Bronze: Mnogo bitnija od zvuka je poruka koju muzika nosi [INTERVJU]
Helly Cherry
Bronze je Hardcore bend iz Beograda nastao 2017. godine, nakon raspada benda The Bridge. Čine ga članovi koji su između ostalog pored pomenutog The Bridge-a, svirali i po mnogim drugim bendovima (Hitman, Deadrise, Jain). Iskustva im ne manjka u bilo kom pogledu. Muzički je teško kategorisati zvuk obzirom na različite generacije u bendu, pa su uticaji od old school N.Y. hardcore do modernije škole sa početka novog milenijuma. Ono sto im je zajedničko i sto je možda važnije od samog zvuka je ideja koja stoji kao glavni nosilac benda, a to je borba za jednakost u bilo kojoj formi. "Različitost je ono što nas spaja i čini svet boljim mestom za život" - navode u bendu.
Upravo danas izlazi i njihov prvi EP pod nazivom "Ticking bomb" a tim povodom razgovaramo sa Rajkom, gitaristom.
The Bridge se raspao i nastao je Bronze. Na sličan način je i The Bridge nastao ubrzo nakon prestanka rada Hitman-a, Deadrise-a. Čini se da ne možete dugo da mirujete... ☺ Šta vas je vratilo na scenu?
Faktički Bronze je počeo sa radom još dok je The Bridge zvanično postojao. Doduše u tom trenutku u nekoj drugoj postavi. Onog trenutka kad smo Bridž doveli do završnog poglavlja onda smo malo ozbiljnije pristupili ovom bendu, pozvali ljude koje smo znali od ranije i krenuli sa radom kao Bronze. Što se mene tiče, a mogu slobodno reći, i ostali u bendu dele ista osećanja, muzika je način izražavanja. Neko piše, drugi crtaju, ostali se bave novinarstvom ili izdavaštvom, mi iako nismo neki muzičari, svoja osećanja, frustracije, ideje iskazujemo kroz muziku koju stvaramo.
Šta nas je vratilo na scenu? Pa nikad nismo ni odlazili ☺ Šalu na stranu, sviranje i druženje nas ispunjava, pa je nekako logično bilo da samo nastavimo gde smo stali. Iako smo svi svirali u Bridžu, taj bend je imao svoju priču, koju nije bilo potrebno nastavljati u nekoj petoj-šestoj postavi, i sve držati na veštačkom disanju. Zato smo stavili tačku na taj deo naših života i nastavili dalje tamo gde smo stali. Isti ljudi, novo ime, ista ideja i energija.
Iza vas je bogato iskustvo i staž na sceni. Preko 15, možda i 20 godina aktivnog sviranja. Sazrevali ste, tako se menjao i vaš izraz koji god bend da je bio u pitanju. Zanima me, po čemu se Bronze razlikuje od vaših prethodnih bendova?
Hmmm … dobro pitanje, bez pravog odgovora. Definitivno imamo više iskustva, poznajemo se bolje međusobno, ali mislim da sam pristup pravljenja pesama nismo mnogo promenili. Ni u jednom trenutku nismo rekli e treba ovo raditi ovako ili onako, prosto smo pustili da stvari idu svojim tokom. Verovatno je to i jedan od razloga zašto je nas prvi EP “Ticking Bomb” toliko šarenolik. Mogu se čuti razni uticaji, i svi naši prethodni bendovi u jednom. Bronze se definitivno razlikuje od svega sto smo ranije radili, ali isto tako ima i puno dodirnih tačaka sa svim prethodnim bendovima.
Iako postojite svega par meseci prvi EP je već tu. Izgleda da ste odmah znali šta i kako želite da kažete, nije bilo puno lutanja...
Kao sto rekoh na samom početku, Marko i ja smo krenuli ranije kao projekat, tako da u trenutku nastajanja benda već smo imali par pesama skockanih. Naravno dolaskom Zeke i Lukija, dosta toga smo izmenjali, dodali i oduzeli. Teško je odrediti zvuk, to prosto izlazi iz ljudi koji sviraju. Ove pesme bi možda imale potpuno drugačiju dimenziju, da smo ih na primer svirali kao Bridž.
Možete li nam predstaviti EP? Metala je više nego ranije i zvuk sigurno predstavlja spoj svega što ste do sada svirali. Ali o čemu govore pesme na izdanju?
Šta tačno predstavlja “metal”? Za mene je metal nešto, sto za drugog nije, i obrnuto. Mi smo po definiciju Hardcore bend, to i ostajemo bez obzira kako zvučali. Naravno, ljudima će se ovo svideti ili ne, nekome će biti previše metal, nekom ne. I to je sasvim u redu. Svako ima prava na izbor. Jedan od problema hardcore scene, ne samo kod nas, već globalno, je da se muzika deli na mnogo podžanrova bespotrebno. Mislim da je mnogo bitnije od zvuka, poruka koju ta muzika nosi.
