Priče o spotovima (50): Specijal – IDJ VIDEOS
Helly Cherry
Ako ste ikako bili u mogućnosti da se sve ove godine sačuvate od širokopojasnog delovanja „IDJ“ produkcije, izvinjavam se što je baš ovaj tekst poremetio vaš životni zen, ali morate da znate – oni postoje i stvaraju, bolje reći štancuju sadržaj koji preplavljuje stvarnost u kojoj živimo. I ne samo da ova produkcija objavljuje spotove na Tjubu za više od 2 miliona pretplaćenih fanova, već imaju i svoj televizijski kanal na kojem se u nedogled vrte njihovi spotovi.
Možda do sada niste verovali u ove priče o spotovima, možda ste sumnjali da muzički video ima takav uticaj i snagu kao medij, ali evo vam dokaza – prođite pored bilo kojeg lokala u kojem se pušta ova muzika, a ako imate hrabrosti i jak stomak, zakoračite u te klubove gde je „AjDidžej“ plejlista standard, pa pogledajte kako izgledaju ti ljudi, kako se ponašaju i na koje tekstove urlaju u glas. Ova muzika je poput eksperimenta koji stalno ponavlja iste poruke, fanovi ovakvog zvuka neprestano slušaju o separeima, kolima, parama, kurvama, alkoholu i belom, pa polako bivaju ubeđeni da je to sve što postoji u ovom svetu i najobičniji muzički spot im postaje vodilja u životu – oni tako zamišljaju uspeh i sreću.
Postoji gomila istovetnih spotova u kojima se menjaju samo marke automobila i obline devojaka koje će biti u krupnom planu, ali priča (koja priča?!) i suština spota je uvek ista – pevač/pevačica je super kul osoba koja ima svoju ekipu i ona je podržava dok se on/ona bahati u klubu/gradu/vezi. Ako ste sumnjali da smo se vratili u devedesete, dozvolite da vas obavestim da smo naveliko u novom milenijumu, ovo su HD spotovi visoke produkcije u kojoj je uključen tim ozbiljnih profesionalaca koji su shvatili da je njihova publika okot one publike koja se pržila na „City Records“ i „Aj srce Devedesete“ plejliste. Njihovo znanje i sposobnosti su dovoljni da naprave šljašteće, lako zapaljive i uzbudljive spotove koji drže pažnju banalnostima i motivišu publiku da se ni za trenutak ne zapitaju nad sobom, jer to su klipovi od po 10 miliona pregleda, pa je lako opravdati sebe rečima „ako već toliki narod može da se pali na ovakvu muziku, zašto ne bih mogao i ja“.
Ipak, i u tom okeanu istovetnosti, moraju da postoje i oni koji prave talase. Nisam baš toliko istraživao da nađem i one neotkrivene talente, ali osim Raste, koji je već postao toliko izlizan da su mu pesme i spotovi puke reklame za automobile, Coby je jedini čiji rad izaziva cunami na toj mrtvoj površini gluposti i jednoličnosti. Ako niste čuli za Cobija i pitanje da li je on pravio traku, onda ste verovatno veliki srećnik ili ste dugo živeli u izolaciji od onog „stvarnog sveta“ u kojem smo, a ukoliko znate za njega, verovatno su vam već poznati svi oni dosadni spotovi u kojima se voze skupim kolima i pevaju o tome kako troše velike pare. Od celog njegovog opusa, izdvojio sam jedan spot koji se po vizuelnim elementima, izboru scenografije, kakvoj-tavoj radnji i izboru likova izdvaja od svih drugih IDJ tvorevina.
Radi se o pesmi „Rambo“, čiji je spot snimljen ispred „Muzeja Jugoslavije“. Dok drugi AjDidžejevci snimaju spotove po klubovima, hangarima i livadama, Cobi se usudio da objekat od velike kulturološke vrednosti iskoristi da ispriča svoju priču u kojoj predstavlja sebe kao „dete naroda“ koje se izborilo za svoje mesto i posle teške nemaštine u detinjstvu (što je već opšte mesto u ovakvoj muzici). Ipak ono što odudara od očekivanog je ta vizuelna postavka kadra u kojem je Cobi centralan lik, a iza njega su devojke koje bacaju novac ili mašu crnim zastavama. U ovakvim spotovima obično se insistira na što nadrkanijim ribama i golišavim telima, ali u „Rambu“, devojke su obučene u crno i imaju vrlo specifičan izgled koji privlači pažnju svojom posebnošću, a ne zbog banalne golotinje. Takođe je zamenjen i taj fazon skupih automobila za pomalo militantne džipove koji prate Cobija dok hoda i repuje. Nije ništa novo u gomili lažnih novčanica kojom se gađaju po ovakvim spotovima, ali samo je u „Rambu“ to iskorišćeno na ovakav način, novac se vadi iz crnih kesa za đubre i baca se uz bit pesme pred Muzejem Jugoslavije, a ti kadrovi su vrlo upečatljivi.
Cobi ima zaista pozamašnu listu spotova za svoje pesme, zapravo ne verujem da uopšte postoje pesme koje nemaju video koji ih prati, jer njihova publika komunicira vizuelnim putem, potpuno im je nevažna sadržina pesme, bitno im je pakovanje. Čak i među njegovim spotovima ovaj iskače po svojoj specifičnosti. „IDJ“ produkcija je fabrika na čijoj se traci prave istovetni spotovi za narodne mase u kojima se različitost ne doživljava kao pozitivna stvar, pa je zato ovaj spot, čak i ovakav, „rokerskiji“ od svega drugog što možete da nađete u ovoj muzici.
