Drugi dan Exit Festivala 2018 – Punk, oi, hardcore nokturno
Helly Cherry
Exit Freedom 2018, Petrovaradinska tvrđava – Novi Sad, II dan – 13.7.2018.
Petak, 13. jul i drugo veče Exit festivala po ljubitelje čvrste gitarske buke proteklo je u znaku bendova na Explosive bini. Kumovi oi zvuka Cockney Rejects, legende Njujorka Madball i u usponu francuski Lion’s Law obeležili su drugo veče. Na Main Stage-u su hedlajneri bili Ziggy Marley i French Montana, dok su na Fusion-u dobre partije pružili engleski Idles, hrvatski duo Nipplepeople i beogradski reperi Bad Copy.
Sa poslednjim zvucima grčkog Wish Upon A Star-a, moja malenkost je ušetala na Explosive Stage i tamo provela skoro celo veče. Nisam uspeo u potpunosti da ispratim svirku jer je bila na samom kraju prilikom mog dolaska, a znam da su Grci česti posetioci Srbije, tako da će prilike sigurno biti.
Nakon njih je usledio Mašinko. Najavljeni za 21.05, ali su koncert započeli 10 minuta kasnije što je mene konkretno koštalo par omiljenih njihovih stvari. Momci inače dolaze iz Zagreba i imaju tri gitare, uz redovne bubnjeve, bas i majk. Pank haiku ‘’Glečeri’’ je otvorio nastup, a onda se krenulo dalje u brzu, ekspeditivnu i energičnu svirku. Dosta se ljudi našlo u publici, daleko više u odnosu na isti tajminga veče pre, što je znak da Mašinko ima jaku fan bazu u Srbiji i da je kvalitet benda neosporan u tom smislu. Uglavnom su se fokusirali na album ‘’Svugdje je doma, ali lijepo je najljepše’’ iz 2014. godine, pa su u tom maniru izrokali odmah ‘’Oči pune suzavca’’. Nakon nje su skoknuli na split sa Frakturom Mozda imena ‘’Frakturko’’, pesmom ‘’Erupcija sreće’’, a kasnije nas numerom ‘’Veća lopata’’ obavestili o maxi singlu na svetlosti dana izašlom ove godine. Moju omiljenu traku sa splita sa Debelim Precjednikom nisu zaboravili – ‘’Srkijev san 21’’, dok je pubika za ‘’Odzvanjala je pjesma’’ dala svoj maksimum. S obzirom da je zbog kašnjenja set lista ispaštala zbrzali su sa na kraju sa ‘’Kako je Potjeh tražio rakiju’’ i ‘’Kada vjetar kaže stani’’. Ušne školjke moje i ostale ekipe ne dobiše ‘’Dolje na dnu’’ i Mikrofonijinu ‘’Gotovu stvar’’. Pozdravili su Fiskalni Račun i Pogonbgd, pa i nas, i otišli sa bine u 21.45. Odlična svirka. Uvek se radujem kad vidim da će Mašinko u ove krajeve jer su stvarno preteran sastav.
Tačno u 23h na binu se penju zvezde u usponu Lion’s Law iz Pariza. Ova petočlana ekipa piči oi punk sa dosta rokenrol začina i to radi ultra dobro. Zvuče veoma uvežbano, zvuk im je potpun jer imaju dve gitare, vladaju i stejdžom i instrumentima. Iskreno sam stekao dojam kao da sviraju pred petocifrenom brojkom i najmanje na Main Stage-u. Doduše, ljudi je zaista i bilo, ponoviću, daleko više od prethodne noći, što će se pokazati kao pravilo kako veče odmiče.
Francuska oi škola je oduvek imala jake reprezente, od Camera Silens preko Komintern Sect, pa do Brigada Flores Magon. Pariska škola koju predvode Maraboots i Lion’s Law, odnosno njihov pevač Wattie, angažovan u još nekoliko značajnih bendova (Bromure, Rixe), jesu okosnosnica čitave nove francuske škole oi zvuka. U tom smislu ovakav potez organizacije, da dovedu grupu koja je u usponu i koja jede sve pred sobom, jeste za svaku pohvalu. Uvek je lepo videti legendarne matorce na bini, no bitno je i mlađim perspektivnim sastavima pružiti priliku, što je u ovom slu;aju kod Explosive-a prepoznato.
