raskošnu baladu u kojoj je glas liderke benda, varirajući tek nekoliko stihova, preneo jednu silovitu i iskrenu emociju. U odnosu na svoje sugrađane koji su nastupili prethodne večeri, „Lady D“ je bila klasa iznad, a i njen nastup je pratila mnogo veća podrška iz publike, pa čak i transparent sa njenim imenom. Svi članovi benda su, kao pravi domaćini, odali poštovanje „Demofestu“ noseći različite festivalske majice, što je bio jako lep detalj u njihovom nastupu. Zanima me šta će svirati u finalu i da li će se iz ove baladične osnove prebaciti u nešto poletnije, ali sam siguran da u svakom slučaju neću biti ravnodušan, jer njen glas je nešto što zaista osećate.

Za kraj su ostali Zaječarci „GMO“ koji su pesmom „Jamajka“ provozali publiku kroz rege pejzaže, ali i nešto tvrđe rifove u završnici. Sa odličnim gruvom ritam sekcije i savršenim zvukom na gitari koji je seckao bit, njihov frontmen je imao mnogo prostora da se iskaže i glasom i tekstom, što mislim da nije u potpunosti uradio, jer mi se čini da ovako dobra muzika traži podjednako jaku liriku, pa se nadam da ću u finalnoj večeri čuti nešto još sadržajnije od ove pesme. 

U finalno takmičarsko veče, u kojem će se bendovi nadmetati za tri ozbiljne nagrade (3500, 2000 i 1000 evra), prošli su Aleja Velikana, Anja Rikalo & The Band, Drvo Truo, Sergio Lounge, Lady D i GMO. U spoju sa jučerašnjim pobednicima očekujem da će ovo biti najbolje veče festivala, pa i pored velikih imena koja nastupaju nakon proglašenja pobednika, demo bendovi su mi i dalje mnogo zanimljiviji, pa zato, kao i u prošlom tekstu, za sinoćne hedlajnere mogu samo da kažem da su „Tyger Lamb“ interesantni, Marko Luis iznenađujući, a Darko Rundek vazda dobar.

Andrea Kane