E sad da se vratim na temu. “Ticking Bomb” je naš prvenac, koji smo snimali sa pretalentovanim Lukom Matkovićem iz benda Quasarborn, u njegovom studiju Citadela Sound Production. Omot nam je radio ništa manje talentovani Goran Jokic (XbrokenX) iz Banja Luke.
Četiri pesme, muzički i tematski potpuno drugačije, ali sve spakovane u jednu celinu. Može se čuti od N.Y. nabod hardcore-a, preko brutalnih breakdown delova sa početka milenijuma, do mračnih i teških delova. Tekstove je sve pisao Marko, i oni uglavnom govore o našim osećanjima i idejama prema svetu oko nas. Ima tu i angažovanih i ličnih tekstova. I svi oni iako pisani jednim perom prenose ideje celog benda.
„Ticking bomb“ je izašao danas, 30. jula. Hoće li biti i fizičkih izdanja ili samo digitalnog?
Za sad samo digitalno izdanje, premda radimo na tome da se pojavi i na vinilu. Za nas u bendu je nekako veoma važno da plod svog rada i držimo u rukama, kao neki trofej. Prednost digitalnog izdanja je što je lako dostupno bilo gde u svetu. Ali uzbudjenje držati svoju ploči, kasetu ili disk je ipak nešto što pobedjuje. Tako da radimo na tome da se Ticking Bomb pojavi i na pravom nosaču zvuka.
Kako danas vidite hardcore u Beogradu i Srbiji. Čini se da je nikad manje bendova danas aktivno a da je Novi Sad već duže vreme najaktivniji kao grad...
Nekako čini mi se nije problem u manjku bendova, već i to malo bendova čine članovi koji su već jednom nogom u grobu. Nema podmlatka, to je ono što je mislim najveći problem. Svaka umetnost, subkulutra ili pokret svoju egzistenciju zasniva na sledećoj generaciji. Nekako mi se čini da ta generacija kod nas još nije stasala, ili je prosto preskočila. Druga stvar je da sem bendova jednu scenu, čini mnogo drugih faktora... fanzini, distribucije, promoteri, i na kraju sama publika, to su oni ljudi koji pasivno učestvuju u gradjenju jedne zdrave scene. Svega toga nam manjka.
Nije sve tako crno, naravno uvek ima pozitivnih stvari koje se dešavaju. Tu su neki novi bendovi, Mind Prison iz Kragujevca, Reflection iz Gornjeg Milanovca, zatim Rebuild, koji okuplja mnogo bendova, radi koncert i distribuciju, i bavi se raznim drugim akcijama, zatim Out Of The Darkness, koji sem svog sajta, i štampa svoj fanzin, Razbijanje Tišine, koji su nakon svih prepreka, uspeli da održe kontinuitet i da traju toliki niz godina. Tu ste i vi sa Helly Cherry.
Stvari se dešavaju ali su nekako puštene da idu svojim tokom, i to ih mnogo usporava. Naravno treba uzeti u obzir i ekonomsku i sociološku situaciju kod nas, obe imaju stravično veliki uticaj na to što mi nazivamo scenom. Iako bi po defaultu punk, hardcore, metal ili bilo koja druga subkulutra, trebalo da se izdigne iznad svih društvenih normi, i postoji u nekom svom univerzumu.
Što se tiče Novog Sada, jeste najaktivniji, i smatram da im treba dati bezuslovnu podršku sa svih strana. To je jedini pravi način da se stvari počnu dešavati i na drugim mestima.
Nastupili ste na „Srpska Umea“ festivalu, opet u Novom Sadu što možda potvrđuje mišljenje iz prethodnog pitanja. Jel čekamo jesen za koncertnu promociju EP-ja ili ćete i ranije nastupiti negde?
Da se ne vraćamo unazad, odgovoriću samo na drugi deo pitanja. Za sada smo zakazali par koncerata kod nas, Šid i Novi Sad (ponovo 🙂), gde ćemo svirati kao predgrupa legendarnim Gorilla Biscuits. U planu su koncerti za početak u okruženju, a ukoliko se sve kockice sklope i Evro turneja. Bend postoji samo dok svira, naravno izbacivanje snimaka je sastavni deo jednog benda, ali ono što je bitnije je sviranje pred pravom publikom. To je jedini pravi način da iskažemo svoja, osećanja, frustraciji i prenesemo svoju POZITIVNU energiju i drugima.
Za kraj ovog razgovora recite današnjim klincima kako i posle toliko godina zadržati strast i entuzijazam prema hard core-u...