U publici su se našli skinhedi i pankeri sa različitih strana regiona, a dominirala je makedonska ekipa. Pesme kojima je posvećena najveća pažnja auditorijuma bile su ’’Lafayette’’, ’’Trapped’’ i ’’I Don’t Give A Damn’’. Mi smo u sred nastupa morali da odemo da radimo intervju sa Madball-om, koji su kasnili. Ja sam se potom vratio i ipak, preskočivši par pesama, odgledao set do kraja. Za sam kraj su ostavili neke od najvećih svojih hitova poput ’’Watch’em Die’’, ’’A Thousand Eyes’’ i sa kultnim Stomper 98 iz Nemačke - ’’For My Clan’’. Wattie je u par momenata na srpskom izgovarao ’’hvala’’ i ostale uobičajne reči, dok se bubnjar nakon koncerta najiskrenije i najsrdačnije zahvalio za prijem kakav su doživeli. Tek je drugi dan, ali sam nekako siguran da će svirka Francuza ući u top 5 ovogodišnjeg Exit-a.
Bilo je dosta novinara koji su hteli intervju sa Freddy-jem iz Madball-a, te se to odužilo i upalo u termin Cockney Rejects-a. S obzirom na činjenicu da je Njujorku oi zvuk prijemčiv, dogovorili smo se da intervju odradimo nakon Londonaca. Iz bekstejdža sam odslušao ’’Flares’n’Slippers’’, ali sam iz istog izašao tačno na drugi refren ’’We Are The Firm’’. Nastup sam gledao tik pored bine i pored jasne slike benda, video sam i da je Explosive bio skoro u potpunosti pun. Cockney Rejects imaju status kultnog sastava u Novom Sadu. Navijači FK Vojvodine su sebi ime nadenuli po Inter City Firm grupi koja prati West Ham United - čiji su Rejects-i fanovi (ne svi doduše, ali o tome u intervjuu, koji smo uradili u toku večeri). U tom smislu vrlo je jasno koliko je Novi Sad povezan njima ili barem onaj supkulturni deo Neoplante.
Braća Jeff i Mick Geggus, Vince i Andrew nisu štedeli na vremenu i pažnji, rokanje se nastavilo sa ’’The Power & The Glory’’ sa istoimenog albuma iz 1981. godine, potom onom koja otvara prvi album ’’Greatest Hits Vol.1’’ imena ’’I’m Not A Fool’’, pa dalje hit za hitom: ’’Headbanger’’, ’’On The Run’’, ’’East End’’ i ’’The Rocker’’. Potonjoj je Jeff, koji je inače do te mere pun energije da je tokom celog nastupa skakutao po bini i radio shadow box, posvetio par reči rekavši da je neupitan respekt prema bendovima Black Sabbath i Motorhead, ali da je i njihov rokenrol izražaj za sebe. Nakon toga je usledio deo repertoara sa mojim omiljenim stvarima Rejects-a u nizu - ’’The Greatest Cockney Rip Off’’, najmilija ’’Bad Man’’ i ’’War on the Terraces’’, za koju je rekao da je prava fudbalska pesma, a ne kao ’’Football’s coming home’’.
U publici je bilo nekolicine njih koji su nosili dresove i šalove West Ham-a. Jedan brat je skoro ceo nastup proveo u stojećem položaju na zaštitnoj ogradi. On je Jeff-u bacio šal omiljenog kluba u trenutku kada su krenuli da sviraju ’’I’m Forever Blowing Bubbles’’, kojoj je prethodila ’’Police Car’’. Tokom himne WHU nastao je totalni haos. Neki momak je zapalio i baklju, a i ceo šou je u navijačkom maniru ispraćen. Definitivno jedna od najlepših slika večeri, a verovatno i celokupnog festivala. Za kraj su ostavili pesmu ’’Oi, Oi, Oi’’ jer realno, što ne bi oni koji su krstili pravac takvu hitčinu za oprošaj ostavili. Basista Vince je fanove iz prvih redova počastio i trzalicama, pa zajedno sa ostatkom ekipe napustio stejdž u jedan sat iza ponoći, nakon jednog sata brutalne svirke. Drugi put sam ih sada gledao uživo i toplo se nadam da ću još koji, jer ih stvarno valja videti i live slušati.
Konačno intevju sa Freddy-jem i onda lagano zagrevanje za njihov nastup. Pozornicu su tehničari sredili, veliku zastavu sa Monster znakom okačili, po stejdžu pripremili dve manje sa logotipom benda i start se mogao očekivati ubrzo. Kao što rekoh, gradaciono punjenje prostora ispred bine ljudsvom je bio manir večeri, a ovde je dosegao zenit. Sati je 1.20 i kreće Madball. Prva pesma koju su izveli jeste ona koja se u vidu hit-singla u startu na novom ’’For The Cause’’ albumu izdvojila, a ime joj je ’’Rev Up’’. Činjenica da Freddy roka refren u stilu vokalnih asova Kariba ovu traku dovodi u polje interesovanja instant. Nemilosrdno su nastavili sa ’’Heavenhell’’, ’’Can’t Stop, Won’t Stop’’ i mojim adutom sa istoimenog albuma iz 2014. ’’Hardcore Lives’’.