Ako išta možemo da naučimo iz ove produkcije to je da su spotovi zaista snažan medij i da je neophodno poznavati svoju publiku kako bi joj što bolje preneo poruku, ako ona postoji.
Sa željom da alternativna scena stasa do ove razvijene produkcije i popularnosti, završavamo drugu sezonu Priča o spotovima.
Možda do sada niste verovali u ove priče o spotovima, možda ste sumnjali da muzički video ima takav uticaj i snagu kao medij, ali evo vam dokaza – prođite pored bilo kojeg lokala u kojem se pušta ova muzika, a ako imate hrabrosti i jak stomak, zakoračite u te klubove gde je „AjDidžej“ plejlista standard, pa pogledajte kako izgledaju ti ljudi, kako se ponašaju i na koje tekstove urlaju u glas. Ova muzika je poput eksperimenta koji stalno ponavlja iste poruke, fanovi ovakvog zvuka neprestano slušaju o separeima, kolima, parama, kurvama, alkoholu i belom, pa polako bivaju ubeđeni da je to sve što postoji u ovom svetu i najobičniji muzički spot im postaje vodilja u životu – oni tako zamišljaju uspeh i sreću.
Postoji gomila istovetnih spotova u kojima se menjaju samo marke automobila i obline devojaka koje će biti u krupnom planu, ali priča (koja priča?!) i suština spota je uvek ista – pevač/pevačica je super kul osoba koja ima svoju ekipu i ona je podržava dok se on/ona bahati u klubu/gradu/vezi. Ako ste sumnjali da smo se vratili u devedesete, dozvolite da vas obavestim da smo naveliko u novom milenijumu, ovo su HD spotovi visoke produkcije u kojoj je uključen tim ozbiljnih profesionalaca koji su shvatili da je njihova publika okot one publike koja se pržila na „City Records“ i „Aj srce Devedesete“ plejliste. Njihovo znanje i sposobnosti su dovoljni da naprave šljašteće, lako zapaljive i uzbudljive spotove koji drže pažnju banalnostima i motivišu publiku da se ni za trenutak ne zapitaju nad sobom, jer to su klipovi od po 10 miliona pregleda, pa je lako opravdati sebe rečima „ako već toliki narod može da se pali na ovakvu muziku, zašto ne bih mogao i ja“.
Ipak, i u tom okeanu istovetnosti, moraju da postoje i oni koji prave talase. Nisam baš toliko istraživao da nađem i one neotkrivene talente, ali osim Raste, koji je već postao toliko izlizan da su mu pesme i spotovi puke reklame za automobile, Coby je jedini čiji rad izaziva cunami na toj mrtvoj površini gluposti i jednoličnosti. Ako niste čuli za Cobija i pitanje da li je on pravio traku, onda ste verovatno veliki srećnik ili ste dugo živeli u izolaciji od onog „stvarnog sveta“ u kojem smo, a ukoliko znate za njega, verovatno su vam već poznati svi oni dosadni spotovi u kojima se voze skupim kolima i pevaju o tome kako troše velike pare. Od celog njegovog opusa, izdvojio sam jedan spot koji se po vizuelnim elementima, izboru scenografije, kakvoj-tavoj radnji i izboru likova izdvaja od svih drugih IDJ tvorevina.
Radi se o pesmi „Rambo“, čiji je spot snimljen ispred „Muzeja Jugoslavije“. Dok drugi AjDidžejevci snimaju spotove po klubovima, hangarima i livadama, Cobi se usudio da objekat od velike kulturološke vrednosti iskoristi da ispriča svoju priču u kojoj predstavlja sebe kao „dete naroda“ koje se izborilo za svoje mesto i posle teške nemaštine u detinjstvu (što je već opšte mesto u ovakvoj muzici). Ipak ono što odudara od očekivanog je ta vizuelna postavka kadra u kojem je Cobi centralan lik, a iza njega su devojke koje bacaju novac ili mašu crnim zastavama. U ovakvim spotovima obično se insistira na što nadrkanijim ribama i golišavim telima, ali u „Rambu“, devojke su obučene u crno i imaju vrlo specifičan izgled koji privlači pažnju svojom posebnošću, a ne zbog banalne golotinje. Takođe je zamenjen i taj fazon skupih automobila za pomalo militantne džipove koji prate Cobija dok hoda i repuje. Nije ništa novo u gomili lažnih novčanica kojom se gađaju po ovakvim spotovima, ali samo je u „Rambu“ to iskorišćeno na ovakav način, novac se vadi iz crnih kesa za đubre i baca se uz bit pesme pred Muzejem Jugoslavije, a ti kadrovi su vrlo upečatljivi.
Cobi ima zaista pozamašnu listu spotova za svoje pesme, zapravo ne verujem da uopšte postoje pesme koje nemaju video koji ih prati, jer njihova publika komunicira vizuelnim putem, potpuno im je nevažna sadržina pesme, bitno im je pakovanje. Čak i među njegovim spotovima ovaj iskače po svojoj specifičnosti. „IDJ“ produkcija je fabrika na čijoj se traci prave istovetni spotovi za narodne mase u kojima se različitost ne doživljava kao pozitivna stvar, pa je zato ovaj spot, čak i ovakav, „rokerskiji“ od svega drugog što možete da nađete u ovoj muzici.
Ako išta možemo da naučimo iz ove produkcije to je da su spotovi zaista snažan medij i da je neophodno poznavati svoju publiku kako bi joj što bolje preneo poruku, ako ona postoji.
Sa željom da alternativna scena stasa do ove razvijene produkcije i popularnosti, završavamo drugu sezonu Priča o spotovima.
Pročitajte i prethodne tekstove našeg serijala "Priče o spotovima".
Andrea Kane