To je potpuno individualna stvar, i zavisi od pojedinca do pojedinca. Da se držim klišea, ali za mene je Hardcore način života, i muzika je samo jedan od činilaca. Nije najbitniji, ali je bitan. Za mene stav prema društvu, prirodi, svim živim bićima, stav prema samom sebi, odredjuje šta je hardcore, a šta ne. Muzika je tu prisutna, ali i prolazna. Neke druge vrednosti se boduju i vrednuju. Mislim da je nemoguće napraviti “hardcore” pojedinca, to je nešto što dolazi iznutra … godinama. Budi svoj, budi ono što jesi, i samo napred!
Hvala ti Rajko na ovom razgovoru...
Pratite bend putem njihove fejsbuk stranice.
Intervju vodio Nenad
Faktički Bronze je počeo sa radom još dok je The Bridge zvanično postojao. Doduše u tom trenutku u nekoj drugoj postavi. Onog trenutka kad smo Bridž doveli do završnog poglavlja onda smo malo ozbiljnije pristupili ovom bendu, pozvali ljude koje smo znali od ranije i krenuli sa radom kao Bronze. Što se mene tiče, a mogu slobodno reći, i ostali u bendu dele ista osećanja, muzika je način izražavanja. Neko piše, drugi crtaju, ostali se bave novinarstvom ili izdavaštvom, mi iako nismo neki muzičari, svoja osećanja, frustracije, ideje iskazujemo kroz muziku koju stvaramo.
Šta nas je vratilo na scenu? Pa nikad nismo ni odlazili ☺ Šalu na stranu, sviranje i druženje nas ispunjava, pa je nekako logično bilo da samo nastavimo gde smo stali. Iako smo svi svirali u Bridžu, taj bend je imao svoju priču, koju nije bilo potrebno nastavljati u nekoj petoj-šestoj postavi, i sve držati na veštačkom disanju. Zato smo stavili tačku na taj deo naših života i nastavili dalje tamo gde smo stali. Isti ljudi, novo ime, ista ideja i energija.
Iza vas je bogato iskustvo i staž na sceni. Preko 15, možda i 20 godina aktivnog sviranja. Sazrevali ste, tako se menjao i vaš izraz koji god bend da je bio u pitanju. Zanima me, po čemu se Bronze razlikuje od vaših prethodnih bendova?
Hmmm … dobro pitanje, bez pravog odgovora. Definitivno imamo više iskustva, poznajemo se bolje međusobno, ali mislim da sam pristup pravljenja pesama nismo mnogo promenili. Ni u jednom trenutku nismo rekli e treba ovo raditi ovako ili onako, prosto smo pustili da stvari idu svojim tokom. Verovatno je to i jedan od razloga zašto je nas prvi EP “Ticking Bomb” toliko šarenolik. Mogu se čuti razni uticaji, i svi naši prethodni bendovi u jednom. Bronze se definitivno razlikuje od svega sto smo ranije radili, ali isto tako ima i puno dodirnih tačaka sa svim prethodnim bendovima.
Iako postojite svega par meseci prvi EP je već tu. Izgleda da ste odmah znali šta i kako želite da kažete, nije bilo puno lutanja...
Kao sto rekoh na samom početku, Marko i ja smo krenuli ranije kao projekat, tako da u trenutku nastajanja benda već smo imali par pesama skockanih. Naravno dolaskom Zeke i Lukija, dosta toga smo izmenjali, dodali i oduzeli. Teško je odrediti zvuk, to prosto izlazi iz ljudi koji sviraju. Ove pesme bi možda imale potpuno drugačiju dimenziju, da smo ih na primer svirali kao Bridž.
Možete li nam predstaviti EP? Metala je više nego ranije i zvuk sigurno predstavlja spoj svega što ste do sada svirali. Ali o čemu govore pesme na izdanju?
Šta tačno predstavlja “metal”? Za mene je metal nešto, sto za drugog nije, i obrnuto. Mi smo po definiciju Hardcore bend, to i ostajemo bez obzira kako zvučali. Naravno, ljudima će se ovo svideti ili ne, nekome će biti previše metal, nekom ne. I to je sasvim u redu. Svako ima prava na izbor. Jedan od problema hardcore scene, ne samo kod nas, već globalno, je da se muzika deli na mnogo podžanrova bespotrebno. Mislim da je mnogo bitnije od zvuka, poruka koju ta muzika nosi.
E sad da se vratim na temu. “Ticking Bomb” je naš prvenac, koji smo snimali sa pretalentovanim Lukom Matkovićem iz benda Quasarborn, u njegovom studiju Citadela Sound Production. Omot nam je radio ništa manje talentovani Goran Jokic (XbrokenX) iz Banja Luke.