Masa nije stala od prve sekunde nastupa. Pogo je delovao kao da će trajati večno, a stagediving i ostale bravure su se smenjivale same od sebe i što je još bitnije bile vrlo česte. Još jedan singl sa novog albuma na kome gostuje Tim Armstrong iz Rancid-a, ’’The Fog’’, našao se na repertoaru i naišao na dobar prijem publike. Nešto bolji su doživele starije numere poput ’’Look My Way’’ sa albuma identičnog naziva od pre dvadeset godina i hitčina ’’Lockdown’’ sa prvog, ’’Set It Off’’, iz 1994. Freddy je u par navrata pozdravio Cockney-e za koje je rekao da su bend koji su rado slušali u Njujorku ’’onomad’’. Takođe je naznačio da bez old school-a nema new school-a što jeste u njihovom stilu. Sećam se da je to i 2013. godine govorio na koncertu u Novom Sadu.
Moja omiljena numera Madball-a došla je negde pri kraju – ’’Pride’’. Ona to te mere ima moćnu rifčinu i paljevinski refren, da je jednostvano ne možeš, ako ne voleti, onda ignorisati. Freddy se spustio i do publike ne bi li singalong-ovao malo sa istom. Povratak na stejdž ga je dočekao sa ’’Infiltrate the System’’, nakon koje su izrokali ’’Get Out’’ iz davne 1989. godine i EP-ja ’’Ball of Destruction’’. Za sam kraj ostavili su nam ’’Doc Marten Stomp’’, novu himnu DMS Crew-a. U 2.10 Freddy, Hoya, Mike i Dominik (live gitarista originalno iz Born From Pain-a) uz zvuke s kraja pesme ’’Rev Up’’ napustiše binu.
Mene je put dalje odveo na Addiko Fusion Stage. Tamo su uveliko svirali Englezi Idles. Dobar deo nastupa sam uspeo da propratim i bez pardona mogu reći, iako je tek kraj druge večeri bio, da je najbolji koji sam gledao na Exit festivalu 2018. Za bend sam čuo tek kada su ih je Exit zvanično najavio. Nisam se libio da ih čekiram i ono što sam čuo, a na youtube-u i gledao, navelo me je da ih zatefterim kao nešto što bih obavezno trebalo ispratiti. Nisu se u potpunosti poklopili sa Madball-om pa sam stigao da nekih četrdeset minuta njihove garage-post-punk-noise svirke odgledam. Naroda nije bilo mnogo, pa sam komotno zauzeo centralnu poziciju nedaleko od zaštitne ograde. Stigao sam tačno na numeru ’’I’m Scum’’ i odmah mi je bilo jasno kakvo ću ludilo gledati. Basista je svoj mikrofon za bekove držao negde blizu bubnjara da bi dvojica gitarista mogli nesmetano da se kreću, skaču, bacaju po bini. Pevač u majici sa ružicama, a na video bimu iza njega Idles logo utisnut na pozadinu sa ovim cvećem, te očigledna mimikrija.
’’Benzocaine’’ i ’’Love Song’’ su prethodile najjačem momentu na koncertu i ujedno onom koji me je kupio u potpunosti. Dogodio se tokom pesme ’’Exeter’’. Prvo je jedan gitarista sišao među masu, da bi mu se nakon par sekundi pridružio i drugi. Sve se to odigralo na samo metar od mene. Sledeće što se desilo jeste da je dugačkokosi gitarista, sa roze gitarom istu tu gitaru obesio o vrat prvom liku u publici koji mu se našao ispred nosa, dok je drugi, brkati gitarista, svoju dao dugačkokosom. Konfuzno, znam, ali tako je bilo. Na kraju je Brka obuhvatio lika iz publike i tako prislonjen krenuo da svira roze gitaru dugačkokosog. Sve je to trajalo bogami nekoliko minuta, odnosno do kraja numere. Ovaj potez i ova slika će mi večno ostati urezani u sećanje i stvarno, ko je bio na njihovom nastupu, a nije nas bilo mnogo, računam da će se složiti sa mnom u potpunosti.
Moja omiljena od njih ’’Well Done’’ je bila preposlednja, dok su za sam kraj ostavili novu stvar ’’Rottweiler’’. Pevač je pri kraju uz veliko hvala na srpskom napustio stejdž, dok je ostatak benda ostao još pet, šest minuta na bini sa svim svojim nirvanama i vratolomijama koje su izveli. Brkati gitarista je čak i vukao gitaru po podu, a na posleku mu je poslužila i kao vijača. Malo su se još i jurili, gurali, skakali i onda i oni otišli. Ponavljam, ko je bio, znaće o čemu pričam, ko nije, znajte da ste propustili verovatno najbolji šou ovogodišnjeg Exit-a.
