Vešto plasiranom filmskom ćuškom, duo španskih režisera u usponu, Alberto Vázquez i Pedro Rivero, potrudio se da svojim prvim dugometražnim animiranim ostvarenjem izbegne nerešen rezultat u borbi sa starijom publikom. Vázquez i Rivero otimaju animirani film iz dečijeg okruženja, i serviraju ga odraslima s ogromnim pohlepnim ustima. A svaki zalogaj je gorak, nosi opšti nemir, poput žamora ranjenih vrabaca.


Poznati teoretičar medija, publicista i kritičar, Neil Postman (1931-2003), u knjizi simptomatičnog naslova “Nestanak detinjstva” (1982), predviđa potiranje starosnih razlika u savremenom svetu. Istančanost uvida dovela je Postmana do zaključka da se, pod veličanstvenim veštačkim osvetljenjem medija, detinjstvo neprimetno utapa u svet odraslih. 

No, istina često ima i oprečno lice. Zanet vizijom večitog dečijeg raja, dobar deo odraslih, oslobođen je bremena odgovornosti koje dolazi s godinama. Snažnim napadom industrije zabave, zrelo mišljenje je u mnogim prilikama pokopano ispod patetičnih avantura superheroja u nastavcima.

Stoga, gledalište neretko zamišlja animirani film kao dobrodušnu staricu. Baka pričom opija publiku svih uzrasta, vodeći je ka miru i spokojstvu i nekakvom skloništu od ozloglašene stvarnosti. Avaj, ovog puta, bakica se ne libi od snažnog šuta nogom, pravo u stomak!

S obzirom na goruću potrebu da se učmalost prezaslađenih animiranih ostvarenja bezdušno nokautira – režiseri su sasvim pribrani i nepatvoreno iskreni. Sa jednom rukom na srcu i sa olovkom u drugoj ruci, Vázquez i Rivero ispod tamne nuklearne pečurke znalački postavljaju autentičan nov svet.

U vremenima bez kraja, ali i bez toka, u znaku velike bede, nakon što je šareni svet igara posrnuo pod teretom obećanja masovne sreće, Vázquez maestralno kreira zapanjujući vizuelni okvir: jednostavno i svedeno i poetično. Bez potrebe da se takmiči u crtačkoj revnosti ili režiserskoj virtuoznosti. Scene su ikonografski pročišćene, a plene neodoljivom lepotom.

U sivom novom svetu naziremo ljudske oblike, ali preovlađujući utisak ostavlja oštar životinjski krik. Ko će uloviti koga? Unutrašnji svet stanovnika pustih predela zlokobno odjekuje, poput ispražnjene i odbačene kasice-prasice. Čiji će demon prevladati? A junaci i anti-heroji i heroine izviru iz poznatog životinjskog miljea i crvene atomske vreline. Srećemo netipične likove iz tipičnih dečijih priča: male miševe i lisicu i zeca.

Odrasli su možda krivi za mrak koji se sklopio iznad svih, ali oni ponajmanje obitavaju u svetu naredne budućnosti. Roditelji vrše isti zaludan posao. Ušuškani u mirnu savest, opijeni službenom verom, branjeni policijskim agentima. Čini im se da se ništa drugo ne može učiniti.

Da li je svet već dovoljno star i spreman da ponovo iznedri mladost? Sve prepoznatljive razlike opet su tu: pratimo odrasle i očajne i otupele na jednoj strani, i nedužnu novu dečicu na drugoj. Neprimetno se rađa nova nevinost; izvan domašaja zabave i ideologije i politike. Dok otac čkilji držeći izlizanu propoved, decu obuzima strah i sumnjičavost i potreba za begom. Mišica Dinky napušta dom i očuha sa “pilulama sreće”.