Četiri pesme, muzički i tematski potpuno drugačije, ali sve spakovane u jednu celinu. Može se čuti od N.Y. nabod hardcore-a, preko brutalnih breakdown delova sa početka milenijuma, do mračnih i teških delova. Tekstove je sve pisao Marko, i oni uglavnom govore o našim osećanjima i idejama prema svetu oko nas. Ima tu i angažovanih i ličnih tekstova. I svi oni iako pisani jednim perom prenose ideje celog benda.
„Ticking bomb“ je izašao danas, 30. jula. Hoće li biti i fizičkih izdanja ili samo digitalnog?
Za sad samo digitalno izdanje, premda radimo na tome da se pojavi i na vinilu. Za nas u bendu je nekako veoma važno da plod svog rada i držimo u rukama, kao neki trofej. Prednost digitalnog izdanja je što je lako dostupno bilo gde u svetu. Ali uzbudjenje držati svoju ploči, kasetu ili disk je ipak nešto što pobedjuje. Tako da radimo na tome da se Ticking Bomb pojavi i na pravom nosaču zvuka.
Kako danas vidite hardcore u Beogradu i Srbiji. Čini se da je nikad manje bendova danas aktivno a da je Novi Sad već duže vreme najaktivniji kao grad...
Nekako čini mi se nije problem u manjku bendova, već i to malo bendova čine članovi koji su već jednom nogom u grobu. Nema podmlatka, to je ono što je mislim najveći problem. Svaka umetnost, subkulutra ili pokret svoju egzistenciju zasniva na sledećoj generaciji. Nekako mi se čini da ta generacija kod nas još nije stasala, ili je prosto preskočila. Druga stvar je da sem bendova jednu scenu, čini mnogo drugih faktora... fanzini, distribucije, promoteri, i na kraju sama publika, to su oni ljudi koji pasivno učestvuju u gradjenju jedne zdrave scene. Svega toga nam manjka.
Nije sve tako crno, naravno uvek ima pozitivnih stvari koje se dešavaju. Tu su neki novi bendovi, Mind Prison iz Kragujevca, Reflection iz Gornjeg Milanovca, zatim Rebuild, koji okuplja mnogo bendova, radi koncert i distribuciju, i bavi se raznim drugim akcijama, zatim Out Of The Darkness, koji sem svog sajta, i štampa svoj fanzin, Razbijanje Tišine, koji su nakon svih prepreka, uspeli da održe kontinuitet i da traju toliki niz godina. Tu ste i vi sa Helly Cherry.
Stvari se dešavaju ali su nekako puštene da idu svojim tokom, i to ih mnogo usporava. Naravno treba uzeti u obzir i ekonomsku i sociološku situaciju kod nas, obe imaju stravično veliki uticaj na to što mi nazivamo scenom. Iako bi po defaultu punk, hardcore, metal ili bilo koja druga subkulutra, trebalo da se izdigne iznad svih društvenih normi, i postoji u nekom svom univerzumu.
Što se tiče Novog Sada, jeste najaktivniji, i smatram da im treba dati bezuslovnu podršku sa svih strana. To je jedini pravi način da se stvari počnu dešavati i na drugim mestima.
Nastupili ste na „Srpska Umea“ festivalu, opet u Novom Sadu što možda potvrđuje mišljenje iz prethodnog pitanja. Jel čekamo jesen za koncertnu promociju EP-ja ili ćete i ranije nastupiti negde?
Da se ne vraćamo unazad, odgovoriću samo na drugi deo pitanja. Za sada smo zakazali par koncerata kod nas, Šid i Novi Sad (ponovo 🙂), gde ćemo svirati kao predgrupa legendarnim Gorilla Biscuits. U planu su koncerti za početak u okruženju, a ukoliko se sve kockice sklope i Evro turneja. Bend postoji samo dok svira, naravno izbacivanje snimaka je sastavni deo jednog benda, ali ono što je bitnije je sviranje pred pravom publikom. To je jedini pravi način da iskažemo svoja, osećanja, frustraciji i prenesemo svoju POZITIVNU energiju i drugima.
Za kraj ovog razgovora recite današnjim klincima kako i posle toliko godina zadržati strast i entuzijazam prema hard core-u...
To je potpuno individualna stvar, i zavisi od pojedinca do pojedinca. Da se držim klišea, ali za mene je Hardcore način života, i muzika je samo jedan od činilaca. Nije najbitniji, ali je bitan. Za mene stav prema društvu, prirodi, svim živim bićima, stav prema samom sebi, odredjuje šta je hardcore, a šta ne. Muzika je tu prisutna, ali i prolazna. Neke druge vrednosti se boduju i vrednuju. Mislim da je nemoguće napraviti “hardcore” pojedinca, to je nešto što dolazi iznutra … godinama. Budi svoj, budi ono što jesi, i samo napred!
Hvala ti Rajko na ovom razgovoru...
Pratite bend putem njihove fejsbuk stranice.
Intervju vodio Nenad