Nakon njih na binu se popeo zagrebački elektro pop duo Nipplepeople. Prvi deo nastupa nisam stigao da ispratim jer je umor polako počeo da preuzima primat. Pojavio sam se na drugom delu i uživao. Fusion je sada već fino bio popunjen, pa je karakter žurke bio definisan. Pesma koja me je dočekala bila je ’’Sanjam’’. Ovaj dvočlani sastav nema ni jedan album iza sebe, ali ima singlova dovoljno za jedan kvalitetan LP. Muzički izraz koji oni baštine u suštini ne zahteva takvu materijalnu formu, te su singlovi zapravo pravi izbor. Trebalo bi za one koji ne znaju naznačiti da je identitet pevačice i DJ-a, koji čine grupu, nepoznat. Na licima nose maske koje nalikuju delu aluminijumske žice, a često imaju i kostim, što je sinoć bio slučaj.
Narod se lepo zabavio, to je bilo evidentno. Igrali su ljudi, nije bilo mrkih pogleda, te je sve bilo u skladu sa vibracijama koje su odašiljali momak i devojka sa bine. DJ se razgoropadio nekim miksom gde je uspeo da umuva i Daft Punk, a zajedno sa pevačicom je izveo i kratkotrajni ples koji je po svoj prilici imao koreografa. Pretposlednja pesma beše ’’Bolji’’, a za sam kraj poslastica, numera ’’Sutra’’. Ona ih je i lansirala pre izvesnog vremena širem auditorijumu, pa je jasno zašto je notorna i zašto je ostavljena za sam kraj. Žao mi je što nisam stigao da čujem njihovu verziju ’’Frke’’, ali ostaviću to kao razlog da ih idući put pojurim kada budu došli u Srbiju, a relativno često gostuju ovde.
Poslednji bend koji sam ispratio i koji je zatvorio drugi dan Exit-a početkom nastupa u 4.30, bio je Bad Copy. Vođe srpskog comedy repa u sastavu Ajs Nigrutin, Wikluh Sky i Timbe. Nikada nešto preterano nisam gotivio taj šaljivi rep koji uglavnom temama obrađuje ono čega nisam pristalica, pa u tom smislu neku preteranu pažnju nisam ni posvetio Bad Copy-ju, ali smatram da su zaista bitna grupa za srpski, a bogami i balkanski hip hop. To pokazuje i broj posetilaca i posetiteljki koji su ih gledali jutros.
’’Uno, Due, Tre’’ je otvorila set, po tradiciji kako rekoše. Odmah u startu saplitanje Timbeta o kablove, rezultiralo je Ajzakovom šalom da će morati novog DJ-ja da traže. Inače, ako moram da biram, meni je Timbe najveći gotivac u Bad Copy-ju. Onako iz prikrajka kidiše, a opet, za nesrećni srpski rep što ga pomenuh, vrlo, vrlo bitan faktor. No, ajmo nazad na temu. Moja omiljena stvar od njih ’’Jedna buksna’’ je ubrzo stigla, a za njom i ’’Sranje u cevovodu’’, ’’Vinjau’’ i ’’Posle 10’’. Kako se nastup bližio kraju tako je Ajzak pustio još po koju šalu. Rekao je da su bolji neko Migos-i, ili pak Dubioza Kolektiv, na šta je Vikler dodao Sars, što nije Ajzaka preterano zadivilo. Narod je nabolje odreagovao na pesme koje su izvodili kako smo se bližili kraju poput ’’Džastin Biber’’, pre koje se i Sergej Trifunović pojavio na bini, ’’Esi mi dobar’’, ’’Idemo odma’’ i ’’Ljubav ili pivo’’. Kao poslednju ostaviše mladoga ’’Metalca’’, te u 5.40 zatvoriše stejdž i nama koji nismo nastavili na Dance Arenu pružiše priliku da odemo kućama.
Prvo veče je bilo dobro, ovo je još bolje. Meni kao primarno ljubitelju hardcore i punk muzike, su četvrtak i petak bili najinteresantniji još dok su samo kao najava živeli. Sada kada su zaista oživeli i dobro se pokazali nastavljamo dalje sa gitarom, ali i zvucima drugog tipa u dva naredna dana. Idles i Lion’s Law su mi definitivno obeležili drugo veče, a ko će to učiniti u subotu, videćemo.