Iznad bedne porodične zbrke, ispod crvene lampe, samo još u glavama dece pali se u trenu nada u drugačiji svet i nov bezazlen početak.  Roditelji, poput bolesnika vezanih za krevet, praćakaju se gore-dole, kao ribe na suvom. A svaka priča u bolesničkoj sobi, odvojena je od drugih, svaki krevet čini pakao za sebe. Praščić Zachariah, poput Gilberta Grapea, neguje ogromnu nepomičnu majku na spratu kuće, i snabdeva je švercovanom drogom.

Dijalog je utihnuo, osim uzvika koji se međusobno podstiču, ali i potiru. Sa premalo hrane za uvek gladne demone koji bludniče iznutra. Prokletstvo se prenosi na sledeću generaciju, kao nasleđe. Kako uteći?

Lik Birdboy-a je praslika sveta budućnosti. Birdboy je i devičanska rajska ptica i već istrošeni dečak. S ogromnom glavom novorođenčeta, ali s očima koje ne posmatraju ništa. Sputanog pokreta (leta), u utrnuloj tuzi. Otac (Birdman) je radio u svetioniku, pa je i sin svečano obučen. Policajci su ustrelili oca, zbog sumnje da krijumčari drogu. Naoružani službenici nedokučive vlasti, otvorenih usta u zaleđenom osmehu, još uvek love sina.

Birdman je osvetljavao put ribarskim brodićima, u zamenu za opšte dobro. Birdboy zbog mentalne nesigurnosti beži od obaveza, ali moćnu viziju neće izgubiti. Upravo u mračnoj šumi jarko sjaji misteriozni zlatni žir i raste snažno zdravo drvo i izvire bistra voda.

Tako Vázquez i Rivero pokreću veliku simfoniju odrastanja i opstanka i prevazilaženja. Koliko vremena treba da se još jednom obnovi svet? Koliko još, pre nego što i nova deca odrastu? Zašto društvo očekuje izlečenje od onih koji su se u njemu razboleli? Može li se snaga sopstvenog demona iskoristiti? Po koju cenu? Da li je protok (ne)vremena, prepreka ili saradnik? Naposletku, samo trajanjem kroz otpor i sukob i sazrevanje, junaci nalaze odgovore. Uz mučnu pretnju da se pretvore u ono od čega beže. Kompleksnu priču, gledalac jednostavno upija, kroz magične kadrove autora.

Moto surovih bića koji odzvanja distopijskim predelima podseća na Orvelove jez(gr)ovite uzvike: “Budućnost je prošlost. Sadašnjost je otpad. Krv je naš zakon!” Orvel je pisao i “Kataloniji u čast”, a možda i ne začuđuje što Birdboy potiče sa severnog španskog tla okupanog suncem i krvlju. Iz predela kojima još uvek tumaraju i Gojine utvare. Projekat je finansijski podržan od strane Baskijske uprave.

Vázquez je dugo i uporno gradio svoj razrušeni imaginarni svet. Likovi potiču iz autorskog stripa koji je prvenstveno pretočen u kratki film “Birdboy”, iz 2011. Za još jedno kratko animirano ostvarenje, “Decorado”, Vázquez je 2017. zasluženo ovenčan Gojom – nagradom španske filmske Akademije. Zajedno sa Riverom, iste godine je primio i drugo odličje Goje – upravo za ovo dugometražno delo, “Birdboy: The Forgotten Children”. No, podrška kritike i oduševljene upućene publike i nagrade i nominacije i brojni festivali, i sinhronizacija i produkcija na engleskom jeziku, još uvek nisu otvorili put do šire publike.

Federiko Felini, veliki ljubitelj crtanih priča, govorio je da se strip sastoji od niza prelepih, ali ukočenih slika, poput leptira prikačenih špenadlom. Vázquez i Rivero uspešno su oživeli svoje leptire. Nadam se da će pokrenuti kadrovi dolepršati barem do onih koji za ovaj film ne znaju, a sanjaju da će ga neko izmisliti. Još uvek ima odraslih sa intuicijom i večito živom maštom dece.

Jovan Jona Pavlović